Т А Р

Због чега су критичари, пишући о филму Тар, највише истицали фантастичну улогу Кејт Бланшет, а критиковали дужину филма

Филм Тар о контроверзној диригенткињи приказан је на ФЕСТ-у. Критичари су највише истицали фантастичну улогу Кејт Бланшет, а критиковали дужину филма, одјавну шпицу на почетку, дуги интервју и много говорних делова, недовољно развијене ликове… Филмски критичари нису музичари, а оркестарски музичари по правилу не гледају овакве филмове. Тако је промакла порука остварења, скривена између политички (не)коректних епизода, борбе за власт између неталентованих и талентованих, у смени генерација. Порука је дискретно смештена тамо негде, да је пронађу они којима је доступна. Ради се о поенти, значењу музике мртвих белих колонијалаца, како је подругљиво дефинише клинац на мастер класу у Џулијарду. Ради се о суштини бављења музиком, диригујући или на било који други начин. Бах, Бетовен, Малер, стално су присутни у филму, звучно и асоцијативно. Легендарни диригент Леонард Бернштајн, ментор Лидије Тар, у својим чувеним предавањима на веома популарним Концертима за младе које је преносила телевизија, говорио је о значењу музике. У филму он је цитиран.
„С времена на време имамо осећања тако дубока и тако посебна да немамо речи за њих и ту је музика тако чудесна; јер их музика именује за нас, само нотама уместо речима. Све је у начину на који се музика креће – никада не смемо заборавити да је музика покрет, који увек иде негде, помера се и мења, и тече, од једне ноте до друге; и тај покрет нам може рећи више о томе како се осећамо него милион речи.“
„Све што треба да знате је да музика има своја сопствена значења, која можете пронаћи у самој музици; и не требају вам никакве приче или слике да вам кажу шта то значи. Музика се никада не бави ничим. Музика једноставно јесте. Музика су ноте, прелепе ноте и звуци састављени тако да их слушамо, и то је све. То је начин на који се осећате када га чујете. Ако уопште волите музику, сами ћете сазнати значење, само слушајући је.“
Што се тиче самог филма, у моди су јаки женски ликови, што опет није ништа ново. Совјетски диригент Вероника Дударова била је звезда још седамдесетих, прва жена која је стала на чело славних симфонијских оркестара, владала је чврстом руком пробама оркестра, и сваки је под њеном палицом прозвучао као Берлинска филхармонија. Тридесет година водила је Московску државну филхармонију, а касније и Симфонијски оркестар Русије. Астероид 9737 именован је Дударова у њену част. Долазила је и у Београд, нису је баш волели наши музичари јер није толерисала кашњења, лошу свирку, деконцентрацију, недисциплину, али су зато концерти били бајковити. Данас има много жена диригената.
За гледање филма Тар потребно је и познавање класичне музике, јер се појављују референце које обична публика не зна, композитори и извођачи, духовита имитација начина свирања клавира Глена Гулда, штрихови гудача, маргиналије на партитури… Штета је што такви бисери пролазе непримећено у општој гунгули ЛГБТ односа, путовања и скандала који прате главну личност. Ипак, Лидија Тар све што ради, ради због музике, све около су за њу само неважне колатералне епизоде. Музика је центар њеног живота, сврха и највећа љубав која је никад неће издати. Таква опсесија се плаћа. И то је стварна тема филма Тар.
Иако се на ФЕСТ долази да се буде виђен, очекивала сам мало публике, можда само музичаре, али сала је била препуна немузичара, па ако је неко понео с пројекције жељу да се упозна с Малером и том чувеном Петом симфонијом, филм је обавио своју функцију.