СЛИКАРСТВО БЕЗ БАЛАСТА НАРАЦИЈЕ

Мирослав Миро Шуковић, Златни дан, 2022, комбинована техника на картону, 27×50 цм

Изложбом „Изгубљени рај“ у Галерији Луцида, уметник Мирослав Миро Шуковић први пут је београдској публици приказао своје слике. Већина дела је тамног тоналитета, и као да исказују неку опасност или напетост духа

Мирослав Миро Шуковић (Бихаћ, 1977) црногорски је сликар излагачки веома присутан у Србији. Његове београдске изложбе цртежа по правилу су биле у центру града а таква је и недавно одржана у престижној приватној Галерији Луцида под називом „Изгубљени рај“. На њој је уметник београдској публици први пут приказао своје слике. Већина их је тамног тоналитета и као да исказују неку опасност или напетост духа. Нимало наивне те представе побуђују пажњу, оне као да рију по психи, храброг су израза јер посежу за запретеним, најдубљим у човеку. Можда би тако сликали неки јунаци Достојевског или јуродиви.

Мирослав Миро Шуковић, Марионете, 2022, комбинована техника на платну, 100×80 цм

Шуковић је један од оних правих, расних цртача са југоистока Европе, наследник великих мајстора, каквим су га приказале досадашње изложбе. Сада га упознајемо као сликара. Он је међу оним млађим уметницима који су упркос високоизграђеном цртачком стилу и стеченој самосвести о цртежу умели да освоје слику, да се пребаце на визуелни језик боје. То често самосвојним цртачима не полази за руком, најбољи је пример професор Драган Лубарда а и сам Урош Тошковић је по суду познавалаца био бољи цртач него сликар. Шуковић, међутим, нема тај проблем. Он долази из моћне струје црногорског и српског ирационализма, из матице балканске фантастике, као вероватно највишег вида фигурације, јер не настаје на основу виђења и подражавања, опонашања природе већ строгог и прецизног дефинисања маште, дакле оног несазнатљивог из неких унутрашњих предела. Он је психонаут који прелеће свој унутарњи пејзаж, орао који чисти и штити своју територију, његов ирационализам је снажан и изворан, какав једино треба да буде, јер све остало је кич. Ликовни израз овог сликара по страни је од академског, он не припада неким школама и поделама, али његове стилизације и деформације нису могуће без више ликовне културе. Уосталом, цела не само новија балканска фантастика израсла је на естетици деформације, то је можда и један од аксиома зачудне уметности, на чему је Микеланђело замерио Диреру, али му је и одао признање као мајстору поклонивши му један свој цртеж. Мање је ту можда реч о лепом или ружном већ о истинитом, о вредности и снази личног исказа, о сазнању које у обиљу спољашњих сензација налази пут до свог усијаног језгра, до тишине и тајне из које извире ликовност. Прави сликари увек настоје да се ослободе спољњег света и повуку у свој унутрашњи и вечни.

Мирослав Миро Шуковић, Љубим модро, 2021, акрилна боја на лесониту, 42×30 цм

На први поглед Шуковићев опус у знаку је експресивног, међутим, сликар је нашао начин да експресионизам споји са фантастиком, са магијом, неким зачараним светом, што није уобичајено. За њега се не може рећи ни да је (пост)модерни уметник, свакако га не занимају агоније актуелног постконцептуализма, појаве која из потпуне немоћи води њене теоретичаре ка све живљој идеји смрти уметности. Он живи свој ликовни век удаљен од буке и беса неоавангарди, само жели да га оставе на миру да ствара и понире. Његов опус је предмодеран пре него (пост)модеран или антимодеран, он је исконски уметник који ствара попут пећинског сликара-шамана. Нису узалуд слике пећинских чародејаца тако животне, требало је изборити се за њих животом, убити прво џиновског пећинског медведа и населити се у његовој изби. Зато за разумевање Шуковићевог стваралаштва
нису кључне уобичајене категорије анатомије и колорита, вековима толико важне за академски схваћену, или традиционалну уметност, већ само снага израза. Као што је слободни стих поезији донео нове просторе слободе, тако је почев од раног модернизма, постимпресионизма и првих апстрактних сликара у уметност ушло ново поимање простора и фигуре, што није без одраза на опус овог црногорског мајстора. Бојене вредности код њега су пригушене и више суптилне, у другом плану, сведене на основне, на борбу светлог и тамног, а анатомија је тек назначена или у оквиру чудовишног. Када говоримо о хтонском и демонском у овом стваралаштву, треба имати на уму да српска реч чудовишно има сакрални префикс – чудо.
За српски народ један Енглез је рекао „да производи вишак историје“, што је непожељно у глобалистичким нивелацијама. Слично се може рећи и за Црну Гору која зна за чојство и јунаштво, дакле, вишак етике. Чини се да такав снажан, херојски живот у мирним, нератним условима може да поприми и израз патетике. Урош Тошковић се од тога бранио искреношћу и естетиком нихилизма, црнила и ништавила као сигурним противотровом од актуелних глупости и материјализма сваке врсте. За Лава Шестова рационализам је највиши вид лудила. На другој страни од реализма, који се из те перспективе може схватити само као рационализам и материјализам, Шуковић трага за дубљим духовним вредностима. Оне су код њега присутне пре свега у настојању да досегне химеру чисте ликовности, да ствара сликарство без баласта нарације и епигонства, али и (пост)модерних предрасуда. Експресивно и ирационално су код њега у драматичности повишене температуре стварања, етичком као вероватно највишем изразу људскости. Зато Мирослав Миро Шуковић не компликује своју уметност већ је поједностављује до суштинског, стога су му композиције сведене а колорит на ивици монохромије, не опонаша спољни свет већ истражује и истрајава у својој најдубљој зачудности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *