PROFESOR BOŠKO BOJOVIĆ – VREME SJEDINJENJA S JEDNORODNOM BRAĆOM

 

[divider style=”normal” top=”20″ bottom=”20″]

„Pečatov“ sagovornik je eminentni srpski polihistorik i predavač sa Sorbone

Pred 24. mart, godišnjicu NATO agresije, Srbi sebi postavljaju pitanja: Ko smo, zašto se razlikujemo od ostatka Evrope, kuda idemo? Možda jedini naš polihistorik današnjice, profesor Boško Bojović sa Sorbone za „Pečat“ govori o tome što misli, što zna i što sluti.
„’Bože pravde’ je himna koja svedoči o srpskoj i ljudskoj nasušnoj potrebi za pravdom. Srbi su ti koji daju prednost pravdi u međunarodnim odnosima, pa i istorijskoj pravdi, ili tačnije u njenom nedostatku, dok društvena etika biva sticajem okolnosti potisnuta u drugi plan. Najveći poljski pesnik i osnivač Slavistike Mickijevič toliko je bio ushićen srpskom epskom poezijom da je govorio kako je ona najveći doprinos slovenskog genija kulturnom nasleđu čovečanstva. Po toj oceni nisu se mnogo razlikovali ni Puškin, Gete, Merime, Tomazeo i drugi najveći pesnički geniji 19. veka. Od superheroja do antiheroja pređen je put koji srpskom narodu i njegovoj nikad tanjoj i potkupljivijoj eliti postavlja pitanje o uzročno-posledičnoj vezi – da li je u pitanju redosled prioriteta između međunarodne i društvene, ili čak međuljudske pravde i iskonske etike na koju nas je tako uporno podsećao svetopočivši patrijarh Pavle, pozivajući se često upravo na iskonsku srpsku epsku etiku“, kaže Bojović na početku razgovora.

Kako komentarišete činjenicu da se pre 24 godine ratovalo na Kosmetu, a sada Srbi netremice prate zbivanja na ukrajinskom frontu?
Srbi s Kosova su od kraja 17. do sredine 18. veka stigli do Bahmuta (Artjomovska), koji je postao sedište srpske krajine Slavjano-Srbije, osnovane u Bahmutu 1753. od srpskih pukova s generalima Ševićem i Preradovićem na čelu. Godinu dana ranije je general Jovan Horvat osnovao takođe srpsku krajinu pod nazivom Nova Srbija, ovoga puta na desnoj strani Dnjepra. Povlačeći se pod vođstvom srpskog patrijarha pred varvarskim hordama i pred verskim i etničkim nasiljem, srpski narod i njegovi pukovi su vojnički predvodili i organizovali i druge pravoslavne narode s Balkana i iz Srednje Evrope koji su očuvali granicu velike Ruske imperije od istih dušmana. Od svih tih srodnih naroda pod zbirnim imenom krajišnika nastaje mnogo kasnije voljom boljševika savremena država koja se od Lenjina i Staljina do Novog svetskog besporetka veštački i nasilno zlorabi protiv svoje matične vere i iskonske pripadnosti. Potomci srpskih krajišnika ponovo su na dve strane fronta, jedni indoktrinirani i zatrovani, nasilno istureni kao topovski resurs, oni koji su branili svoje i svoju braću ponovo na udaru u prvim redovima, žrtve do sada najvećeg zla u ljudskoj istoriji.
Ko poznaje istoriju za njega u sadašnjosti nema nedoumica, da parafraziramo Platona. Šta polihistorik misli, šta nas čeka?
Ako se ne sjedine s jednorodnom braćom i onima koje pritiska isti vrag, što znači i sa svima koji mu pružaju otpor, Srbima, kao i svima koji se ne pokore, preti veća opasnost nego ikada pre. Nihilističakoj i sve otvorenije satanističkoj nezasitoj hidri mala je planeta koja se nemilice uništava, svim sredstvima se preti istrebljenjem 90 odsto ljudskog roda, ustaje se protiv svake vere i zakona, Boga se ne boji, ljudi ne stidi, laž i obmana im je sredstvo kojim pravdaju svaki cilj, otac laži im je gospodar, a pravda i istina najveći neprijatelj. Srbi su im prvi na putu, kad njih unište, kao da su već obavili najveći deo posla. Stoga rat protiv Srba simboliše presudnu bitku zla protiv svega ljudskog i Božjeg u čoveku.

ALEKSANADAR KORB I ANDREJ MITROVIĆ Mogu li nam stranci „pomiriti istoriju“ ako je nova evrozvezda istoriografije Jasenovca Nemac Aleksandar Korb? Komisija Aušvic fondacije za dodelu nagrade za naučnoistraživački rad o genocidu tokom Drugog svetskog rata angažovala je istoričara profesora Univerziteta u Parizu za veštačenje doktorske disertacije Aleksandra Korba o NDH i Jasenovcu, koji je odbranjen na Humboltovom univerzitetu u Berlinu, pred komisijom u kojoj je bio član i ugledni istoričar Srbije Holm Zundhauzen. Veštačenje je dalo negativnu ocenu ove doktorske disertacije imajući u vidu činjenične i metodološke neispravnosti. Kandidat za prestižnu nagradu Aušvic fondacije nije se bavio procenama i brojevima žrtava genocida u Jasenovcu i u brojnim ostalim logorima i stratištima širom NDH. Korb je, naime, osporio genocidni karakter masovnog zločina počinjenog 1941–1945. u NDH prema Srbima, Jevrejima i Romima time što negira predumišljaj NDH u masovnom ubijanju stanovništva Hrvatske i Bosne i Hercegovine, uprkos genocidnim zakonima prema Srbima, Jevrejima i Romima čije se ukupne žrtve broje desetinama i stotinama hiljada muškaraca, žena i dece. Aušvic fondacija je usvojila veštačenje pomenutog istoričara iz Francuske, što znači da Korb nije mogao da dobije nagradu Aušvic fondacije za koju je konkurisao. Za utehu je, za istu doktorsku disertaciju, dobio nagradu Fondacije Andrej Mitrović.

 

Svilena svirepost jednoumnog atlantizma – tako glasi vaša karakterizacija Evrope danas. Šta to znači?
Mesijanizam zapadne utopije zasniva se na nadmenom egocentrizmu sve dementnije dominacije lažne savesti. Ideja o smanjenju čovečanstva za dve milijarde mogla se čuti još pre tridesetak godina i to preko birokratije Ujedinjenih nacija. Kasnije se čak i u Vatikanu javljaju prekoatlantski eksperti s najavama o „zlatnoj milijardi“, sad se i to smanjuje na pola milijarde. Osnivač Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) i nekad ekskluzivni savetnik francuskog predsednika Miterana Žak Atali, koji se smatra eksponentom Rotšilda, Rokfelera i Bilderberg grupe, piše o 30 godina opšteg planetarnog haosa, građanskih i ostalih sve do nuklearnih ratova, razornih pandemija, ekonomskih i monetarnih slomova, kao prelaznog perioda ka blistavoj budućnosti koja se prećutno ili ne projektuje u globalnoj svetskoj vladi. Okultna moć špekulativnog kapitala onih 0,01 posto najbogatijih, čiji se nominalni kapital eksponencijalno uvećava u odnosu na 99,99 odsto zapadnog stanovništva, koje ima poslednjih decenija sve manju kupovnu moć, iako po inerciji živi još na račun prirodnih i ljudskih resursa preostalog čovečanstva, osnova je tog sumanutog projekta i bezumnog računa bez krčmara. Iako je pored ostalih napisao i kvazinostalgičnu knjigu o Karlu Marksu, Atali kao da zaboravlja Marksovu misao da „istorija ima više mašte nego ljudi“.
Ima li razlike između Briselskog sporazuma i Šolc–Makronovog plana za Srbe?
Lutka za vežbanje strogosti, poligon sparing partnerstva NATO-a, meta za „pametne bombe“ i amortizaciju tomahavk raketa, model za kolateralne žrtve, predmet ucena i iživljavanja opsesivne zapadne dominacije i dokazivanje njene patogene birokratije, Srbiji preti sudbina Palestinaca i Kurda ako se ne otrgne od terora zapadne laboratorije, čije razorno delovanje nadmašuje nacističku patologiju. Svaki put kada je velika Nemačka poražena u svetskim ratovima, Jugoslavija je nastala ili obnovljena, kada je Nemačka obnovljena, Jugoslaviji više nije bilo opstanka. Iako obnovljena, kao što je i nastala po najpogubniju cenu za Srbe, njen nestanak su Srbi platili strašnom cenom. Pristankom i potpisivanjem rasparčavanja Srbije ona može biti samo saučesnik svoje buduće agonije koju zapadna hidra projektuje svojom psihopatskom metodom što žrtvu dovodi do saglasja u sopstvenoj eutanaziji. Ucena sa investitorima koji se navodno povlače u slučaju otkazivanja saradnje – cinična je i podla prevara, kao i sva ostala uslovljavanja pretnjama i zastrašivanjima. Strane investicije dolaze na prvom mestu zbog jeftinije radne snage, i većinom imaju sebične, ekološki ili ekonomski srednjoročno i dugoročno više štetne posledice. Ako je dijalog potrebno održavati, makar to bio i dijalog gluvih i slepih, ustupak ucenama je kapitulacija i izdaja koja se ne sme dozvoliti ni po koju cenu. Francuska i Nemačka su puki izvođači radova, čak i njima tuđe strategije i taktike, treba im vratiti loptu preko mreže pravo u telo. Zapad sve manje ima resursa za ucene i pritiske, sve više se upliće u sopstvene mreže, samo još Zapad veruje sopstvenim lažima i maše svojim vrednostima od kojih preostaju samo interes i profit okultne meke moći i sve nemoćnije grube sile.

Balkan kao „bure baruta“ je postala izanđala fraza dok fitilj niko ne vadi.
„Balkan balkanskim narodima“ bio je antidot ili protivotrov pogubnom dejstvu velikih sila u vreme Istočnog pitanja i Istočne krize koji se pretvaraju u balkanske ratove, a njih mnogi istoričari smatraju predigrom Velikog rata, što prethodi još većem Drugom svetskom ratu. Bez stabilnosti i mira na Balkanu nema sreće i mirne budućnosti ni ostatku Evrope, koja još uslovljava mir i budućnost sveta. Sve dok nema pravednog rešenja za srpsko nacionalno pitanje nema uslova ni za mir i stabilnost Balkana. Vodeći francuski geostrateg Iv Lakost objavio je 1992. specijalni broj svog prestižnog časopisa „Herodot“ pod naslovom „Srpsko pitanje“, sledeći broj nosio je naslov „Nemačko pitanje“. Naopako rešavanje drugog od ova dva krucijalna pitanja na račun prvog doveo je do bezizlaza i evropskog rata koji vodi u svetski rat, ako se uskoro ne nađe opšte prihvatljivo rešenje. Žak Husar je u knjizi „Jugoslavija 1939–1944, Ženeva 1945“ vizionarski sagledao povezanost i uzajamnost srpsko-nemačko-ruskog trougla za stabilnost, mir i budućnost Evrope. Ako do nove Jalte ne dovede sadašnji, sve više evropski rat, jedino svetski rat može dovesti do Velikog reseta koji, kao račun bez krčmara, projektuje satanistička oligarhijska kleptokratija.

I RANIJE ZVALI PAPU Da li je Slobodan Milošević prvi zvao papu? Kada je Milošević vršio snažan pritisak na patrijarha Pavla da pozove papu u posetu Srbiji, Pavle mu je odgovorio: „Mi smo toliko mali da to nije toliko važno – kad ode u Moskvu, nek dođe u povratku, tad ćemo mu uputiti poziv“ – što je dovelo do kraja razgovora na tu temu. Vatikan zna da bi dolazak pape u Jasenovac omogućio poziv papi da poseti Srbiju. Predstavnik Vatikana je stoga i pitao počivšeg patrijarha Irineja da li će SPC tražiti priznanje genocida u NDH od strane pape i Vatikana. Za Vatikan je odnos s Ruskom pravoslavnom crkvom od najvećeg značaja već veoma dugo, a sad i više nego ranije. Vatikan bi mogao da ima i pretenzije na važnu ulogu kad i ako dođe vreme za mirnodopsko rešenje rata u Ukrajini. SPC bi u toj crkvenoj diplomatiji mogla takođe da ima važan posrednički udeo ako i kada u instancama odnosa snaga između velikih sila za to dođe vreme.

Mogu li se balkanski narodi pomiriti. Bili ste u Komisiji za Stepinca i kakvi su vaši utisci?
Balkanske narode i ne samo njih najpre mogu pomiriti oni koji ih zavađaju ili ih generacijama drže u omrazi. „Jasenovac je pretežak krst za narod kao što je hrvatski koji nije u stanju da ga sam ponese. Vatikan se pri tome nikad nije distancirao od toga“, izjavio je otprilike Lordan Zafranović u „Politici“ pre neku godinu. Mržnja Hrvata prema Srbima, iz koje nastaje i genocid u NDH, u prvom redu dolazi od klerikalne indoktrinacije, što znači da ima ne samo neposredno nego i posredno dejstvo i posledice. Posle izostanka papine posete našoj zemlji povodom godišnjice Milanskog edikta koja je bila zakazana u Nišu, u Vatikanu su shvatili da bi dolazak pontifika u Srbiju bio nedoličan mimo posete Jasenovcu. O tome svedoči izjava visokog katoličkog dostojanstvenika da će papa doći u Jasenovac kad se Hrvati i Srbi o tome dogovore. Ova, na prvi pogled cinična izjava, bila je najava hrvatsko-srpske komisije povodom nesuđene kanonizacije Stepinca, kojoj je arbitrirao Vatikan. Kako do sporazuma između srpskog i hrvatskog dela komisije nije moglo doći, kanonizacija Stepinca je suspendovana na neodređeno vreme. Što ne znači da do nje ne može doći u dogledno vreme, kao i da ona ne može biti nepoželjni ulog u nekoj budućoj poseti pape Srbiji, do čega je Vatikanu neobično stalo.

EVROPA JE U SVOM JADU Evropljani za nas kažu da smo opterećeni istorijom i da treba da gledamo u budućnost. Dolazite iz Zapadne Evrope i šta se tamo vidi? Muharem Bazdulj govori kako su Srbi zagledani u svoju istoriju mimo drugih evropskih naroda. Mickijevič je to zapazio među prvima. Dok Herder, učitelj Geteov i učenik Kantov, inače veliki nemački pesnik, kaže da je Slovena više u geografiji nego u istoriji, kao i da je Nemačka najveće slovensko groblje – misleći na slovenske toponime širom Nemačke koju su Sorabi naseljavali – nije li srpska ljubav prema istoriji otud što je Srba za razliku od ostalih Slovena više u istoriji nego u geografiji? Ostaje osetljivo pitanje koliko je srpska istoriografija primerena srpskoj istoriji. Evropa se o svom jadu zabavila, te se nama nema kad baviti ni svojom istorijom, a kamoli Srbima i njihovom prošlošću. Francuzi su poput Srba ljubitelji svoje istorije koju je sad EU prevazišla i pretvorila u geografsku istoriju, ne bi li se izravnali s ostalim članicama, kao nekad Srbi u Jugoslaviji.

Šta je ostalo sporno u radu pomenute komisije?
Nastojanjima jednog člana komisije, SPC je uputila molbu za pristup Vatikanskom arhivu za potrebe rada međucrkvene komisije. Predsednik Komisije i odgovorni za Istorijski odbor Vatikana Pjer Ardir je doneo papin dekret kojim se izlazi u susret pomenutoj molbi SPC. Srpski deo međucrkvene komisije uputio je u Vatikanski arhiv studenta postdiplomca s njegovim mentorom iz Italije. Potom je beogradska žuta štampa pisala kako je pomenuti student naišao na opstrukcije u Vatikanskom arhivu. Postupak srpskog dela komisije graničio se s namenskim diletantizmom, jer je delegiranje studenta u Arhiv Vatikana na ime papinog dekreta bio postupak nedostojan neuobičajenog ustupka pape učinjen SPC i njenom delu međucrkvene komisije.
Prilikom posete Vatikanu ambasadora NDH Rušinovića 1942. godine, kardinal Tiseran mu je rekao da poseduje evidenciju katoličkih sveštenika, redovnika i ostalih službenika katoličke hijerarhije NDH koji su odgovorni za genocid u NDH. Praktično isto je kardinal Tiseran ponovio i ambasadoru Jugoslavije 1945. godine. Postoje stenogrami sačinjeni prilikom obe posete.
Filip Ker, pisac bestselera koga porede s Džonom le Kareom i čija se dela prevode i objavljuju na brojnim svetskim jezicima, napisao je knjigu „Dama iz Zagreba“, u kojoj na mnogo strana piše o strahotama genocida u NDH, kao i o franjevcu koji je bio ustaški šampion u klanju Srba. Prevod na hrvatski je objavljen u Hrvatskoj, koja inače prevodi većinu knjiga o NDH i genocidu 1941–1945, što nije slučaj u Srbiji. Slučajno ili ne, „Laguna“ je objavila većinu Kerovih dela u srpskom prevodu, ali ne i „Damu iz Zagreba“.
Žan Husar u pomenutoj „Jugoslavija 1939–1944“ svedoči o brojnim masovnim zločinima nad Srbima u NDH, za koje odgovornost pripisuje katoličkom kleru Hrvatske. Ovaj ratni dnevnik i svedočenje savremenika začudo je gotovo sasvim nepoznat u istoriografiji, kao i u Srbiji, uprkos skorašnjem prevodu.

RASPAD IMPERIJE Gde su evropski intelektualci, zar nema nikog ko je protiv rata u Evropi? Labudova pesma intelektualaca je bila 1968. do koje su oni doveli da bi istom studentski pokret ostavili pored puta po nalogu KP SSSR-a. Septembra te 1968. Sartr je izviždan u najvećoj pariskoj sali koju je morao da napusti pod negodovanjem ogorčenih studenata. Nešto kasnije se ponavljaju takozvani Novi filozofi na talasu Solženjicinovog „Gulaga“, sve dok nije postalo jasno da niti su novi, niti filozofi nego u najboljem slučaju pamfletisti novogovora političke podobnosti SAD. Pjer Burdje i Alen Badju su imali nekog uticaja, ali u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Finkelkraut prozvani Finkelkroata primio je orden od Tuđmana za podršku antisrpskoj histeriji. Rene Žirar je vraćen sa Stenforda u Akademiju nauka kao jedan od najvećih antropologa svoga vremena pošto je najveći deo rada proveo u prestižnom izgnanstvu pod nepoželjnim nadimkom Hegel Hrišćanstva. Istoričar i antropolog Emanuel Tod je prvi i jedini još 1975. predvideo raspad SSSR-a studijom „Raspad imperije“, da bi 25 godina kasnije isto predviđanje dao i za preostalog hegemona, Ameriku, studijom „Kraj imperije“. U oba slučaja je jedan od najvažnijih pokazatelja porast smrtnosti odojčadi i skraćenje životnog veka stanovništva.

U Evropskom parlamentu minulog ponedeljka ponovo je postavljena izložba o „mučeniku“ Stepincu. Kako to objašnjavate?
Hrvati nikad neće odustati jer je to za njih amnestija za Jasenovac. Dok Srbi sa licitacijama o broju žrtava mogu samo da se nadmeću u lumpen srbovanju. Nijedan naučni projekt nije ostvaren na tu temu kod nas. U Crnoj Gori je Istorijski institut prijavio projekt za broj svih žrtava, ali nije prošao. Samo Slovenija finansira otkopavanje masovnih grobnica, dok je u Srbiji to državna tajna.
Režim koji baštini smrt više od 300.000 Srba samo u užoj Srbiji i oko 80.000 žrtava u Vojvodini, od kojih su većinom Srbi, nema interesa da se upušta u tu vrstu prebrojavanja. S. Cvetković je našao i objavio službene spiskove za skoro 60.000 ubijenih u Srbiji 1944–1946, što je oko polovina postojećih spiskova.