Поновљена пресуда у одбрану слободе мисли

Суђење Владимиру Димитријевићу

УМЕСТО УВОДА

Од 2018. године, када је удружење „Да се зна“ поднело поверенику за заштиту равноправности жалбу за дискриминацију против Владимира Димитријевића, траје један кафкијански процес. Пошто је повереник Бранкица Јанковић стала на страну удружења „Да се зна“, а против слободе мисли, кренуо је парнични процес поменутог удружења против Димитријевића. Тужилац је захтевао од суда да утврди да је др Владимир Димитријевић, „текстом у одбрану природне породице, објављеном на веб-сајту www. vladimirdimitrijevic.com дана 12. 1. 2018. године, и текстом Одговор на тужбу ЛГБТ заштитара или Поново As Long As There Is One Hundred од 30. 5. 2018. године, извршио тежак облик дискриминације – поновљену дискриминацију припадника и припадница ЛГБТ популације по основу сексуалне оријентације“. Према речима тужиоца, др Владимир Димитријевић је извршио акт дискриминације тиме што је у јавно публикованим текстовима пренео истраживачке увиде о негативним друштвеним последицама пропаганде идеологије политичког хомосексуализма појединих светски познатих аутора из области друштвених наука који су наведени у тужби, од Алана К. Карлсона и Пола Т. Меруа до Слободана Антонића и Наталије Нарочницке. Сходно таквом разумевању права, тужилац је тражио од суда да наложи др Владимиру Димитријевићу да са свог веб-сајта уклони проскрибоване текстове и да му забрани да убудуће на било ком месту јавно износи сличне вредносне ставове. Овакав тужбени захтев јасно показује да је тужилац имао намеру да уз помоћ суда спречи јавно изражавање сваког мишљење које је другачије од мишљења пропагатора идеологије политичког хомосексуализма.
Виши суд у Београду, пред којим је процес вођен, 17. маја 2021. донео је пресуду којом је одбрањено право на слободу мисли Владимира Димитријевића, али се НВО „Да се зна“ жалила Апелационом суду, који је пресуду укинуо и вратио првостепеном суду на поновно разматрање. Првостепени суд је ових дана по други пут донео пресуду у корист туженог Димитријевића. Остаје да се види да ли ће другостепени суд потврдити нову – стару пресуду првостепеног суда, или ће подлећи политичком притиску, јер свакако не може пронаћи нове чињенице које би доказивале кривицу Димитријевића, пошто их оба пута није могао пронаћи првостепени суд.
У овом броју „Печата“ доносимо преглед ставова угледних српских и руских интелектуалаца који су се огласили поводом судског прогона др Димитријевића, спречавајући, пре свега, покушај идеолога политичког хомосексуализма да ускрате уставна права на слободу мисли и говора свима који другачије мисле, а то је у српском друштву огромна већина.

КОСТА ЧАВОШКИ

Како сам и муж и родитељ, мени се чини да је породица једина природна заједница. Јер ако је улажење у сексуалне односе ствар слободног избора, подизање и васпитање деце није. То је и природна и морална обавеза, коју закон својим санкцијама поткрепљује.
Када је посреди пол, по мом суду то је биолошка чињеница, коју уважавају и наши закони тако што налажу да се пол наведе као елемент идентитета, што тужилац лако може утврдити увидом у личне исправе. Уосталом, одмах по рођењу детета у матичне књиге уписује се и његов пол.
На другој страни тужбе, др Владимиру Димитријевићу се замера суштинско неразумевање људске сексуалности. Откада то неразумевање било чега може бити предмет тужбе?
Коначно, др Владимир Димитријевић се оптужује због наводног дискриминисања ЛГБТ лица. Тужилац, међутим, не наводи да је иједно ЛГБТ лице изгубило посао, положај или неко звање због дискриминације коју је наводно спроводио др Владимир Димитријевић. Напротив, управо је једно ЛГБТ лице постало председник Владе, а није искључено да ће неко друго ЛГБТ лице ускоро постати председник Републике.

БРАНИСЛАВ РИСТИВОЈЕВИЋ

Дубокој држави није битно како се зовемо већ да ли мислимо својом главом и слободно говоримо. Зато ћемо сви временом постати Владимир Д. Срећом па храбрих у Србији има напретек, тако да ће ускоро сва слободарска Србија бити талац Процеса у који ју је гурнула дубока држава. Тиме ће дубока држава само оснажити и попунити наше редове. Постаћемо армија оклеветаних али неукаљаних. Прогоњена али и даље високо уздигнутог чела, очеличена од искушења а ипак не сустала, озлојеђена али без горчине, оправдано разгневљена али без мржње, непоткупљива иако гладна, узорна и јака, једном речју – савршена. То не може а да не буде окидач за преокрет и преображај Србије. Што је Процес снажнији, то је више Владимира Д. Што је више Владимира Д., то је ближе ослобођење.

ЈОВИЦА ТРКУЉА

Сходно таквом разумевању права, тужилац тражи од суда да наложи др Владимиру Димитријевићу да са свог веб-сајта уклони проскрибоване текстове, те да му забрани да убудуће на било ком месту јавно износи сличне вредносне ставове. Додуше, тужилац не наводи никакве конкретне разлоге којима би поткрепио ову своју претпоставку, већ само уопштено тврди да је „дискриминатор“. На основу цитата из Димитријевићевог текста који се у оптужници наводе, није јасно какви су то противправни и дискриминаторски ставови на које мисли тужилац и на основу којих он захтева да му се изрекне санкција и забрани да убудуће јавно износи овакве ставове. У ствари, износећи своје мишљење у тексту-пледоајеу за природну породицу, он се руководио оним истим разлозима којима се већ пуне две деценије управља у својој научно-педагошкој, публицистичкој и, уопште, јавној делатности. Свеукупна његова животна оријентација изграђена је на наративу античке Грчке и православног хришћанства као изворишту највиших сазнајних, етичких и естетских начела и као кључном упоришту модерне европске културе. То што се он залаже за критику појава у нашем друштву којима се негирају ова начела, није никакав доказ за присуство неких „дискриминаторских намера“ код њега.
Упркос томе, настављен је прогон др Владимира Димитријевића сада уз помоћ суда, а у складу са некадашњом праксом деликта мишљења. Димитријевићу се, наиме, судским путем жели забранити да износи како свој поглед на „политички хомосексуализам“, тако и на моралну афирмацију ове врсте сексуалних пракси. Крајњи смисао овог судског прогона др Димитријевића јесте ограничење слободе мисли и говора и застрашивање свих оних који се усуде да помисле или кажу нешто што се налази изван прописане „политичке коректности“.

МИЛО ЛОМПАР

Нема сумње у то да су у нашој земљи угрожене основне слободе: као што је слобода мишљења. Јер некадашњи ставови невладине интелигенције – као израза западних (америчких) сила у наметању „промене свести“ у нас, наметању које представља насилни друштвени и културни инжењеринг – добили су законску снагу. Ти ставови имају не само монопол у јавном простору него располажу и монополом силе. Налазимо се на прагу новог јавног лова на оне интелектуалце који се противе октроисаном свету вредности. Отуд је неопходно демократско, интелектуално, ненасилно и практично оспоравање невладине интелигенције, чија је моћ у јавном и институционалном простору огромна – простире се све до места председника владе. Тако повереник за родну равноправност прогања законским средствима интелектуалце (проф. др Бранислав Ристивојевић, др Владимир Димитријевић) због деликта мишљења: његово тумачење њихових исказа не подлеже било чијој процени нити жалби. То је света инквизиција нашег времена. Потребно је – на организован начин – обновити активности везане за заштиту слободе мишљења.

АЊА ФИЛИМОНОВА

Неизбежне последице по државу и друштво су следеће:
1. Истинска стратегија није заштита права на хомосексуалне везе или права самих хомосексуалаца (српско законодавство има пун спектар заштите и обезбеђења људских права) него најшире распростирање и афирмација сексуалне аморалности и друштвене разузданости, пре свега међу младима. Дечаци и млади мушкарци, као потенцијални заштитници отаџбине, главна су циљна група. Али психолошко насиље над појединцима и друштвом није довољно – одмах после њега иде експанзија на државном нивоу. Државни органи, наука, култура, образовне установе стављају се под надзор професионалних геј активиста.
2. Циљ им је трансформација друштва и државе у складу са својим стандардима. С обзиром на савремене когнитивне и информативне технологије, ова трансформација може да се спроведе веома брзо.
3. Снажна мрежа геј активиста и њихових следбеника, коју подржава сва моћ Европске уније, агенција и установа САД, међу којима је главна улога у доба председника Обаме дата УСАИД-у, „погодује“ ослобађању од религиозних вредности, морала, етике, здраве логике, историјског, културног и цивилизацијског наслеђа, „ослобађање“ од Бога и саме људске природе.
4. УСАИД добија нови задатак – стварање међународне армије обучених лобиста који имају за циљ да наметну законе што сексуалне мањине изједначавају са сексуалном већином, нарочито кад је у питању легализација истополних бракова и усвајање деце од стране истих.
5. У складу са плановима УСАИД-с, прва фаза тог програма концентрисана је на земље у којима је и даље снажна религиозна свест. (Подсетимо се да је Агенција за међународни развој Стејт департмента, УСАИД, из Русије протерана 2012. године. Током протекле две деценије УСАИД, познат као главни извозник америчке демократије и других западних „вредности“, укључујући и хомосексуализам, непосредно се, путем добро плаћене мреже НВО, бавио антируским подривачко-разорним акцијама, а све под видом „хуманитарне помоћи“).
6. Припрема професионалаца УСАИД-а да лобирају за права ЛГБТ заједнице указује да је агресивно наметање „мањинских“ права и џендер идеологије процес противдржавни и антисуверенистички.
7. Суштински, то је понижавање и насиље над српском државом и друштвом, рат без краја и без ограничења, у коме нико неће бити поштеђен.
8. Кад су у питању Владимир Димитријевић и други српски интелектуалци који су, без претеривања, со савремене српске науке, они што позивају на функционисање друштва на основу сакралних и неприкосновених моралних норми, реч је о својеврсним мерама одмазде.
9. Брз развој бихејвиорално-социјалног тумора разара оно што је главно – породицу, која је темељ сваког друштва.
10. Настаје својеврсна „симулакрум армија“ мушкараца који не желе да имају породицу, децу, унуке и праунуке. Резултат: сви постају непријатељи – српски интелектуалци, верници, непослушни, читаво друштво и, на крају, држава, против које се треба борити свим доступним средствима. Шта се пак нуди у замену за религиозне, моралне и породичне вредности? Ништа. Вакуум.
Индивидуалистичка изолованост, свеопшти неморал, правни хаос, слатко осећање победе међу ЛГБТ удружењима, гнусне радости пожуде тзв. геј парада, и mind police – ето шта ће царевати на рушевинама разорене Србије.

МИЛОШ КОВИЋ

Више није довољно живети и пустити друге да живе. Сада се прогоне они који су, по свим Божјим и природним законима, „нормални“ и спречава њихово право да јавно заступају своје ставове. Више немамо право на наивност: главни циљ је разарање породице. Тиме се угрожавају темељи наше европске културе и будућност наше деце. Са том пошасти суочио се Владимир Димитријевић, пре њега Милан Брдар, Миша Ђурковић и Бранислав Ристивојевић. Данас они, сутра ми. (2019)

СЛОБОДАН АНТОНИЋ

Првостепени судски поступак по овој тужби трајао је више од две године и завршио се 17. маја 2021. пресудом Вишег суда у Београду (бр. 2-П-410/19) коју је потписао судија Срђан Јончић. У пресуди су одбијени сви тужбени захтеви против Димитријевића као неосновани.
У образложењу се указује „да су наведени текстови објављени на приватном сајту, односно да је изостала активност којом се одређеној или неодређеној групи намеће одређени став“ (стр. 11; моје наглашавање). То случај В. Димитријевића, оцењује судија Јончић, разликује од случаја Вејделанд и други против Шведске (11–12). У овом другом случају, наиме, реч је о томе да су 2004. године чланови организације Национална омладина у ђачке ормариће једне више гимназије убацивали летке у којима се у негативном контексту говори о ЛГБТ особама. Тиме су, на известан начин, принудили кориснике ормарића – који су, уз то, и „у осетљивом узрасту“ – да њихове негативне исказе о ЛГБТ особама прочитају (12).
Ништа од тог, каже се у пресуди, не постоји у случају В. Димитријевића. Он никога није довео у положај да не може а да не чита инкриминисани текст. Чланак није растуран тако „да је било немогуће да буде игнорисан“ – тзв. заробљена публика (captive public), нити је његов чланак био намењен старијим малолетницима (средњошколцима). Особе које су га читале слободно су одлучивале хоће ли посетити Димитријевићев сајт или не.
„Објављивање информације на приватном сајту“, наглашава се даље у пресуди, „мора се анализирати кроз анализу сразмерности сходно чл. 10 ст. 2 Конвенције. Наиме, утицај јавно изражених ставова на приватном сајту мора бити сразмеран величини публике до које би могао допрети“ (12). Европски суд за људска права (ЕСЉП), заправо, изричито каже да није исто да ли је неки исказ саопштен „на онлајн сајту с малом читалачком публиком или на мејнстрим, веома посећеним интернет страницама“ ( §79).
Рецимо, Димитријевићев чланак, од ког је све почело, прочитало је на његовом сајту до данас, значи за неких 40 месеци, укупно 6.231 човек. То се не може ни поредити с тим када би чланак, примера ради, био објављен на порталу „Блица“, који је само у једном месецу, у јуну 2021. имао 2.847.757 индивидуалних посетилаца. То је сразмерно читавих осам и по хиљада пута више! Јасно је да Димитријевићев инкриминисани текст уопште не задовољава критеријум „утицајности“ које поставља Европски суд за људска права.
У пресуди се, такође, види настојање судије да утврди да ли су два Димитријевићева текста реално произвела ма какву дискриминацију. То питање постављено је и сведоку тужитеља, М. К., члану НВО „Да се зна“. М. К. је, према пресуди, дао следећу изјаву: „Ја сматрам да овакви текстови генерално имају лошег ефекта на друштво у целини (…). У друштву увек постоје снаге које желе да умање достигнути ниво људских права. Оваквим текстовима се нормализује деловање које има за циљ умањење достигнутих нивоа људских права. (…) Због овог текста нисам лично имао проблема, али сам у прошлости као геј мушкарац имао много проблема због сличних ставова које има тужени. Прошао сам кроз малтретирања у школи. (…) Није ми познато да се неко нашао пред судом због акта насиља изазваног писањем туженог“ (9; 10).
Као што се види, сведок тужбе је потврдио да Димитријевићев текст није био узрочник некакве одређене и познате дискриминације или насиља, већ да се све своди на сумњичење да је такво мишљење потенцијално опасно. По процени тужитељске стране, Димитријевићево становиште може да доведе до дискриминације или насиља, али – на терену фактицитета, не постоје докази за то, постоји само сумња у могућност. Наравно да то не може бити довољно за осуду.
И тако долазимо до онога што се сад дешава. Незадовољна пресудом, НВО „Да се зна“ жалила се, 21. јуна 2021, Апелационом суду у Београду. У жалби се, најпре, наводи да је Димитријевић „активно“ радио на „изношењу екстремних ставова у вези са ЛГБТ лицима“ (стр. 3), будући да он „своје ставове шири јавно у смислу да их прихвати што већи број људи“, те да је његов „циљ анимирање што шире јавности“ (3), пошто „жели да његови ставови буду прихваћени од стране већине у друштву“ (4). О, каква дрскост!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *