„Rastući savez između dva najveća američka strateška i vojna rivala ima potencijal da promeni globalni poredak jednako duboko kao što su to učinile Sjedinjene Države pre pola veka“, ocenjuje „Vašington post“, prisećajući se važnih momenata novije istorije, kada je u geopolitici 1970-ih bila doneta odluka SAD da normalizuju odnose s komunističkom Kinom i ukinu zabranu prodaje osetljive vojne tehnologije Pekingu (odluka usmerena protiv Sovjetskog Saveza, poznata kao „igranje na kinesku kartu“). List naglašava da sada Amerika i njeni saveznici moraju da pripreme odgovor na ovaj važan događaj, jer „s posetom predsednika Si Đinpinga Moskvi, Kina je pokazala da je spremna da igra na ’rusku kartu’, kako bi se suprotstavila pokušajima SAD da je opkole i obuzdaju njen ekonomski i vojni uspon“.
„Sada su Rusija, Kina i Iran zajedno. Videli ste pametnog predsednika Si Đinpinga i pametnog predsednika Putina – veoma pametne ljude – kako razgovaraju o svetskom poretku u narednih sto godina. O velikom resetovanju kakvo nije viđeno za 100 godina“, zaključio je Donald Tramp, istupajući na političkom skupu u Teksasu.
Iskren je koliko i zloban Henri Kisindžer ovim povodom: „Drugi hladni rat između SAD i Kine mogao bi da bude opasniji od prvog između Vašingtona i Moskve, jer Kina i SAD imaju slične finansijske resurse, za razliku od SAD i SSSR-a u Prvom hladnom ratu. Ne mislim da je dominacija svetom koncept kojem Kina teži, ali jednostavno bi mogla da postane dovoljno jaka, a mi to ne želimo.“ A skute mu pridržavaju maliciozne dnevne novine koje u Beogradu izlaze na srpskom jeziku, tuđe, a „naše“. Na naslovnoj strani 23. marta objavljuju: „Peking tretira Moskvu kao mlađeg i slabijeg brata; Rusija je kineska kolonija za resurse; Putin se hvata za ekonomsku slamku spasa u Pekingu, dok Si dobija jeftine energente s ’kineske benzinske pumpe’ u Moskvi.“ Možda nije neobično što o ovom listu kažu da uvažava etiku švajcarskog bankarstva!
Svojevrsno ruganje beogradskom propagandnom glasilu pak priređuju pomenute uticajne novine prestonice Kolektivnog zapada – „Vašington post“, koji priznaje da je glavni rezultat posete Si Đinpinga Moskvi to „da Putin već vidi kako se uobličava njegov antiamerički svetski poredak“. Autor Dmitrij Kosirev potom tumači: „Si je ulazeći u avion rekao: ’Kina je spremna da zajedno sa Rusijom bude čuvar svetskog poretka.’ A Putin je u tekstu napisanom za ’Ženmin žibao’ naglasio: naše zemlje se dosledno zalažu za formiranje pravednijeg multipolarnog svetskog poretka zasnovanog na međunarodnom pravu, a ne na ’pravilima’ koja opslužuju potrebe ’zlatne milijarde’. Osobenost današnje situacije je u tome što postoji dobra šansa da se s teorije pređe na praksu: barem u ukrajinskoj krizi povodom koje se Zapad zaigrao do mogućeg samouništenja.“
Kosirev potom daje i važnu napomenu u čijem značenju se kao „prozvani“ prepoznaju bezmalo svi posmatrači i svedoci rečenih istorijskih zbivanja: „I većina sveta to već dobro vidi, tako da Moskva i Peking imaju veoma pažljivu i zahvalnu publiku.“
„Pažljivu i zahvalnu publiku“ čini, naravno, i auditorijum s naših prostora. Podjednako to važi za aktere srpske zvanične politička scena, koliko i za najširu javnost u Srbiji. Svi jesu „pažljivi“, ali „zahvalnost“ možda nije opšte mesto, jer ako prvi taktički i strateški procenjuju događanja, ovi „zahvalni“ navijaju, nadaju se, očekuju…
Kada je o meri entuzijazma ovim povodom reč, osnovu razlikovanja u stavu jednostavno je protumačila pomoćnica američkog sekretara za odbranu Selest Volander: „U Vašingtonu se pravim problemom za SAD smatra sazvučje strateških interesa Moskve i Pekinga. Najviše me pogađa sazvučje strateških interesa koje su pokazali kineski predsednik Si Đinping i ruski predsednik Vladimir Putin.“
Dakle, sazvučje strateških interesa, kao temelja za postizanje „nacionalnih ciljeva, koji se često dopunjuju“, merilo je koje bi, s razumljivim pobudama, trebalo da važi i za reagovanje ovdašnje javnosti. Da li je sve jasno? Da li Srbija može drugačije do s odobravanjem da pozdravi učvršćivanje saveza Moskve i Pekinga?
Za mnoge, ne samo ovde – uzdržane, Vladimir Putin je dao napomenu: „Rusija i Kina ne stvaraju nikakav vojni savez (…) Da Rusija postaje zavisna od Kine ne govore skeptici već zavidljivci.“
Zavidljivci se sami otkrivaju, a skeptike, možda neočekivano, uočavamo i u redovima srpskih zvaničnika. Simptomatičan nagoveštaj daje ministar spoljnih poslova Ivica Dačić: „Sankcije Rusiji mogu biti uvedene ako srpska privreda i građani počnu da trpe nepopravljivu štetu, jer nećemo dovesti zemlju u izolaciju.“ U ovom smislu zanimljivija je vest da su ministar privrede Srbije Rade Basta i ukrajinski ambasador u Beogradu Volodimir Tolkač razgovarali o saradnji dveju zemalja, kao i o aktuelnoj situaciji i ekonomskim posledicama rata u Ukrajini za čitav svet. Uz Bastinu dopunu da „Srbija podržava teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine“, kao i „principe međunarodnog prava“, najava biva posebno važna s obzirom na ranije izjave ovog ministra: „Naša zemlja već plaća veliku cenu zbog neuvođenja sankcija Rusiji i to postaje neizdrživo.“
Pred nama su, vidimo, i sazvučja i protivrečja, a istoričar i akademik Natalija Naročnjicka, u obraćanju Srbima povodom godišnjice bombardovanja 1999, ovako ih tumači: „Na Srbiju se vrši kolosalan pritisak, a možemo smatrati da i NATO sada pritiska Srbiju, zahtevajući od nje nemoguće, zahtevajući da iščupa srce svog istorijskog života. To se, naravno, radi da bi se Srbi demoralisali, ponizili, a zatim bili uvučeni u njihove finansijske, ekonomske, vojne strukture, pa još i otvorili njihovu vojnu bazu i bili naterani da se bore protiv Rusije. Mislim da to neće uspeti, ali, naravno, radi toga Rusija mora da pobedi (…) Ja sam od jednog Srbina, veoma ozbiljnog, neću da mu pominjem ime, čula da ako pobedi Rusija, a on kaže da to želi, onda će Zapad biti toliko ponižen da će morati da uradi nešto kao kompenzaciju i počeće još više da uništava Srbiju. Sa time se uopšte ne slažem, naprotiv.“
Sazvučja i protivrečja u viđenju i oceni partnerstva Rusije i Kine u globalnom megagledalištu razlikuju se od države do države. Imajući u vidu kolosalne pritiske i otvorenu agresiju Kolektivnog zapada na Srbiju i njene nacionalne interese, čini se pak da ne bi smelo da bude ikakvih sumnji, oklevanja ili protivrečja čak ni u taktičko diplomatskom narativu, pogotovo ne u praksi i jasnim strateškim opredeljenjima naše države prema događaju koji „ima potencijal da promeni globalni poredak za vek koji je pred nama“.
