ПАЖЉИВА ПУБЛИКА

Oмиљена овештала конструкција којом се у медијским наративима упозорава да после неког важног догађаја „ништа више неће бити исто“ протеклих дана је савршено радила: реаговање готово целог, не само политичког света, на посету Си Ђинпинга Москви управо је у јавном мњењу дубоко оснажило утисак о једном, у овом тренутку за геополитичку судбину планете пресудном, „никада више бити неће…“. И то збивање је дефинитивно, јер верује се да је промена неповратна и да важи за многе деценије пред нама.
„Растући савез између два највећа америчка стратешка и војна ривала има потенцијал да промени глобални поредак једнако дубоко као што су то учиниле Сједињене Државе пре пола века“, оцењује „Вашингтон пост“, присећајући се важних момената новије историје, када је у геополитици 1970-их била донета одлука САД да нормализују односе с комунистичком Кином и укину забрану продаје осетљиве војне технологије Пекингу (одлука усмерена против Совјетског Савеза, позната као „играње на кинеску карту“). Лист наглашава да сада Америка и њени савезници морају да припреме одговор на овај важан догађај, јер „с посетом председника Си Ђинпинга Москви, Кина је показала да је спремна да игра на ’руску карту’, како би се супротставила покушајима САД да је опколе и обуздају њен економски и војни успон“.
„Сада су Русија, Кина и Иран заједно. Видели сте паметног председника Си Ђинпинга и паметног председника Путина – веома паметне људе – како разговарају о светском поретку у наредних сто година. О великом ресетовању какво није виђено за 100 година“, закључио је Доналд Трамп, иступајући на политичком скупу у Тексасу.
Искрен је колико и злобан Хенри Кисинџер овим поводом: „Други хладни рат између САД и Кине могао би да буде опаснији од првог између Вашингтона и Москве, јер Кина и САД имају сличне финансијске ресурсе, за разлику од САД и СССР-а у Првом хладном рату. Не мислим да је доминација светом концепт којем Кина тежи, али једноставно би могла да постане довољно јака, а ми то не желимо.“ А скуте му придржавају малициозне дневне новине које у Београду излазе на српском језику, туђе, а „наше“. На насловној страни 23. марта објављују: „Пекинг третира Москву као млађег и слабијег брата; Русија је кинеска колонија за ресурсе; Путин се хвата за економску сламку спаса у Пекингу, док Си добија јефтине енергенте с ’кинеске бензинске пумпе’ у Москви.“ Можда није необично што о овом листу кажу да уважава етику швајцарског банкарства!
Својеврсно ругање београдском пропагандном гласилу пак приређују поменуте утицајне новине престонице Колективног запада – „Вашингтон пост“, који признаје да је главни резултат посете Си Ђинпинга Москви то „да Путин већ види како се уобличава његов антиамерички светски поредак“. Аутор Дмитриј Косирев потом тумачи: „Си је улазећи у авион рекао: ’Кина је спремна да заједно са Русијом буде чувар светског поретка.’ А Путин је у тексту написаном за ’Женмин жибао’ нагласио: наше земље се доследно залажу за формирање праведнијег мултиполарног светског поретка заснованог на међународном праву, а не на ’правилима’ која опслужују потребе ’златне милијарде’. Особеност данашње ситуације је у томе што постоји добра шанса да се с теорије пређе на праксу: барем у украјинској кризи поводом које се Запад заиграо до могућег самоуништења.“
Косирев потом даје и важну напомену у чијем значењу се као „прозвани“ препознају безмало сви посматрачи и сведоци речених историјских збивања: „И већина света то већ добро види, тако да Москва и Пекинг имају веома пажљиву и захвалну публику.“
„Пажљиву и захвалну публику“ чини, наравно, и аудиторијум с наших простора. Подједнако то важи за актере српске званичне политичка сцена, колико и за најширу јавност у Србији. Сви јесу „пажљиви“, али „захвалност“ можда није опште место, јер ако први тактички и стратешки процењују догађања, ови „захвални“ навијају, надају се, очекују…
Када је о мери ентузијазма овим поводом реч, основу разликовања у ставу једноставно је протумачила помоћница америчког секретара за одбрану Селест Воландер: „У Вашингтону се правим проблемом за САД сматра сазвучје стратешких интереса Москве и Пекинга. Највише ме погађа сазвучје стратешких интереса које су показали кинески председник Си Ђинпинг и руски председник Владимир Путин.“
Дакле, сазвучје стратешких интереса, као темеља за постизање „националних циљева, који се често допуњују“, мерило је које би, с разумљивим побудама, требало да важи и за реаговање овдашње јавности. Да ли је све јасно? Да ли Србија може другачије до с одобравањем да поздрави учвршћивање савеза Москве и Пекинга?
За многе, не само овде – уздржане, Владимир Путин је дао напомену: „Русија и Кина не стварају никакав војни савез (…) Да Русија постаје зависна од Кине не говоре скептици већ завидљивци.“
Завидљивци се сами откривају, а скептике, можда неочекивано, уочавамо и у редовима српских званичника. Симптоматичан наговештај даје министар спољних послова Ивица Дачић: „Санкције Русији могу бити уведене ако српска привреда и грађани почну да трпе непоправљиву штету, јер нећемо довести земљу у изолацију.“ У овом смислу занимљивија је вест да су министар привреде Србије Раде Баста и украјински амбасадор у Београду Володимир Толкач разговарали о сарадњи двеју земаља, као и о актуелној ситуацији и економским последицама рата у Украјини за читав свет. Уз Бастину допуну да „Србија подржава територијални интегритет и суверенитет Украјине“, као и „принципе међународног права“, најава бива посебно важна с обзиром на раније изјаве овог министра: „Наша земља већ плаћа велику цену због неувођења санкција Русији и то постаје неиздрживо.“
Пред нама су, видимо, и сазвучја и противречја, а историчар и академик Наталија Нарочњицка, у обраћању Србима поводом годишњице бомбардовања 1999, овако их тумачи: „На Србију се врши колосалан притисак, а можемо сматрати да и НАТО сада притиска Србију, захтевајући од ње немогуће, захтевајући да ишчупа срце свог историјског живота. То се, наравно, ради да би се Срби деморалисали, понизили, а затим били увучени у њихове финансијске, економске, војне структуре, па још и отворили њихову војну базу и били натерани да се боре против Русије. Мислим да то неће успети, али, наравно, ради тога Русија мора да победи (…) Ја сам од једног Србина, веома озбиљног, нећу да му помињем име, чула да ако победи Русија, а он каже да то жели, онда ће Запад бити толико понижен да ће морати да уради нешто као компензацију и почеће још више да уништава Србију. Са тиме се уопште не слажем, напротив.“
Сазвучја и противречја у виђењу и оцени партнерства Русије и Кине у глобалном мегагледалишту разликују се од државе до државе. Имајући у виду колосалне притиске и отворену агресију Колективног запада на Србију и њене националне интересе, чини се пак да не би смело да буде икаквих сумњи, оклевања или противречја чак ни у тактичко дипломатском наративу, поготово не у пракси и јасним стратешким опредељењима наше државе према догађају који „има потенцијал да промени глобални поредак за век који је пред нама“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *