МРЗИМ ВАС, АЛИ ПРИЈАВЉУЈЕМ СЕ ЗА НАГРАДУ

Одакле очекивање редитеља Горана Марковића да му национално признање (пензију) исплаћају из средстава грађана (државног буџета) које је тако жестоко, на пасја кола, оклеветао и извређао? Објављујемо део из ауторове књиге „Српски уметници и политика“

Пошто је Комисије за доделу признања за врхунски допринос националној култури Министарства културе објавила имена награђених јавио се Горан Марковић („Данас“, 3. 3. 2023) изјавом да је задовољан одбијањем. Зашто задовољан одлуком о одбијању? Зато што то признање додељује Министарство културе Владе Републике Србије. (Горан Марковић је био део власти у култури 2010. које је делило иста ова признања и када му је филм „Турнеја“ била номинована за иностраног Оскара.) Али питање је зашто је пристао да га два уметничка удружења кандидују за државну награду? Његов уметнички рад окитио се разним еснафским, стручним признањима. Државно признање подразумева и нешто више. То нешто је поштовање и чување образа држави и нацији у којој живиш и ствараш. На исти начин, не може се ни замислити да неко ко блати Иву Андрића добије награду нашег нобеловца за књигу приповедака.
Јавно деловање Горана Марковића у знаку је мржње према држави („у Србији је фашизам“), демократски бираној власти („избори су лажни, улични протести су решење, диктатора треба ликвидирати“), српском човеку који живи у страху (!), а народ је примитиван, нецивилизован.
Ако је 2010. изрекао уопштен суд о дилетантима у држави Србији, наредних година је конкретизовао ко су „апсолутно немушти, необразовани, примитивни, некомпетентни“. У разговору за лист Данас (22. 5. 2017) изјављује: „Барабе ће палити ратне ватре док им се то исплати.“ Стављајући себе у улогу заштитника оних који су очајници каже: „Људи су очајни, смлаћени, спремни да поверују свакој хуљи која ће их водити некуда.“ Уз овакав јавни речник о власти која је демократски бирана, редитељ Горан Марковић изјављује за лист „Блиц“ (17.11. 2018): „Живимо у страху који је добио патолошке размере.“ Неко ко има патолошки страх ћутке би пролазио кроз живот. Или је Марковић храбар, а остали страшљивци.
Поред страха, Срби или Београђани морали би да се преобразе из дивљака у цивилизоване људе. „Овај град је неколико пута морао да преради дивљаке у цивилизоване, и УСПЕВАО ЈЕ“ (20. 12. 2018). Дакле, није само власт пуна хуља и дилетаната него су и грађани Београда (а шта је тек са Србијом?) у процесу превођења у цивилизацију.
Под насловом „Вучићев терор учинио да полако нестајемо“ („Данас“, 7. марта 2019) Марковић изјављује да је „Вучићев терор учинио да полако нестајемо“ и да је спас Србије у протестима. А када су уличне шетње утихнуле, редитељ се сетио да у Србији влада фашизам. „Осамдесете су лака времена, данас имамо огољени фашизам“ громопуцателно изјављује у листу „Данас“, (24. 2. 2020). Другим речима, осамдесете су време благородног титоизма, после институционализације демократије долази фашизам у Србију!
Александар Вучић користи терор, а за „Ал Џазиру“ изјављује да је неопходна побуна младих против демократски изабраног председника Србије. „Вучић је од Србије направио примитивну баруштину“ уз оцену да се без побуне младих људи неће ништа променити. Док не схвате „шта Вучић чини за њихову будућност“ (ТВ „Ал Цазира“, 31. 12. 2020).
Редитељ Горан Марковић је изјавио је 2021. године да Србијом „влада мафијашка организација“ и да садашње стање неће моћи да се заврши гласањем. „Ми прелазимо у фазу у којој нема више избора, све ће се убрзавати и постати драстичније и на крају ће улица решити наше муке. Сада се тај тренутак приближава“, рекао је Марковић за лист „Нова“. Он је казао да власт има „људе који су људождери“, али да је свака криза на неки начин добра, јер се ствари брзо мењају, и то у главама људи и осећањима. „Сетите се шта сте размишљали пре две године и сада када је свима јасно да је ово криминална дружина која је један мафијашка организација која влада нама и која нема скрупула.“ Оценио је да је сада све огољено, отворено, видљиво, и да више нема „игре у рукавицама“. („Србијом влада мафијашка организација, стање неће моћи да се заврши гласањем“, „Данас“, 20. 9. 2021).
Одрастао у титоизму у коме ниједну реч критике није изустио, за демократску државу вели да је ауторитарна („фашистичка“) и да „уметници треба да буду субверзивни“. Запањио је културну јавност Србије када је за Н1 изјавио да „ужасни споменик Стефану Немањи треба преселити у Маринкову Бару или Борчу“ (Н1 30 1. 2022). А онда је тражио новац за свој филм „Доктор Д“ од ФЦ Србије (окупаторске државе) а када није добио, изашао је на улицу да са еколозима тражи смењивање Александра Вучића. (Филип Родић, „Финансирање редитеља Марковића“, „Новости“, 12. 12. 2021).
Врхунац уметникове мржње је свакако јавни позив да „ћемо Вучића стрељати као Чаушескуа“. „Вучићу, склони се, или ћемо те стрељати!“ Горан Марковић се „нада да Александар Вучић има пред очима Чаушескуов крај и да ће се повући без крви“ („Нови магазин“, 16. 12. 2021). На овакав позива на убијање реаговали су оправдано политичари из редова владајуће странке, из редова Владе и скупштине. Друштво из његовог сталежа које мало или ништа не зна о политичком говору, покушава да га заштити његовом уметношћу коју нико није помињао. Критикована је реченица: „Вучићу, склони се, или ћемо те стрељати!“
Поред огромног политичког незнања које је показао у својим јавним иступањима, Горан Марковић је нескривено показао и свој „класни идиотизам“ који је аналитички обрадио Слободан Антонић у тексту „Уметник и класни идиот“ (Сајт „Правда“, 10. 12. 2021).
Марковић се бори против фашизма у Србији (Србија је Немачка 1933). Србија је под окупацијом примитивног друштва. Дакле по Марковићу, наводи Антонић, у Србији је руља која има „диктатора“, који је егоманијак „болесник“, „примитивна личност“, „простак“.
Чланови највеће странке СНС заправо су животиње по Марковићу: „орангутани“, „бизони“, „свиње“ а неким примитивцима треба пластична хирургија.
Народна скупштина Србије, коју бирају грађани на изборима је „брлог“, „језиви скуп тешких простака“, препун „сподоба које се лажно представљају као људска бића“, однекуд „измилели испод камена“.
Зар може власт која има изборни мандат да буде другачија. Нипошто. „Банду на власти“ чине још „неуке и припросте“ сподобе који су „преузели на себе да суде шта је лепо а шта није“, због чега имамо „владавину простаклука“, а ту су и праве „окупаторске јединице које нас већ дуже време тероришу“, а које „не пропуштају да истакну своју осионост и примитивни мрак“. 
Све у свему, Срби су примитиван народ, „дно дна“, из кога се „шири смрад“. То показује какав класни презир и културрасизам испољава Горан Марковић, закључује Антонић. А СНС на који се обрушио само је део његовог погледа на српски народ и државу.
Ајде да будемо разумни и морални. Прво, политичка критика неких одлука и понашања представника власти није исто што и острашћена критика државе и народа. Увреде (претње) на рачун личности председника државе који је добио подршку више од половине бирачког тела је посредна увреда и грађана Србије. Друго, избор српских филмова на иностраним фестивалима је у складу с подобношћу теме и аутора; дакле, уметничко дело и аутор се често не раздвајају. Питање је како објаснити жељу уметника да добије државно признање (не признање уметничког удружења или међународних фестивала) када јавно изриче ужасне бласфемије о држави, народу, демократски бираним личностима и при том предлаже убиство! Српска држава је фашистичка, у Београду примитивци треба да се преобразе у цивилизоване, народ је руља, Вучић је диктатор, а не демократски биран председник, он је хуља кога треба стрељати ако се не повуче (тако говори уметник Горан Марковић!). Странка која има највећу подршку у народу је скуп животиња а највише представничко тело народа је брлог, скуп простака, „измилели испод камена“. Ово је мањи део његовог политичког репертоара. Није важно што он мало зна или ништа о политици. Незнање га не оправдава. Ни морална неосетљивост. И уметник зна да мрзи. Али одакле очекивање да му национално признање (пензију) исплаћују из средстава грађана (државног буџета) које је тако жестоко, на пасја кола, оклеветао и извређао? А довољан је делић праве слике о себи да би се рекло: мрзим их и ништа не желим од њих!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *