MART, MESEC VELIKIH STRADANJA: Prelazak zime u proleće, godinama je, kao usud, žestoko potresao život srpskog naroda

Učestali sudbonosni događaji, prelomna i važna dešavanja u trećem mesecu u godini započela su još u ranom srednjem veku i kao usud pratili naš narod i u modernoj srpskoj državi, sve tri Jugoslavije i eto ponavljaju se i, kao što možemo da se uverimo, ovih martovskih dana.

U Oxford English Dictionary (OED) piše da su stari Rimljani ovaj mesec imenovali po Marsu, njihovom bogu rata. I ne samo to – mart je kod njih bio prvi mesec kalendarske godine, a tradicija je nalagala Rimljanima da zakopaju ratne sekire tokom januara i februara, kada su uglavnom bili prekidi ratova, što je podrazumevalo da su mačeve isukavali 1. marta.

Zato se valjda i u Srbalja smatralo da je to vreme povoljno za vojna dejstva, a mart se u starosrpskom još nazivao i derikoža … Nije uludo se u narodu govorilo: “Bolje da te zmija ujede, nego da te martovsko sunce ogreje”.

Slučajnost ili neki viši sudbinski red stvari, ali 5. marta 1196. Veliki župan Raške Stefan Nemanja odrekao se prestola u korist srednjeg sina Stefana Prvovenčanog, narušivši princip prvenstva da se prvorođenom ostavlja zemlja na upravu; 10. marta 1834. – u okolini Dervente izbila je Pop-Jovičina buna protiv turske vlasti; 12. marta 1868. – Vlada Kneževine Srbije je ukinula zabranu sa pravopisa Vuka Karadžića i dozvolila njegovu upotrebu; 6. marta 1882. – Kneževina Srbija podignuta u rang kraljevine, a njen knez Milan Obrenović proglašen za prvog kralja Srbije modernog doba;

I TAKO iz marta u mart stižemo do početka pete decenije prošlog veka. Svetski sukob je već bio zagazio u duboku drugu ratnu godinu. U martu 1941, Jugoslavija je bila opkoljena. Nemačke trupe bile su u Rumuniji i Bugarskoj, a već su bile na putu da uđu u Grčku. Francuska je bila pala

Knez Pavle je pomno pratio situaciju i procenjuje poziciju. Manevarski prostor za dosledno držanje principa neutralnosti bivao je sve manji. Svaki dan te 1941. godine postaje pravo diplomatsko bojište. Iz Berlina i Londona su upućivane poruke za susrete, sporazumevanje i saradnju i definitivan prelazak na njihovu stranu. Sile Osovine su zatvarale krug oko Jugoslavije, a zapadni saveznici su otvoreno tažili otvaranje fronta na Balkanu i umesto pomoći nudili samo savete i borbeni duh. Pavle je pred dilemom: ili da prihvati pakt ili da uđe u rat s Nemačkom. Obruč fašizma steže se sve više. I, konačno iz Berlina stiže zahtev: ili s Nemačkom ili protiv nje. Jugoslavija je već bila stavljena na “električnu stolicu” i kao deseta žrtva Hitlerove agresije, očekivala je izvršenje smrtne kazne, pa bilo pognute ili uzdignute glave i prkosno, kazna će biti izvršena”.

Zato 5. marta 1941. – Krunski savet Kraljevine Jugoslavije donosi odluku da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu, pod uslovom da joj Nemačka i Italija garantuju nepovredivost teritorije. Epilog: 25. marta 1941. – Dragiša Cvetković i Joakim fon Ribentrop su u Beču potpisali protokol kojim je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu.

Dva dana kasnije 27. marta 1941. – Vojnim udarom je svrgnut knez Pavle Karađorđević i vlada Dragiše Cvetkovića i obrazovana nova s generalom Dušanom Simovićem na čelu. Negde oko podneva oglasiće se ser Vinston Čerčil: “Srbi su ponovo pronašli svoju dušu” kada mu je poslanik Kembel javio da je puč definitivno uspeo.

VOJNI udar 27. marta primljen je sa ushićenjem od javnog mnjenja kako u Višijevskoj, tako i okupiranoj zoni Francuske. Višijevska cenzura je bila bespomoćna da to zataška. U Francuskoj su zabeležene projugoslovenske demonstracije. U jednom ilegalnom letku koji se pojavio na okupiranoj teritoriji, uz sliku mladog kralja Petra II, stoji da su se digli mučenici da odbrane čast domovine, slobodu…. Srbija vraća maestralno svoj dug Francuskoj 1914-1918. Ovaj kratak opis zaista predstavlja delić tačne istorije duševnog stanja svih koji su bili u ratu ili su se spremali na borbu protiv “novog poretka”. Grčki “Akropolis” je pisao da “ono što se dogodilo u Jugoslaviji predstavlja jedan od najsjajnijih događaja u novoj istoriji, u stvari, u čitavoj istoriji…” Slično piše New York Herald tribyne. O tom duševnom stanju mnogi su ostavili autentična sećanja bez zadrške i pored saznanja da je u Aprilskom ratu došlo do sloma, a zemlja pala u teška iskušenja.

Srpski narod se odlučno suprotstavio ulasku u Trojni pakt. To ushićenje Srbima neće dugo trajati. Već krajem te iste godine Siton Votson, britanski profesor univerziteta, reći će nešto drugo: “Mi smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa”. Nešto docnije progovoriće i Vilijem Donovan, američki general, obaveštajac, otac Centralne obaveštajne agencije (CIA), čovek koji će se januara 1941. godine naći u Beogradu i upoznati ključne pučiste: “Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941. godine jer smo mi tu revoluciju kupili.”

Danas postoji dovoljno nepobitnih dokaza i autentičnih dokumenata da su britanske tajne službe u Beogradu bile angažovane na pripremi i izvođenju puča. Britanska ambasada u Beogradu. Dvadeset sedmi je mart 1941. godine. Telegram potpisuje Čerčilov specijalni obaveštajac Džordž Tejlor: “Puč izvršen pod nespornim vođstvom Simovića i njegovog pomagača Mirkovića i izvesnog broja oficira. Generali nisu bili uključeni u zaveru. Puč su izveli kapetani, majori i potpukovnici.”

VAŽNI martovski događaji nastavili su da se nižu i pred kraj Drugog svetskog rata. 7. mart 1945. – Posle ostavke kraljevske vlade Josip Broz Tito formirao je novu jugoslovensku vladu u koju su ušli i šef Demokratske stranke Milan Grol, kao prvi potpredsednik, i Ivan Šubašić, kao ministar inostranih poslova. Ovu novu vladu Demokratske Federativne Jugoslavije prve su priznale SAD 28. marta 1945. godine. A nepunu godinu kasnije, 13. marta 1946, pripadnici Ozne su uhapsili generala Dragoljuba Dražu Mihailovića.

Četrdeset godina kasnije, na ovom našem uzavrelom prostoru ponovo će “proraditi” “Baba Marta”. 11. marta 1981. – Pod parolom “Kosovo republika” u Prištini izbile studentske demonstracije kosmetskih Albanaca, koje su u narednim nedeljama zahvatile ceo Kosmet. To je bilo prvi put da su kosmetski Albanci masovno podržali ideju o nezavisnoj kosmetskoj republici. Nemiri su bili posledica secesionističke politike Albanaca, a za cilj su imale da Kosovo dobije status federalne jedinice unutar Jugoslavije, nakon čega bi bio otvoren put ka izdvajanju iz Jugoslavije. Slogani na demonstracijama su bili: “Trepča radi, Beograd se gradi”, “Kosovo Kosovarima”, “Hoćemo ujedinjene albanske zemlje”, “Kosovo Republika”, “Albanci smo, a ne Jugosloveni”, “Ujedinjenje sa Albanijom”, “Živeo marksizam-lenjinizam – dole revizionizam”.

DESET godina kasnije i Beograd će za trenutak početi da liči na Prištinu.

9. marta 1991. – U Beogradu su izbile demonstracije koje je organizovao Srpski pokret obnove. Bio je to prvi veliki miting opozicionih stranaka na Trgu republike. Povod za demonstracije bilo je traženje ostavke generalnog direktora Televizije Beograd Dušana Mitevića i ministra policije Radmila Bogdanovića, ali su se kasnije pretvorile u demonstracije protiv Slobodana Miloševića. Centar grada bio je opustošen, u sukobima je povređeno 114 osoba, 58 policajaca i 86 građana, a uhapšeno je 158 ljudi. Poginuli su maturant Branivoj Milinović (18) i policajac Nedeljko Kosović (54). Kasno uveče je uhapšen lider SPO-a Vuk Drašković.

I početak kraja kraja druge Jugoslavije vezan je za ovaj mesec. 21. marta 1991. – na sednici Predsedništva SFRJ je odlučeno da predsednici republika pregovaraju o budućnosti savezne države. Prvi od šest bezuspešnih sastanaka održan je 28. marta u Splitu. Samo tri dana kasnije na Plitvicama je izbio prvi oružani sukob između hrvatske policije i Srba.

31. mart 1991. – Na Plitvicama došlo je do sučeljavanja hrvatske policije i naoružanih Srba. Događaju na Plitvicama prethodilo je uspostavljanje hrvatske vlasti u policijskoj stanici u Pakracu, kada je odred hrvatskih specijalnih jedinica policije iznenadio i uhapsio srpsku policijsku posadu, koja je prethodno uspostavila kontrolu nad Pakracom. U akciji nije bilo žrtava, ali su žitelji ovog mesta naterani u zbeg po okolnim šumama. Srbi su rešili da im se to ne ponovi i to pokazali na Plitvicama.

11. marta 2006. godine iz Haga stiglo je šturo saopštenje da je Slobodan Milošević pronađen mrtav tog jutra u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala u Sheveningenu. Iako je saopšteno da je trenutak smrti bio između 7 i 9 časova ujutru, a da je stražar u 10 časova i 5 minuta utvrdio da je telo nepomično, advokat Zdenko Tomanović je 17. marta izjavio da je u 9.30 dobio telefonom obaveštenje da je Slobodan Milošević u šetnji.

1. mart 1992. – Bosanski muslimani i Hrvati su na referendumu glasali za otcepljenje od Jugoslavije. Kada su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost od SFRJ 1991. predstavnici Muslimana i Hrvata su u skupštini SR BiH 15. oktobra 1991. godine, preglasavanjem srpskih poslanika doneli “Akt o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine”. Srpska demokratska stranka je odgovorila referendum o osnivanju samostalne Srpske Republike kao sastavnog dela Jugoslavije. Politički predstavnici Muslimana su ovaj referendum proglasili nevažećim.

Predstavnici Muslimana i Hrvata su doneli 25. januara 1992. odluku o održavanju referenduma o nezavisnosti SR BiH. Ovu odluku su doneli pošto je većina srpskih članova skupštine protestno napustila sednicu. Srpski predstavnici su pozvali pripadnike srpskog naroda da bojkotuju referendum. Po skupštinskoj odluci, referendumsko pitanje je glasilo: “Jeste li za suverenu i nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, državu ravnopravnih građana, naroda BiH – Muslimana, Srba, Hrvata i pripadnika drugih naroda koji u njoj žive?”. Referendum je održan 29. februara i 1. marta 1992. Velika većina Srba je bojkotovala referendum, te je izlaznost bila 63,7% građana SR BiH, od čega je 92,7% glasalo za nezavisnost. Tadašnji zakonski uslov za afirmaciju rezultata referenduma je bio da izađe više od dve trećine građana (više od 66%). Ovaj uslov nije ispunjen. Politički predstavnici Srba su ovaj referendum proglasili nevažećim. Skupština nije nikad proglasila nezavisnost.

24. mart 1999. – NATO je otpočeo napade na SRJ bez dozvole Saveta bezbednosti, što je bilo prvo vojno angažovanje saveza u njegovoj istoriji.

TAČNO 55 godina posle savezničkog bombardovanja, čitaj engleskog i američkog, kada su mesecima sejali smrt po gradovima i selima Srbije, NATO armada je tog dana u 19.45 počela vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara.. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. 

27. mart 1999. – Tokom napada NATO-a na Jugoslaviju, jugoslovenska protivvazdušna odbrana oborila je američki “nevidljivi” bombarder F-117.

17. mart 2004. – Na Kosmetu otpočeli masovni napadi Albanaca na Srbe koji su organizovali OVK i albanski ekstremisti. Procenjuje se da je više od 4.000 ljudi izgnano iz svojih kuća, širom Kosova i Metohije, poginulo 28 ljudi, više od 900 ljudi je pretučeno i teško povređeno, uništeno je 19 spomenika kulture prve kategorije i 16 pravoslavnih crkava koje nisu kategorisane. Uništeno je oko 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i mnogih drugih crkvenih relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje svedoče o vekovnom trajanju Srba na Kosovu i Metohiji. Oko 935 srpskih, romskih i aškalijskih kuća je spaljeno i uništeno. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela.

Ivan Miladinović, “Večernje novosti”