ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: СТВАРНЕ МУКЕ СА СНОВИМА О КОСОВУ

Надежда Петровић: Косовски божури (Грачаница), 1913

Да ли је Косово срце „Велике Албаније“!

„Кратки снови, али страшни и одвратни, као да су свирепо пробрани – то је оно што ме по неколико пута буди у току једне ноћи и што је чини тако неиздржљиво тешком“, писао је Иво Андрић. Ако падамо у сан с француско-немачким планом, лако бисмо могли да у том свету, који увек има везе с реалношћу, гледамо ТВ вести у 2029: како је председник Србије у Тирани, у „Великој Албанији“, срдачно примљен… Данас само неискрен у Србији може овакве снове да одбаци и такву будућност да прогласи за сомнабулију

Aко падамо у сан с француско-немачким планом, лако бисмо могли да у том свету, који увек има везе с реалношћу, гледамо ТВ вести у 2029: како је председник Србије у Тирани, у „Великој Албанији“, срдачно примљен, и да се радило на унапређењу пријатељских односа уз поштовање територијалног интегритета и суверенитета суседа; како је албански лидер с пријатељским наклоном средио код Kisha Orthodhokse Autoqefale e Shqipërisë (Албанска православна црква) да његов српски пријатељ посети Пећку патријаршију; архиепископ АПЦ је том приликом упутио речи хвале за сестринску Српску православну цркву која је имала разумевања у одомаћивању у природно окружење албанских светиња (од Грачанице, Дечана, Богородице Љевишке и др.) под мотом: Косово је срце „Велике Албаније“!

ЧУДО ЗА ЧУДОМ „Кратки снови, али страшни и одвратни, као да су свирепо пробрани – то је оно што ме по неколико пута буди у току једне ноћи и што је чини тако неиздржљиво тешком“, писао је Иво Андрић. Данас само неискрен у Србији може овакве снове одбацити и такву будућност прогласити за сомнабулију.
Ако допустите здравом разуму да вам растумачи оно што се до суботе звало Предлог споразума, а који је, што би рекао бесмртни Жика Обретковић, усвојен „у целини и целости“ – готово да је био известан пут до Имплементационог плана ма шта о томе јављали српски медији, проницљиви и награђени аналитичари и политичари које ништа не обавезује на морално чињење.
Овим се престиже и генијалност Вашингтонског споразума по коме је, сетиће се читалац, председник обезбедио да Србија учини Израелу да премести амбасаду из Тел Авива у Јерусалим (што је изузетан скандал у међународним односима), а Израел је – заузврат! – признао тзв. Косово!? После се израелски амбасадор чудио зашто му се замера признање тзв. Косова кад је Србија то тражила. Одавно у Србији чуђењу места нема.
Догађај у Охриду измиче могућности да Срби из свог историјског искуства схвате „нову реалност“. О овом нема ни речи ни у преткосовском, ни у косовском, ни у покосовском циклусу. Да би схватили суштину „новокосовског циклуса“, Србима су потребни – нови мит и нови речник.

БРАНКОВИЋУ, СРБИНЕ Досад се знало шта је улога цара Лазара а шта Вука Бранковића: Охрид поништава ту парадигму. Председник Србије показује нехат (најблаже речено) према српском поимању Косова – њега брине могући застој на „европском путу“ и нада се добитима на донаторској конференцији која ће бити одржана кад се преда Косово… И нуди Србима плате као што се свињама баца шака кукуруза да иду за газдом.
Посебно је креативно, и са стране оног ко обећава и са стране оних који верују – да ће им до краја године плата бити 1.000 евра, а у време инфлације која као бомба разбија западни банкарски систем. Ако се вратите у слично време, пре век, наћи ћете Немце којима су плате биле у милионима, па милијардама марака… Ако погледате колико се данас у Франкфурту штампа евра (шта штампа, само електронски убацује у систем), једино слеп човек може да не види да ће хиљаду евра скоро бити сума за мање куповине… А пошто је и Синиша Мали приметио да се инфлација прелива (односно преливају нам уз његове несебичне напоре), не сумњате ваљда да ће потоп овде бити већи.
У српском језику нема речи којом би се описало ово стање, посебно не оно око Косова: Вук Бранковић је издајник јер се окренуо и оставио цара Лазара на бојном пољу. Овде се не дозвољава никоме ко је Србин и српскога рода, да не поступа као хипербранковић. Сви Срби, јавља председник – иако херојски неће да потпише – прихватају да је Аљбин Курти премијер суседне државе. И да је премија да се разговара о ЗСО (Заједница српских општина). То више није ни да се неће предавати Косово док се не успостави ЗСО него – да се преговара. Биће кад-тад, а Имплементациони план се спроводи одмах.
„Нешто се договорило“, приповеда председник добрим новинарима, није важно шта – али српској власти је важно да је „направљен помак у конструктивној атмосфери“. Не мора да се спава на поду, као за Бриселски споразум.

ЗБОГОМ, ПАМЕТИ Задовољан Борељ, задовољан Лајчак, задовољна Фон Крамонова, задовољан Курти, јавља се НАТО, аминује Кристофер Хил… задовољан и наш председник. Contradictio in adiecto, помислио би сваки пажљив слушалац. Шта је добио председник Србије ако НАТО и Фон Крамонова виде остварење својих захтева? Ништа! Не, не. Његов је успех, нису га терали да потпише. Чим је истрчао пред новинаре – то нам је јавио: Ништа нисам потписао.
Како год, али ово је јединствен догађај у историји Срба. Предаја Косова изводи се у директном ТВ преносу. Све је као фајнал фор. Игра се у добијене четири – а ми смо изгубили две. То смо видели на ТВ-у. После ми добијамо у продужецима, али не на службеном терену већ на помоћном игралишту где нико сем нас и не учествује нити држи до наших фантазмагоричних резултата. Као у оним вицевима из луднице.
Што они мање поштују нашег пивотмена, он више ужива у соло игри. Он уради у обавезном програму шта се од њега тражи, а наши медији и аналитичари чекају – да им се објасни како смо добили. Кад примамо гол, извештачи јављају да смо дали два.
Ово умеће пораза надилази машту. Срби ће постати светски прваци у поразу. Треба знати губити од Куртија. Лако је било оном комунисти да добијр Черчила уз помоћ Стаљина на Вису, ајде ти играј с Ескобаром у Охриду. Али нећемо сад дати све – мора да се игра до Видовдана! Американци воле да Србима пљују у душу на Видовдан. Председник ће знати да то одигра. Од тога многе ствари зависе. Не мислите, ваљда, да овде нема никаквог плана.

ВЕЛИКА МАЛА СРБИЈА Ако се сетите оних нон-пејпер мисли, које су нам најпре преносили Словенци, да негде неко (исти онај ко неупитно гура француско-немачку одмазду) планира да се Западним Балканом распростиру „Велика Албанија“ и „Велика Србија“, онда је будућност – извесна. Јер „Велика Албанија“ се прави да би била противтежа српској држави – којој ће се дозволити да се зове Велика Србија, али мора бити мања од Албаније. И од садашње Србије, наравно. Велика Мала Србија! И мали вук сит и велика Америка држи овце у обору.
Конкретно, пошто Албанаца има око четири милиона (и то је народ који се највише исељава), да Република Србија може до три милиона. Читалац може и да замисли границе.
То је сасвим у складу са општим односом Америке (па и тужне Европе) према Србима. Уосталом они то и не крију. Сетите се говора немачког амбасадора Андреаса Цобела априла 2007. кад је у Европском покрету у Србији јасно речено да ако одмах не дате Косово, отвориће се питање Војводине, па Санџака… Односно кад завршимо то с Косовом, да знате шта вас чека.
Немци су нам слали, баш онако немачки обзирно, делегацију Бундестага која нам је испоручила план за развој демократије у Србији (тад се још није спомињао малигни утицај Русије) у коме су изричито тражили – „промену свести Срба“. Новине су мало таласале после тога, али има ко је – разумео.
„Највећи проблем није хоћемо ли имати пара или не, хоћемо ли моћи да се изборимо са корупцијом и криминалом, ма колико то било тешко – хоћемо. Наш највећи проблем је како Србе да променимо, како да мењамо сопствену свест, како да имамо другачији приступ животним проблемима“, говорио је први потпредседник Владе Србије Александар Вучић књижевнику Светиславу Басари у интервјуу за Нови магазин, јануара 2014. Визионарски.
На „европском путу“ се од евроверника очекују овакве изјаве. Ма шта под тим подразумева европутник, Европљани то разумеју као неупитно саглашавање с њиховим циљевима. Виола фон Крамон, коју су задужили да нас надгледа као свиње у обору, никад није рекла реч која би показала да њу занима шта мисли овај народ. Она представља демократију, а тај народ… Њега Фридом хаус сврстава у недемократски, јер не мисли како Фон Крамонова каже.

ПУТ У ГРОБ Зато кад председник каже да „не можемо изаћи из ових преговора“, јасно нам је да наши национални интереси неће бити узимани у обзир. А он то разуме као подношљиво. Зато никад није волео Резолуцију 1244 и Русе и Кинезе у преговорима. Иако то, јасно и заиста укратко написано, значи – „Косово“ је срце „Велике Албаније“! Може бити да ће га они пустити да још обилази као мачка око вруће каше – али његов једини избор је јасан.
А хор „разумних следбеника“ у земљи Србији скандира: да, да, да.
Кад, лудоза прође, свака анализа догађаја који су довели до таквих стварности показаће низ невиђених скандалозности које су претходиле – прва је да се из америчке „специјалне јединице“ НАЛЕД доведе у владу особа која ће потом бити мандатар у три наврата. Да ли је могуће да неко заиста верује да Ана Брнабић, која има обавезе у East-West Bridge организацији, може да буде заштитник статуса Косова по Резолуцији 1244? То би било као кад би, рецимо, у Естонији на чело државе дошла особа из руске организације нетранспарентног деловања. Да ли вам је то замисливо?
У Србији су учинили да се нисте ни замислили над тим. Нова нормалност, рекло би се, која иде уз Четврту индустријску револуцији коју су нам послали по Ани Брнабић. Шта је још та особа овде спровела, осим Европрајда, знаће се. Али она није усамљена. Погледајте биографије министара у влади Србије? Има ли неко тамо да га брине српски интерес и да слуша глас Срба? Шта је важно министру привреде? По чему ће бити запамћен први међу српским привредницима, председник Привредне коморе Србије? Лакира нокте.
Добро, нећемо о представницима земље Србије по важним местима – од Уједињених нација, Вашингтона, Лондона и све тако до суседских односа и знаковитог случаја који стаје у знану песму „лепе ти је, лепе ти је Загорје зелене… још је лепши бели Загреб град“…
А независно судство, то је тек пустиња без оаза. Приметили сте судију Уставног суда који је – у добру час! – објаснио да је заклетва коју председник Србије полаже – обично зезање. Посебно с Мирослављевим јеванђељем! „Иако се њен текст налази у Уставу, она на производи никакву правну обавезу. Заклетва, попут преамбуле Устава, иако је и ова саставни део Устава, носи морално-политичку, а не правну обавезност.“ Право без морала је идеал формалних наследника Радомира Лукића, који је уз Увод у право поколењима оставио замашну Социологију морала (650 страна). Да, могао је паметније да троши своје време. Председник није ништа рекао. Најбољи студент се постаје кад превазиђеш професоре.
Или сурфујте у „жутом мору“ чиновника који прекривају две трећине администрације. Ко ће од њих (бар јавно!) ускладити своју изузетну демократску памет са – простим српским народом? Нико, никад. Никоме од њих милион српских глава не добацује до пет грама мозга Кристофера Хила. Или седам грама малог мозга ове немачке амбасадорке којој не стижемо ни да упамтимо име.
Каква српска држава се може подизати с таквим кадровима? Може антисрпска! И тај процес тече. Главни тренер не да у томе није никад видео никакав проблем него баш он селектује тај друштвени отпад. (Мисли се на инкомпатибилност интереса.)
То је све досад пролазило без неког увида. С Косовом, у околностима које је донела украјинска криза, све те мале антидржавне личности и велике антидржавне радње испливавају на површину.
Иза свега, све даље и даље, у све дубље магле се гурају Срби на Косову. Њих више нема. Патријарх их спомене у молебнима, али одбија да слуша њихове молбе. Патријаршија сузама не верује. Снаћи ће се они, зна Црква. Сналазе се од 1389, шта је сад ново. Помоћи ће им Хандке! Држава ће се борити за њихову самоуправу, до последњег Србина. И кад се буде предавала Прешевска долина, и одбијали Куртијеви мигови до Ниша, држава Србија ће се борити за ЗСО. Наравно да то неће ништа значити, али управо зато – не може да се допусти да Срби само губе, јер Албанци могу да помисле да су они ово све остварили. Тако ће се, коначно, показати свим неверним Томама да предаја Косова није без смисла.

2 коментара

  1. Tоплица

    Ова извраћена стварност, за коју смо се десетак година спремали уз “недремано око” непријатеља, породила нам је вапај достојан целе наше трагедије. Тај вапај је овај текст уваженог аутора !
    Ово је једна до коске болна ретроспектива тог периода чудесног инжењеринга над нама, уз предану асистенцију наших пробраних синова. Истина и “народних маса” које су се зајеле од кредита које су нам инжењери пројекта срачунали.
    Али Црква ?! Зар је она само пук који јој долази, обилази је тражећи помоћ занемоћалој души ?! Дакле, у једном пакету сазнадосмо да немамо ни ону историјску цркву ?!
    И сада, где смо се запутили овакви каквим се показасмо ? Хоће ли нас Свет држати у епрувети као јединствен пример, који наглядно показује где се уз добар инжењеринг може стићи ?
    За име Бога, ми након свега осванусмо као други народ. Оваквим какви смо испали не приличи да спомене ма страницу из сопствене прошлости. Ни једно Српско историјско име ; Милоша и Лазара понајпре ! Благи Боже шта нас снађе ?!
    Високо уваженог аутора, господина Рељића пратим од времена његовог уредниковања некад великог НИН-а. Тужно је, али мала утјеха је да је овај текст дошао од достојног човека !

  2. perfidno otimanje-predaja KiM

    Naš predsednik, sa finalizacijom Briselskog sporazuma, intenzivirano naglašava da nikada neće da prizna nezavisnost Kosova i nikada neće prihvatiti članstvo Kosov u UN. To je oduševljeno ponovio 5-6 puta u Skupštini kao odgovor na pitanje poslanika opozicije. To je bilo brzopleto neadekvatno pitanje poslanika koje ide u prilog predsedniku da potencira svoj patriotski stav o zaštiti nacionalnih interesa, ali nije u skladu sa tim Briselski sporazum koji Kosovu daje sve statusne državne atribute u desetogodišnjim pregovorima. Trebalo je poslanik da pita: Da li smeš da odbaciš Briselski sporazum ako ne priznaješ nezavisnost Kosova?. Zaključak po tom pitanju u startu je bio jasan, još od prvih izjava: Kosovo ide u smeru “nezavisnoati” po Briselskom sporazumu, a ne po tome što će neko iz Beograda stalno da izjavljuje “nikada neću priznati Kosovo i članstvo u UN”?

    PREDLOG-ULTIMATUM EU je nametnuta finalizacija Briselskog sporazuma da se “preda” Kosovo sa statusom “nezavisne države”, i učlani u UN. Da nije bilo Briselskog sporazuma sa statusnim odredbama albanske države ne bi bilo ni Predlog ultimatuma!

    Predlog EU o Kosovu je iniciran strategijom formiranja “Evropske političke Zajednice” koja smostalno donosi političke odluke bez uticaja država članica koje ne pripadaju EU.
    Slična strategija primenjena je i predsednikovom inicijativom Mini Šengena-Otvorenog Balkana (nova Jugoslavija: umesto Slovenije i Hrvatske planirano da udje Albanija i Kosovo: planiran Otvoreni Baalkan od 6 Republika) očigledno u prvom planu za normalizaciju odnosa sa Kosovom – finalizaciju Briselskog sporazuma. Pošto finalizacija t.j. konačno rešenje Kosova je išlo teško, naš predsednik formira Narodni pokret za odbranu države Srbije (zašto Srbije kada je srpska pokrajina KiM napadnuta) za koji će se lično izboriti obilaskom svih krajevaa Srbije u kontaktu sa narodom(!). Nije teško zaključiti da je inicijativa usmerena da narod da podršku politici za finalizaciju Briselskog sporazuma. Kakav će status Kosova biti – to su predvideli za kraj finalizacije sporazuma, pred svršen čin, kada će biti kasno da se povrati KiM pod integritetom Srbije. Da ne dužim, hvala na objavi!

    4
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *