ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Шта се видело 27. и 28. фебруара лета Господњег 2023

Гордост косовског посртања

Ова егзекуција над српским „праведником“ изведена је као операција вештачке интелигенције. Неки Гугл факт-чекер је ређао казнене поене, до потпуног гушења. Онда су то додали Борељу и он је – као и сви Шпанци с којима смо се упознали у улогама егзекутора у међународним организацијама у случајевима екс-Југославије (сетите се Фелипеа Гонзалеса или Франциска Хавијера Солане Мадаријага) – једноставно ударао ексере испод ноката

Читави тај дан, 27. фебруар – први дан Васкршњег поста – био је тежак. Мисао се није могла одлепити од Брисела. Од Борељове операционе сале у којој се пацијенту ради на отвореном срцу…
Свашта је преживела моја генерација, али се не сећам да је у неком дану било толико олова… Зашто? Због угрожености Косова? Да, али проблем је већи од тога.

БЕЗ МУДРОСТИ „Искреност је прво поглавље у књизи мудрости“, говорио је Томас Џеферсон. Овде се није могло ни помишљати на искреност. Као ни у свему што је претходило 27. фебруару.
Кад је шеф операционе сале Жозеп Борељ објавио да стране нису имала приговор на предлог Споразума и да ће Унија објавити документ, није се могло помислити ништа добро. Промптност унијске бирократије могла је значити само – да је то страшно.
Кад прочитах први пут… Јасно је и слепцу да ту не постоји ниједан члан који брине о праву Срба, а ни о ставу српске државе који се годинама, додуше, нападајно меко, ширио у јавности.
Кад се други пут чита… Није то ултиматум, то је одмазда. Нема ни реченице која не гази и понижава све српско. Сем ваљда српскост оних који су то прихватили.
Следеће читање… ту се уопште не говори о две равноправне стране које, по договору, потписују уговор. (Западна либерална идеологија је измислила „друштвени уговор“ [Жан-Жак Русо] који подразумева романтично имплементиране сагласности, али се увек мисли на обе стране. Јер, заиста, без те трунке искрености никад се не би могла запалити никаква ватрица наде.)
Српска страна се ту појављује као испоручилац свега, али безусловно и са обавезом да буде задовољна – што је потписница. Гледамо ових дана на друштвеним мрежама како председник Намибије зауставља немачког амбасадора који се спрема да наређује… И одлучно и с осмехом. Волели бисмо да видимо српског владаоца у тој улози. Од Србије би то многи у свету пре очекивали.

ШТА СЕ МОРАЛО Ова егзекуција над српским „праведником“ изведена је као операција вештачке интелигенције. Неки Гугл факт-чекер је ређао казнене поене, до потпуног гушења. Онда су то додали Борељу и он је – као и сви Шпанци с којима смо се упознали у улогама егзекутора у међународним организацијама у случајевима екс-Југославије (сетите се Фелипеа Гонзалеса или Франциска Хавијера Солане Мадаријага) – једноставно ударао ексере испод ноката.
Ништа лично. Своје не дамо, за ваше нас није брига. Ако није прилика да ми отмемо, помоћи ћемо „савезницима“ да се омрсе. Јасна ствар. Једино остаје питања зашто је српска држава пристајала на утакмицу која је унапред изгубљена. А није морала. Јер чинила је то заобилазећи вољу свог народа и промене у светским односима!?
Помислих у трену на неке од оних момака или девојака који дођу у Србију и на брзину се сроде с народом (сетих се малог Кинеза који свира хармонику и пева наше песме) – па нико од њих ко је био три месеца и слушао Србе не би могао да потпише или прихвати такав исказ. Јасно му је колико је то том народу битно.
А ми смо тактиком дај, дај и дај стигли да нам говоре, као Русима у Берлину 1989, само климни, не мора да се потписује. Можеш да причаш и да си против. Само да случајно не позовеш Русе и Кинезе. И они ће ићи даље. Док земља не буде способна да одгаји свог Путина, који ће зауставити неискреност и узвратити ударац. Други излаз се не види. Ако мислимо исто шта је излаз.
Разумно српско крштено чељде које би се потписало (или учинило нешто друго што Западу замењује потпис) испод 11 тачака против Срба, мислио сам, не би се више никад враћало у Србију. Наметала ми се мисао да би то биће стрепило, до судњег дана, да свако ко иде иза њега не може а да нема намеру у складу с оним што је Џон Рид регистровао 1915. у Србије препуној црних барјака: „Сваки сељак, војник, зна зашто се бори. Кад је био у колевци, мајка га је поздрављала: ‘Здраво, мали осветниче Косова!’.“
Осветници следе пресуде народне. Кад једном неко некако постане „издајник“ у колективној свести, ту нема изласка из воза. Државни судови и наклоност Венецијанске комисије ту не добацују даље од читања са „идиота“, како се у ТВ студију зову „помагачи“ спикера. Суд је Дражу Михаиловића прогласио издајником а да га треба ликвидирати – то се трпело, али се није прихватало, и у кратком историјском периоду и судске пресуде су бачене кроз прозор.
Може бити да се та јединка не може у сваком тренутку сетити, али никако не може да се измакне а да га као змија на прсима из најгорег сна не притишће: „Ко је Србин и српскога рода, / И од српске крви и колена, / А не дош’о у бој на Косово: / Не имао од срца порода, / Ни мушкога, ни девојачкога! / Од руке му ништа не родило, / Рујно вино, ни шеница бела!/ Рђом кап’о, док му је колена!“ Ово је, наравно, много теже од актуелног и судски спорног „Ко потпише, њега убише!“ Али (још) нема места у затворима за оне који то знају.

ПОЛИТИКА ПРОСТИТУЦИЈА Код нас је, на парадоксалан начин, омиљена она изрека Викторије Нуланад: „Ко ј..е ЕУ!“ Нова истраживање јавног мњења у „европској престоници културе“ показују – да само један од десет Новосађана подржава оно што нам је „познато као немачко-француски предлог који укључује прихватање чланства ‘Косова’ у УН у замену за бржи пут Србије у ЕУ“!
А међу таквом десетином је и мудри Ђилас Драган – демократа са дна каце: „Тај план није добар за Србију, а за ССП (то је његово страначко јато) је најпроблематичнији део у коме се говори да се Србија неће противити чланству Косова у међународним организацијама, што укључује и УН.“ Ето, и Ђилас је разумео да Вучић не ради добро за Србију, али – „одбацивање споразума који није добар за Србију – није добро за Србију и да би је оно водило у изолацију“. Опрости му Боже, овај зна шта ради!
А пред овом дијалектиком би поклекнуо и Г. В. Ф Хегел. И кад би тужни Алберт Ајнштајн, и без Милеве, сад бануо у Србију – тек би могао да научи шта је релативитет. За другог Нобела! Ништа није добро, али – добро је да се Србима и Србији ради најгоре! Боље најгоре него напола најгоре! Не, ово нису Минимаксови вицеви без везе – ово је политика самог врха режима у Србији! Будимо људи – предајмо Косово! Хил чека.

БАНАЛНОСТ ОБЈАШЊЕЊА Може бити да кад неко седи на државној каси најпре помисли како ваља исплатити принадлежности школама и домовима здравља на Косову – па макар да то ради како те деце у учионицама и прегледа болесника у амбулантама ускоро не буде. Или, можда баш за то?
Може бити да је одлазак пет одсто западних фирми (тешко је замислити да је то повод за више, јер је из Русије, најпроказаније државе на белом свету, у 2022 отишло мање од девет одсто тих фирми) ударац који би Срби тако тешко поднели да бирачи никад потписивачу не би опростили што није потписао ту предају, упркос томе што они јављају да су – против. Е, па то би био најпокваренији народ на свету! Примећено је да то није искључено. И разуме се да ружење народа већ постаје „нови обичај“: нека се не пушта народ да мисли, јер кад им даш плату 500 евра (при инфлацији од 20 одсто), то се опусти и одмах тражи останак Косова и „Белог анђела“, исти је то народ за који је немачка команда у Београду 1943. тражила да више не пријављује будућег председника и будућег главног опозиционара… Преваспитати, по сваку цену!
Ето, може бити свашта, али не може бити да се нисмо сви гадили смислу за реалност одавано непостојећег човека Милана Роћена, који је у испразној гордости антикосовске гадости објашњавао да је „Косовски циклус завршен, а кад то кажем, мислим на ту врсту свести. Ово је 21. век, ми можемо мислити шта хоћемо, али постоји нешто што је политички фактицитет“, те ће Црна Гора „следити свој стратешки интерес – чланство у ЕУ и НАТО – и у складу са тим донети одлуку“.
Претпоставивши умност брифинга из Вашингтона и Брисела самом Његошу, Роћен је, по обављеном послу, одбачен као непотребна ништарија а владика Амфилохије, којем је песма над песмама била „Јечам жела, мајчице, Косовка Девојка“, једног дана је подигао крст, окупио народ… Данас се царство Мила Ђукановића над искрвављеним Косовом љуља као чамац у којем се рупе све теже могу привремено зачепити.

УСУД ПРЕСТОНИЦЕ Да, у Београду се, ето, стигло до тачке кад се све мање спомиње Косово и све мање призивају Косовски Срби, јер тамо се сад ништа преокретно не може догодити. Све је овде: Косово се предаје из Београда! И брани, дао Бог!
Може бити да човек који негде и некад на неком важном месту у великом свету потписује 11 тачака зна боље од свих Срба, тако понекад и каже, али не може бити да ће српске незналице икад бити одушевљене његовим знањем. Треба му други народ.
Може бити да је нормално у 21. веку, следећи давосовску натчовечанску памет, да први из „царства ћесара“ иде до гиљотине и, у трену – електронском секиром – расеца „царство духа“ као трулу лубеницу. Али не може бити да иза тога не следи ништа, јер оно што остане хришћана, косовских потомака, знају да је то Антихрист, Лажни месија, умишљени човек кога се они не могу бојати: „Зар ће он бити страшнији од ђавола? Он је човек. Овде је Света Марина тукла ђавола, а Света Јустина је растурила толике демоне. На крају крајева, ми нисмо дошли у овај свет да бисмо се у њему раскомотили“ (Старац Пајсије Светогорац) .
Све је јасно. Свако ко зна однос Запада према Србима – зна да „нова нормалност“ неће стати: то што се шири СНС рефреном „никада нећу предати“ и „никад нећу потписати“, те утемељује опозиционим „разумом“ – немој, немој, али предај и потпиши јер ће нам мистер Хил обојици извући уши – само је позив да се гушење настави, кад тако лако иде. Глупо је сада стати на Грачаници, Дечанима, Пећкој патријаршији, Богородици Љевишкој…

КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД Морамо се спремати за нове евросонгове са модификованим рефреном: „никад нећу предати Ђурђеве ступове, Цркву Св. Петра и Белог анђела“, „никад нећу потписати“, али кад опозиција подржи тај пут, имаћемо консензус…
И тако ће то све ићи, па ће уједињени позиционо-опозициони блок моћи да уз „Живела Србија!“ преда Гргетег, Крушедол, Велику Ремету, Сремске Карловце, Српску Атину… јер није добро да се одбацује споразум „очекиване кооперативности“. Због изолације. Боље да нас нема него да нас пробисвети изолују!
У целом овом послу искуство Борка Стефановића у предаји може бити веома значајно. Американци су филм снимили о његовом напору…
Али не, неће то стати ни на границама Београдског пашалука како су некад претили неосвешћени радикали и преддачићевски социјалисти. Логично је да стане на – Београду на води.
Али народе, наши вођи неће дозволити да нас „зли Запад“ надмудри; председник и председникови људи ће учинити све да се територија прошири испод Калемегдана и свакако за Београдски сајам, а можда и још неки кутак. И да се сруше сви мостови. „Слободна штампа“ ће на време јавити како да се мисли; морамо бити јединствени у одлучној акцији. Јер има да и ми негде станемо Кристоферу Хилу на реп – да свет види ко су Срби.
А у оној кули – за коју се „наша премилостива Земљана влада“ изборила да буде највиша – најзаслужнији ће седети на највишим местима: на врху председник и срцу драги опозиционари, спрат испод ће се раскомотити патријаршија Београда на води… И све тако.
Коначно ће, као никад у историји, бити ред: сви грађани демократског Београда на води биће – за „европски пут“. Направиће два министарства за ширење у ЕУ. У прљавој Србији се једва сакупљала трећина „за“, а у овом царству биће – сто посто. Односно одвојиће се једна дворска луда да Фридом хаус то не назива аутократском влашћу.
На крају ће се решити и спорни споменик Стефану Немањи. Срушиће се она силуета, нормално, а на њено место ће поставити нови и већи лик. Не, није време да се расправља ко је.