GLEDAM, SLUŠAM, PIŠEM… Kad slonovi umiru

I ljudi stare i znaju kad im sat otkucava poslednju četvrtinu. Ima onih koji to prihvataju kao i slonovi. Mirno i dostojanstveno. Ali ima i onih drugih, koji bi da sa sobom u smrt povuku što više ljudi, prvenstveno mladih

Slonovi, te divne dostojanstvene grdosije, tako strašne kad se razbesne, a tako nežne prema svojim mladuncima, kao i sva živa bića na ovoj planeti, ne žive večno. Kada osete da im dolazi „onaj čas“, izdvoje se iz svog krda i polako krenu na put bez povratka. Tačno znaju kuda su se uputili i korak po korak, sve sporije i sporije, ne dirajući nikoga usput, približavaju se mestu na kome već odavno spavaju njihovi roditelji. Groblju slonova. Tu se spuste na zemlju i utonu u večni san. Vremenom ostaju samo njihove kosti, kao jedini dokaz da su tu živeli i umrli gospodari afričkih savana.
I ljudi stare i znaju kad im sat otkucava poslednju četvrtinu. Ima onih koji to prihvataju kao i slonovi. Mirno i dostojanstveno. Ali ima i onih drugih, koji bi da sa sobom u smrt povuku što više ljudi, prvenstveno mladih. Ljubomora što oni odlaze, a mladi ostaju, nadjačava sve drugo. A naročito je opasno što ima takvih i na najvišim državnim položajima, od čijih odluka zavise životi miliona ljudi. Takav je i predsednik SAD. Što je stariji, sve je krvoločniji. U svom bezumnom nastojanju da pobedi Rusiju, on ne želi mir u Ukrajini, već želi da u tu napaćenu zemlju utrpa što više naoružanja i omogući da Sloveni, Rusi i Ukrajinci do beskraja prolivaju krv jedni drugima, kako bi, valjda, na ovoj planeti ostali samo beli Anglosaksonci, da uživaju u plodovima svojih zlodela. I da u taj „udruženi zločinački poduhvat“ uguraju celu Evropu, uništavajući joj ekonomiju, istoriju, tradiciju, normalan svakodnevni život, preteći joj ko zna čime, kako bi isporučivala što više „oružja smrti“ Ukrajini. Pa čak i onog sa osiromašenim uranijumom. Ali samo pod uslovom da ne pogine nijedan Amerikanac!
Da li nam je to poznato?
Bajden je još tokom ratova devedesetih, kao senator, više puta javno isticao podršku Albancima i muslimanima u Bosni, dok je 1999. bio jedan od najvećih zagovornika NATO bombardovanja Srbije. Srbi nisu zaboravili Bajdenovu oduševljenu podršku kampanji bombardovanja, koja je pokrenuta uglavnom na civilne ciljeve, uzrokujući masovne žrtve i teško oštećenu infrastrukturu. Mnogi smatraju da je upotreba osiromašenog uranijuma u kasetnoj municiji i granatama u kosovskom ratu razlog za visoke stope leukemije danas u regionu.
„Predlagao sam da bombardujemo Beograd. Predlagao sam da pošaljemo američke pilote i dignemo u vazduh sve mostove na Drini“, govorio je tada Bajden. „Trebalo bi da odemo u Beograd i da okupiramo celu zemlju kao što su to uradili Nemci. Svakim atomom svog bića ću nastaviti da uključujem američke trupe koje mogu da pucaju i ubijaju da bi zaštitili prava Albanaca, gde god se oni nalazili na Balkanu. Zašto sam bio tako neumoljiv o pitanju Srbije? (Zato što si od Šiptara bio plaćen, hohštapleru!) Zato što dok god se Srbi ne zagledaju u svoja srca, nikada neće moći da se izleče od bolesti verovanja da su ugnjetavani. Neophodno je da (Srbi) pogledaju đavola u oči. Vode bitku oko Prištine od 1389. godine. Vreme je da to prestane. Rekli su mi i naši ljudi (Amerikanci), ali i Francuzi, Bog ih blagoslovio, i Britanci, da su ovi ljudi svi isti (Srbi). Svi su loši momci. Svi su takvi.“
Kakav je ovo vampir!?
I sada je on predsednik Amerike, kome (iako čak i njegov lekar kaže da nije sposoban da bude predsednik) nije dosta krvi nego hoće da uništi i Rusiju. Čak su i ruskog predsednika optužili za ratne zločine, zato što je spasavao decu. Naravno, nije ih ubijao kao oni u Vijetnamu, Iraku, Avganistanu, Libiji, Srbiji… Jedino što Rusija nije Srbija, te će se ispostaviti da je i Džo Bajden bio samo još jedan u nizu luzera, od Napoleona do Hitlera, koji je polomio zube u Rusiji!
Ambasador SAD Kristofer Hil izjavio je, povodom godišnjice NATO bombardovanja, da zna da narod Srbije ne može i ne treba da zaboravi to strašno vreme, i da ne može da potisne svoju bol, ali da veruje da ima dovoljno snage da potisne svoje ogorčenje. „Želim da uputim iskreno saučešće porodicama poginulih u ratovima devedesetih, uključujući i poginule u NATO bombardovanju“, rekao je Hil u pisanoj izjavi medijima.
Bogu hvala, nisam predsednik Srbije, pa ne moram da koristim diplomatski rečnik. Hvala vam, ali nije nama potrebno vaše saučešće, gospodine Hil. Toga smo se naslušali. Niti možemo da potisnemo svoje ogorčenje onim što ste nam učinili. Osim, možda, da budemo „ushićeni“? Nama su potrebne dve rečenice, koje ni od vas, niti od bilo kog zvaničnika sa Zapada nismo čuli: „Oprostite nam“ i „Pogrešili smo“.
Ali eto prilike. U noći između 22. i 23. aprila 1999. u NATO bombardovanju zgrade Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici u Beogradu stradalo je 16 radnika. Mladih ljudi, od kojih sam neke poznavao. Treba samo da te noći u aprilu ove godine odete pred tu ruševinu (koja i sada tamo stoji) i da izgovorite te dve rečenice. Onda ćemo vam poverovati.
A što se vašeg predsednika tiče, šta da kažem u ime svih nas „loših momaka“, Srba?… Treba znati umreti kao slon. A ne kao hijena.