ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ПИШЕМ… Кад слонови умиру

И људи старе и знају кад им сат откуцава последњу четвртину. Има оних који то прихватају као и слонови. Мирно и достојанствено. Али има и оних других, који би да са собом у смрт повуку што више људи, првенствено младих

Слонови, те дивне достојанствене грдосије, тако страшне кад се разбесне, а тако нежне према својим младунцима, као и сва жива бића на овој планети, не живе вечно. Када осете да им долази „онај час“, издвоје се из свог крда и полако крену на пут без повратка. Тачно знају куда су се упутили и корак по корак, све спорије и спорије, не дирајући никога успут, приближавају се месту на коме већ одавно спавају њихови родитељи. Гробљу слонова. Ту се спусте на земљу и утону у вечни сан. Временом остају само њихове кости, као једини доказ да су ту живели и умрли господари афричких савана.
И људи старе и знају кад им сат откуцава последњу четвртину. Има оних који то прихватају као и слонови. Мирно и достојанствено. Али има и оних других, који би да са собом у смрт повуку што више људи, првенствено младих. Љубомора што они одлазе, а млади остају, надјачава све друго. А нарочито је опасно што има таквих и на највишим државним положајима, од чијих одлука зависе животи милиона људи. Такав је и председник САД. Што је старији, све је крволочнији. У свом безумном настојању да победи Русију, он не жели мир у Украјини, већ жели да у ту напаћену земљу утрпа што више наоружања и омогући да Словени, Руси и Украјинци до бескраја проливају крв једни другима, како би, ваљда, на овој планети остали само бели Англосаксонци, да уживају у плодовима својих злодела. И да у тај „удружени злочиначки подухват“ угурају целу Европу, уништавајући јој економију, историју, традицију, нормалан свакодневни живот, претећи јој ко зна чиме, како би испоручивала што више „оружја смрти“ Украјини. Па чак и оног са осиромашеним уранијумом. Али само под условом да не погине ниједан Американац!
Да ли нам је то познато?
Бајден је још током ратова деведесетих, као сенатор, више пута јавно истицао подршку Албанцима и муслиманима у Босни, док је 1999. био један од највећих заговорника НАТО бомбардовања Србије. Срби нису заборавили Бајденову одушевљену подршку кампањи бомбардовања, која је покренута углавном на цивилне циљеве, узрокујући масовне жртве и тешко оштећену инфраструктуру. Многи сматрају да је употреба осиромашеног уранијума у касетној муницији и гранатама у косовском рату разлог за високе стопе леукемије данас у региону.
„Предлагао сам да бомбардујемо Београд. Предлагао сам да пошаљемо америчке пилоте и дигнемо у ваздух све мостове на Дрини“, говорио је тада Бајден. „Требало би да одемо у Београд и да окупирамо целу земљу као што су то урадили Немци. Сваким атомом свог бића ћу наставити да укључујем америчке трупе које могу да пуцају и убијају да би заштитили права Албанаца, где год се они налазили на Балкану. Зашто сам био тако неумољив о питању Србије? (Зато што си од Шиптара био плаћен, хохштаплеру!) Зато што док год се Срби не загледају у своја срца, никада неће моћи да се излече од болести веровања да су угњетавани. Неопходно је да (Срби) погледају ђавола у очи. Воде битку око Приштине од 1389. године. Време је да то престане. Рекли су ми и наши људи (Американци), али и Французи, Бог их благословио, и Британци, да су ови људи сви исти (Срби). Сви су лоши момци. Сви су такви.“
Какав је ово вампир!?
И сада је он председник Америке, коме (иако чак и његов лекар каже да није способан да буде председник) није доста крви него хоће да уништи и Русију. Чак су и руског председника оптужили за ратне злочине, зато што је спасавао децу. Наравно, није их убијао као они у Вијетнаму, Ираку, Авганистану, Либији, Србији… Једино што Русија није Србија, те ће се испоставити да је и Џо Бајден био само још један у низу лузера, од Наполеона до Хитлера, који је поломио зубе у Русији!
Амбасадор САД Кристофер Хил изјавио је, поводом годишњице НАТО бомбардовања, да зна да народ Србије не може и не треба да заборави то страшно време, и да не може да потисне своју бол, али да верује да има довољно снаге да потисне своје огорчење. „Желим да упутим искрено саучешће породицама погинулих у ратовима деведесетих, укључујући и погинуле у НАТО бомбардовању“, рекао је Хил у писаној изјави медијима.
Богу хвала, нисам председник Србије, па не морам да користим дипломатски речник. Хвала вам, али није нама потребно ваше саучешће, господине Хил. Тога смо се наслушали. Нити можемо да потиснемо своје огорчење оним што сте нам учинили. Осим, можда, да будемо „усхићени“? Нама су потребне две реченице, које ни од вас, нити од било ког званичника са Запада нисмо чули: „Опростите нам“ и „Погрешили смо“.
Али ето прилике. У ноћи између 22. и 23. априла 1999. у НАТО бомбардовању зграде Радио-телевизије Србије у Абердаревој улици у Београду страдало је 16 радника. Младих људи, од којих сам неке познавао. Треба само да те ноћи у априлу ове године одете пред ту рушевину (која и сада тамо стоји) и да изговорите те две реченице. Онда ћемо вам поверовати.
А што се вашег председника тиче, шта да кажем у име свих нас „лоших момака“, Срба?… Треба знати умрети као слон. А не као хијена.