Dr SRĐAN ALEKSIĆ – Ubica „na odloženo“ hara Srbijom

Predlog je mnogih zemalja pred UN da se zabrani njegova upotreba jer je svima poznato kakve je posledice ostavio u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Libiji, Iraku, Avganistanu. „Zahvaljujući“ osiromašenom uranijumu Srbija je prva na neslavnoj listi smrtnosti od kancera u Evropi, a druga u svetu

Pre 24 godine (24. marta 1999) zločinci udruženi u NATO započeli su agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju bez presedana! Jer Havijer Solana, tadašnji generalni sekretar NATO-a, izdao je naredbu o bombardovanju Vesliju Klarku, američkom generalu i komandantu savezničkih snaga, koji je naredbu ostvario bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a u šta se upreglo čak 19 najmoćnijih zemalja Evrope. Danas, skoro dve i po decenije posle napada na Srbiju i Crnu Goru, bez zadrške možemo da kažemo da je ova agresija presedan i po broju žrtava obolelih od najtežih oblika raka izazvanih vazdušnim udarima sa čak 15 tona osiromašenog uranijuma koji je, na odloženo dejstvo, postao najmasovniji ubica Srba. Zvanični podaci, naime, pokazuju da od raka izazvanog osiromašenim uranijumom u Srbiji svake godine oboli 30.000 ljudi više, a čak 15.000 premine. A kako i ne bi kad je ovim planiranim zločinom, čiji je pravi naziv genocid, na Srbe bačeno čak 37.000 bombi sa pogubnim dejstvom, koje su uz to izazvale i ekocid.
Takozvani „srpski“ mediji, a izgleda ni sveukupna javnost, uglavnom nisu zainteresovani za masovno ubistvo Srba „na odloženo“, pa makar i njihovi najbliži srodnici bili žrtve, te se na ovu temu oglašavaju samo o godišnjicama, jednako kao i o žrtvama jasenovačkog genocida.
Postoji, međutim, kancelarija niškog advokata dr Srđana Aleksića, koji je odlučio da sa svojim kolegama sudskim procesom označi zločince i njihovo delo, i zakonski ih obaveže da porodicama žrtava i obolelih pomognu da makar materijalno budu obeštećeni jer njihov duševni bol nikada neće proći. Drugim rečima, on se drznuo da iz zone glasnog ćutanja na svetlost dana dokumentovano i precizno iznese istinu koja više ne može da se zataškava. Tim povodom razgovarali smo s Srđanom Aleksićem, koji je svojoj pokojnoj majci, takođe žrtvi karcinoma izazvanog osiromašenim uranijumom, za života obećao da će se boriti za istinu i pravdu.

Da li ste došli i do nekih novih saznanja o osiromašenom uranijumu kao uzroku obolevanja
od raka?
U posao koji sam započeo podstaknut i rezultatima italijanskog advokata i sada mog saradnika Anđela Fijole Tartalje, ušao sam sa entuzijazmom i istinskom verom u uspeh, tim pre što su vodeći akteri NATO agresije pred srpskim sudovima već bili osuđeni za zločin (iako je pravosnažna presuda kasnije poništena, prim. aut). S obzirom na to da su besomučnom bombardovanju u naletima od stotinu i više aviona bili izloženi Beograd i svi veći gradovi Srbije, a najviše Kosovo i Metohija, to nije bio samo atak na materijalna dobra nego i na ljudske živote. Posledica svega bio je nagli i višestruki porast obolevanja od karcinoma i taj broj sada je dostigao 30.000 novoobolelih svake godine, od kojih polovina najčešće skonča u strašnim mukama. Tokom svih istraživanja koja su nam neophodna radi konkretnih dokaza, došli smo i do nove činjenice, a to je da bolesnici kod kojih je rak izazvan osiromašenim uranijumom najčešće na raznim organima istovremeno dobiju karcinom, odnosno dobiju različite vrste raka na više organa, dva ili čak tri, što nije isto kao kad obole prirodnim putem pa dobiju rak na jednom mestu iz kojeg nastanu metastaze. Pošto nisam medicinski stručnjak, ne bih ovo dalje obrazlagao, ali koliko sam razumeo, to znači da čovek istovremeno može da oboli od limfoma, hočkinsa, melanoma, karcinoma pluća, nohočkinsa ili karcinoma mozga. Najtragičnije od svega je što je Srbija dospela na prvo mesto po smrtnosti od raka izazvanog upravo dejstvom osiromašenog uranijuma u svetu i na drugo mesto u Evropi. To, naravno, nije nikakvo čudo, kada je po priznanju samog NATO-a na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma koji je izazvao radijaciju 100 puta jaču od one u Hirošimi i Nagasakiju. To dalje znači da je cela Jugoistočna Evropa napadnuta ekocidom od koga stradaju i Srbija, i Albanija, Crna Gora, Severna Makedonija, Bugarska i Rumunija, sve pod uslovom da vetar duva u samo jednom smeru.
Ne znam da li još uvek važi zabrana, ali znam, na primer, da od pojave kovida, kod nas nije mogla da se uradi analiza krvi na otrove. Kako onda uspevate da dokažete prisustvo otrova u krvi preminulih i obolelih?
Tako što, opet zahvaljujući italijanskom kolegi Tartalji i prof. dr Riti Ćeli iz torinskog Instituta za nanotehnologiju, rezultate biopsije iz medicinske dokumentacije, bilo da su oboleli živi ili preminuli, pošaljemo u pomenutu referentnu laboratoriju u Torinu. Dosad smo uradili dve takve analize i dobili zastrašujuće rezultate. Naime, i kod pokojnog Dragana Stojčića i kod Ksenije Tadić (koja živi preko puta bombardovanog Generalštaba i oba roditelja su joj preminula od teških oblika karcinoma na plućima i mozgu) osiromašeni uranijum je bio veći više od 500 puta od „dozvoljenog“, a u krvi im pronađen čak 21 teški metal, svi opasni po život i zdravlje. Za njih smo već podneli tužbe pred Višim sudom u Beogradu.
Pred vama je, očigledno, mukotrpan i dugoročan proces dokazivanja. Koliko se ljudi dosad obratilo za pomoć vašoj kancelariji?
U moju advokatsku kancelariju dosad je pristiglo i evidentirano 3.500 potpisanih punomoćja za tužbe povodom obeštećenja u slučajevima oboljenja od raka posle NATO agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine. Prva tužba podneta je 21. januara 2020. na ime pukovnika Dragana Stojčića, koji je oboleo od karcinoma nakon što je 280 dana boravio u kopnenoj zoni bezbednosti koja je bombardovana bombama sa osiromašenim uranijumom, a u međuvremenu je preminuo. Njegov predmet upućen je NATO-u koji se istim povodom izjasnio da ima imunitet, jer nema dokaze kojima bi se branio na sudu. Dakle, NATO nema imunitet jer on je sa Srbijom potpisao sporazum o slobodnom prolazu vojnika i vozila 2006. godine koji ne vredi retroaktivno, i zato NATO mora da plati štetu za ratni zločin. Najniži odštetni zahtev biće 100.000 evra, a iznos će rasti u skladu s brojem članova porodice. U Italiji su porodice na ime umrlih i obolelih članova, vojnika i oficira dobijale od 300.000 do 1,5 miliona evra.

I ČINJENICE UBIJAJU, ZAR NE? NATO je agresiju na SRJ započeo 24. marta 1999, i u prvom naletu gađao više od 20 objekata. Prvi projektili pali su na kasarnu u Prokuplju u 19.53, a zatim su usledili udari na Prištinu, Kuršumliju, Batajnicu. Devetnaest NATO zemalja započelo je bombardovanje s brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji. Najpre su gađani protivvazdušna odbrana i drugi objekti Vojske Jugoslavije. Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, u NATO agresiji ubijeno je 2.500 civila, među njima 89 dece i 1.031 pripadnik vojske i policije. Ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, a 25 osoba se vode kao nestali. Stručnjaci ocenjuju da je do 10. juna, kada je prestalo bombardovanje, zabeleženo 18.168 avio-poletanja, dok NATO kaže da je bilo 38.004 naleta, od kojih 10.484 vatrena dejstva. U početku je dnevno bilo do 70 borbenih aviona a kasnije čak 400. NATO je negirao gubitke u ljudstvu i tehnici koje je navodila srpska strana, a Rusi su objavili da je NATO izgubio više od 400 vojnika i 60 letelica, među kojima i čuveni F-117, zvani „nevidljivi“, oboren kod Buđanovaca. U Srbiji gotovo da nema grada koji nije bio meta NATO-a, koji je izvršio ukupno 2.300 udara i bacio 22.000 tona projektila, među kojima 37.000 zabranjenih kasetnih bombi. U agresiji su stradali infrastruktura, privredni objekti, škole zdravstveni objekti, medijske kuće, spomenici kulture. Uništeno je i oštećeno 25.000 stambenih objekata, 470 kilometara puteva, 595 kilometara pruga, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Stručnjaci ukupnu materijalnu štetu procenjuju na 100 milijardi dolara. U agresiji na Srbiju NATO je prvi put upotrebio grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema, a bombardovao je i Ambasadu Kine u Beogradu kada je stradalo 18 ljudi.

Ali kako ćete se izboriti sa silom zvanom NATO, koji vam službeno odgovara da je zaštićen i da, prema tome, nema nikakvu obavezu prema žrtvama?
NATO je organizacija koja ima sedište u Briselu sa svojstvom pravnog lica. Imamo potvrdu da je ova organizacija primila tužbu i izjasnila se o njoj, i sud komunicira s njihovom kancelarijom. Po presudi, kada ona bude pravosnažna i izvršna, primenićemo Bečku konvenciju o naplati štete od NATO-a koja bi trebalo da se izvrši u Briselu. Ako dođe do nekih pravnih problema, obratićemo se sudu u Strazburu, jer radi se o povredi prava na život a to je prvo i osnovno pravo koje je zaštićeno Konvencijom o zaštiti ljudskih prava, a našim ustavom pravo na život je zagarantovano. Osim što je bombama sa osiromašenim uranijumom ugrozio živote ljudi, NATO je učinio i ekocid nad prirodom jer je zagadio zemlju, vodu i vazduh i za to mora da bude odgovoran i plati odštetu.

Uprkos tragičnom bilansu posledica od bombardovanja Srbije osiromašenim uranijumom, Britanci zvanično najavljuju da će London poslati Ukrajini i oklopne granate koje sadrže osiromašeni uranijum! Da li to potvrđuje da je i međunarodno pravo „mrtvo“?
Nikako ne bi bilo dobro da se pretnja Londona ostvari, jer čuo sam izjavu predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka koji kaže „ko nama pošalje osiromašeni uranijum, od nas će dobiti obogaćeni uranijum“, a i odgovor Kadirova „da se Zapadu posledice zagađenja uranijumom pokažu na njihovoj teritoriji“. Bojim se da je ludilo civilizacije dostiglo krajnje granice i da bi takva odluka značila i početak njenog kraja, i zato bi bilo neophodno da Ujedinjene nacije usvoje dokument koji bi zabranio upotrebu municije sa osiromašenim uranijumom. Jer osiromašeni uranijum sa periodom raspada od 4,5 milijardi godina najviše pogađa civile. Predlog je mnogih zemalja pred Ujedinjenim nacijama da se zabrani njegova upotreba jer je svima poznato kakve je posledice ostavio u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Libiji, Iraku, Avganistanu.

DA ČUJE EVROPSKI PARLAMENT U Srbiji još postoje bombe koje su od NATO agresije zaostale neeksplodirane u zemlji, ali za njihovo uništavanje potrebna je ozbiljna tehnika. NATO bi u tome mogao da nam pomogne, ali ne želi, iako je izazvao ekocid neviđenih razmera time što je uništio brojne primerke izuzetno retkih životinjskih i biljnih vrsta. Zbog svega navedenog srpski narod ima potrebu da se obrati Evropskom parlamentu kako bi se u vremenu koje dolazi sprečila svaka ovakva ili slična tragedija koja može da doprinese biološkom istrebljenju jednog malog, a ipak istorijski velikog naroda.

Ovih dana na Fakultetu bezbednosti u Beogradu održana je promocija vaše nove knjige „Projektili pravde“.
Da, osim što ukazuje na težinu problema i razmere naše tragedije od NATO agresije, ova knjiga ima i praktičnu primenu jer obiluje podacima o svim mojim aktivnostima u nastojanjima da ostvarimo pravdu za žrtve obolele od osiromašenog uranijuma, za njihove porodice, jer sadrži sve dokaze, odgovor NATO-a, nalaze Instituta za nanotehnologiju iz Torina, pravosnažne italijanske presude i sve drugo što nam daje uverenje da je pravda dostižna, iako spora. Jer u svim detaljima smo u sudskom postupku sledili Italijane, tačnije, postupali kao advokat Anđelo Fjore Tartalja, koji je dosad izborio 350 pravosnažnih presuda. Istina, on je uspeo da ostvari mnogo veće odštetne zahteve, ali u njima učestvuje i italijanska država kao članica NATO-a. Ne vidim da njihovi, ili bilo čiji drugi životi vrede više od života preminulih Srba, i očekujem da i država Srbija pomogne u našim slučajevima.
Na godišnjicu bombardovanja pred srpskom dijasporom u Beču govorićete o svom radu i svojoj knjizi. Cenite li da građanima Evrope, zarad zajedničke budućnosti, može da koristi naše iskustvo iz NATO agresije?
Počastvovan sam pozivom srpske organizacije „Prosveta“ što mi je ukazala čast i dala mogućnost da u veoma značajnom gradu za srpsku istoriju, Beču, gde je srpska dijaspora jedna od najbrojnijih i svakako najlojalnija austrijskoj kulturi, i pred prijateljskim austrijskim narodom, čija je država neutralna u odnosu na blokovske saveze, iznesem pogubne činjenice NATO agresije na SRJ i kažem im da dejstvo osiromašenog uranijuma granice ne mogu da zaustave. Čisto nauka radi! Zato ću govoriti isključivo o posledicama obolelih od raka izazvanog osiromašenim uranijumom.