Са хендикепом у дипломатској партији шаха

Геостратешки положај Србије

Рат у Украјини и непријатно НАТО окружењем ставили су Србију у позицију можда и најтежу од Другог светског рата а главни актери који се намећу да нам донесу стабилност су они који то нигде донели нису

Рат у Украјини је погоршао ионако лош геостратешки положај Србије јер је без своје воље и потпуно неправедно уплетена у препуцавање великих сила. Окружена је НАТО државама веома лојалним Алијанси и спремним да изврше сваку директиву највећег центра моћи на свету. НАТО окружење није само непријатна околност него озбиљна претња изолацијом до херметичког затварања, ако се водеће државе Запада у вези с тим договоре, као неопходном мером за дисциплиновање и исцрпљивање Србије. Сем тога, НАТО је присутан и на територији Србије, преко војне мисије УН и војне базе Бондстил. У таквим условима, преко провокација и насиља Приштине и Аљбина Куртија, свесно и плански нам је наметнута претња прокси ратом који би, без икакве дилеме, водио у оружани сукоб, најпре с Кфором као војном мисијом УН, а затим неминовно у директан сукоб с НАТО-ом. Дошли смо до саме ивице сукоба, где су нам већ неколико пута оружане снаге биле у највишем степену борбене готовости спремне да истог часа уђу на КиМ и заштите српски народ од новог погрома и егзодуса, свесни да би западни свет, у чијем смо окружењу, то представио као незаконит оружани упад у заштићену зону УН, коју „штити“ најјача војна алијанса на свету.

Неповољне околности изазване ратом у Украјини појачане су чињеницом да је Србија једина у Европи која је као војнонеутрална и с Русијом пријатељска држава остала ван антируског фронта. То је на Западу намерно погрешно протумачено да смо се сврстали на једну страну у овом глобалном сукобу као једина држава у Европи која није увеле санкције Русији. Сем тога, Русија војну агресију на СРЈ (Србију) користи као необорив аргумент ко је у ствари почео да крши међународно право о питању неповредивости граница суверених држава, где Запад покушава да им тај аргумент избије из руку тако што би сама Србија пристала на сецесију дела своје територије. Тако је Србија, ни крива ни дужна, увучена у овај сукоб, где НАТО и Колективни запад Русији не могу ништа, али Србију и те како могу да угрозе, до нивоа страдања сличних онима у Првом и Другом светском рату.
Више није у питању само КиМ него је угрожена Србија у целини, па и комплетан српски корпус на Балкану. Не треба много војног знања да би се разумело да је у таквим околностима војно решење проблема на КиМ за Србију најнеповољније и да треба искористити баш сваку шансу која се укаже за дијалог и преговоре. Јер створене су околности о којима је Запад одувек сањао када је маштао о сламању Србије, да она „изгуби сваку наду у помоћ Русије“. Због драконских санкција Русији, и нашег НАТО окружења, она сада не може да нам испоручи борбене системе које смо купили, а камоли да нам пружи војну помоћ у евентуалном ратном сукобу. Међутим, помоћ Русије у УН је за Србију и даље стратешки значајна јер руски вето чува целовитост Србије и дрске намере Запада да нас прогласе геноцидним народом. У таквим околностима српски НАТО лобисти, страна агентура и дефетисти добили су крила, што по инструкцијама, што у страху од новог асиметричног ратног сукоба, да превуку Србију у НАТО и антируски фронт. При томе намерно заборављају да Запад Србима не верује и да је њихов крајњи циљ био и остао „растакање Србије“.

ПРЕГОВОРИ ИСПРЕД СУКОБА Највећу нетрпељивост и агресију према Србији у створеном амбијенту показали су, традиционално, Немачка и Велика Британија. Њихов план је био војно решење и оружани обрачун са Србијом, док САД имају другачији приступ, да ли због тога што им не одговара још један рат у Европи или заиста сматрају да се исти циљеви које Немци и Британци желе да остваре ратом могу постићи америчком „булдожер дипломатијом“. Свима је добро познато да се Американци питају и да они одлучују о врсти притисака на Србију, па се тако појавио нови предлог Квинте који некима изгледа као нон-пејпер а некима као ултиматум Србији. Потпуно је јасно да је овај предлог лансиран да се без војног сукоба „Косово“ директно или посредно доведе до међународног признања, уз инсистирање да у том процесу „добровољно“ учествује Србија. Треба препознати и стару подвалу где би се олако одбијање Србије да преговора искористило као „оправдан“ повод за примену силе. Управо то инсистирање на учешћу Србије отворило је мали маневарски простор да се и даље преговара и да се сукоб бар одложи, у очекивању да се толико неповољне међународне околности за Србију бар мало промене.
Американци су потпуно преузели иницијативу и у пуном су замаху „шатл“ дипломатије. У задњи час су спречили оружани сукоб и на неки начин обуздали Куртија и европске ратнохушкачке планове. Сада је важно да су западне дипломате, пре свега америчке, схватиле и преломиле да се Заједница српских општина на КиМ приоритетно мора формирати, као предуслов даљих преговора. То се мора уважити као велики успех наше дипломатије у тако скученом маневарском простору. Тачно је да то не решава проблеме, али и те како доприноси стварању бољих услова за опстанак Срба на КиМ, а то је сада најважније – да Срби не изгубе самопоуздање и веру у себе и Србију. Јер ако приштинска лажна држава уз драстично насиље и притиске, уз толеранцију и подстрекавање западних сила, није успела да сломи отпор Срба који нису имали никакве форме организовања, како ће их сломити ако буду организовани у заједницу од десет српских општина с правима и надлежностима која су прецизно дефинисана Бриселским споразумом. Зато је отпор Аљбина Куртија њеном формирању толико снажан. Чини се да је то мала промена, међутим, сада нијансе одлучују да ли ће Курти успети у својим прљавим намерама покретања дефинитивног егзодуса Срба са КиМ или неће.
Курти је фанатично упоран да тај процес заустави, али су америчке дипломате сасвим лежерне знајући колико је то за њих мали и апсолутно решив проблем. Тако амерички специјални изасланик за Балкан Габријел Ескобар хладно каже (откривајући тако да ипак они, као што смо и мислили, вуку све конце везано за КиМ): „Заједница српских општина ће бити формирана са Куртијем или без њега.“ Открили су још једну прикривену чињеницу, а то је да они за сваког послушника на Балкану, а вероватно и у Европи, имају компромитујући материјал који у сваком тренутку могу да активирају и уклоне га с политичке сцене. Тако је одмах након Ескобарове опаске „са Куртијем или без њега“ активирана финансијска афера да је кампања Куртијеве странке (Самоопредељење) незаконито финансирана словеначким новцем у коју су уплетени словеначки премијер Роберт Голоб и „косовски амбасадор“ у Хрватској Мартин Беришај. Куртијеви очајнички покушаји даљих провокација и напада на Србе неће променити ток збивања ако се нешто друго не догоди у овим турбулентним временима. Сада је најважније, због надлежности које ће имати, да се Заједница српских општина формира стриктно по Бриселском споразуму а не како то неки прижељкују, по „косовском уставу“.
САД су сада у фази придобијања поверења грађана Србије, али је велика грешка што их представљају нама одавно по злу познате дипломате. Највише се по медијима растрчао амбасадор Кристофер Хил с причама о америчким добрим намерама према Србији. Наравно да им се не може веровати и да су им намере, као у свим преговорима и евентуалним споразумима до сада, преварне и подмукле. То је рекао и председник Вучић: „Никоме не верујем и ништа им не верујем.“ Али и председник сматра да, без обзира на неповерење које захтева опрез, одбијање разговора и преговора не би било паметно решење. Треба искористити ту нову шансу која се указала да се избегну или бар одгоде војни сукоб и потпуна изолација. Јер није Курти баш толико дезоријентисан када све време покушава да са својом паравојском уђе у сукоб са српским оружаним снагама иако добро зна да су оне неупоредиво јаче, него је готово сигурно да има јасна обећања да би такав сукоб на себе одмах преузели Кфор и НАТО. О томе Србија мора да размишља, да то није сукоб са албанским терористима него с неупоредиво јачим снагама у условима потпуне изолације која би и буквално била борба у окружењу, без шансе за снабдевање из иностранства. Функционисање наменске индустрије било би под упитником због удара с дистанце, као и обука резервног састава. У таквим условима само одбрамбени рат има смисла и мора да се води, без обзира ко је агресор, што подразумева и оружани напад на Србе на КиМ. Нема сумње да је и о том питању став нашег државног руководства јасан, али исто тако треба искористити баш сваку шансу за преговора, трагање за решењем и одлагање сукоба ако је он заиста неминован.

СРПСКО ПРОКЛЕТСТВО У процепу међународних околности у којима се Србија затекла најјаче оружје било би наше јединство и слога на тему одбране КиМ, али нас је и овога пута стигло српско проклетство – од слоге нема ништа. Док актуелна власт инсистира на јединству и наставку преговора где формирање Заједнице српских општина види као јачање српских позиција у даљој борби за нашу јужну покрајину, удружена опозиција прихватање разговора о француско-немачком предлогу третира као издају. Конкретних предлога решења немају, сем да се одбије дијалог и да председник Вучић поднесе оставку. Јасно се видело да су унапред планираним насиљем покушали да испровоцирају сукоб у Скупштини с надом да ће се он прелити на улице Београда (то исто је покушавао да испровоцира страни фактор, па је опозиција на себе бацила сумњу грађана да су их за тако нешто повезале и организовале стране амбасаде). Пошто у опозицији једни траже сукоб (на чему инсистира и Курти), други послушност и подаништво (што прижељкују САД и НАТО), није тешко закључити да је став актуелне власти једини разборит, јер они истовремено тврде да током предстојећих преговора, ма каквим притисцима били изложени, неће потписати признање „Косова“ нити подржати улазак „Косова“ у УН. При томе су потребне огромне политичке и дипломатске способности, јер нас чека велика дипломатска партија шаха у којој имамо црне фигуре. Биће потребна велика вештина да цена тврдог става „не дамо Косово и Метохију“ буде што мања. Да смо јединствени, било би то много лакше, овако нас чека тежи пут. Требало је само схватити да сукоб у оваквим околностима може да покрене свака неразумна будала и да поданичку издају и продају може да обави свака смрдљива вашка и продана душа. Изабрати прави начин борбе за целовитост Србије, уз очување мира и просперитета, у овим условима може само вешт дипломата и државник, који не срља у сукоб ако га може избећи, али га се и не плаши уколико нам силом буде наметнут. Да нису ставили страначке интересе испред интереса Србије, опозицији би требало да буде довољно оно што је јавно обећао председник, да нема предаје Косова и Метохије и нема подршке за улазак „Косова“ у УН.
Овако, и без опозиције, дипломатске игре су почеле, не само са америчке него и са српске стране – наш амбасадор у САД Марко Ђурић овде у Београду даје изјаве како се отварају велике могућности америчко-српске сарадње, а наш министар иностраних послова Ивица Дачић из Вашингтона јавља „добре вести за Србију“, да је америчко разумевање позиције Србије све веће и најављује успешну и широку сарадњу у будућности, јер како каже: „И Вашингтон и Брисел знају црвене линије Србије“. Наравно да Србија жели добру и коректну сарадњу са САД, као и с другим великим силама, али је јасно да то од њих зависи. Наравно да нећемо бити изненађени ако је „нова сарадња“ од америчке администрације и дипломатије замишљена као нова превара. На то смо навикли и имамо довољно примера и праксе који нас упозоравају да отворимо „четворе очи“, посебно када је у питању потписивање нових споразума. Двосмисленост и једнострано тумачење онога што пише више неће бити могуће.