Путинова размишљања

Нико на Западу не зна да ли ће и када Русија ударити свом силом, али то очекују и посебно их брине могућност да Кијев буде уништен у директном нападу, или потпуно одсечен од мора ако мета буде Одеса

Још крајем јануара, у озбиљној америчкој штампи појавио се чланак са „размишљањима Ентонија Блинкена“, америчког државног секретара. Тема за размишљање била му је, наравно, Украјина, а тачније Русија, имајући у виду да се читав материјал може посматрати као нека врста неофицијелне понуде Москви, укључујући и територијалне уступке, како да се изађе из сукоба на истоку Европе. Чланак је оригинално објављен у „Вашингтон посту“, дакле на најзваничнијем могућем месту, а затим је пренет у десетинама других медија и интернет-портала. Како је наведено и у самом наслову текста, „Блинкен размишља о поретку после украјинског рата“. А Руси то преводе као: „Америчка администрација размишља како да спречи предстојеће руске офанзиве“. И то на начин да од Украјине остане бар неки део који би потом могао да буде интегрисан у „западни поредак“. Наравно, са циљем да и у наредним деценијама Украјина, макар смањена, и даље може да служи као камен у ципели Кремља. А у неком тренутку да опет послужи и као камен којим се може гађати Русија.

ПИТАЊЕ ЗА УКРАЈИНЦЕ Московски аналитичари су и овај напис протумачили као нови сигнал да Вашингтон тражи модалитет за прекид украјинског сукоба, али да САД из тога изађу без штете по сопствене интересе, укључујући и избегавање оптужби да су издали некога ко је веровао да су „савезници“. Тиме се, између осталог, може објаснити и ревност Вашингтона у „испуњавању савезничких обавеза“ према Кијеву кроз огромне испоруке наоружања. Осим што су тим испорукама отежавали Русији посао и приморавали је на веће ратне напоре, остављали су и утисак некога ко „брине и пати заједно са украјинским народом“. Наравно, огроман део помоћи наоружању Украјинци ће морати да отплате, али је и то део игре. Москва ипак није имала превеликих проблема са уништавањем овог западног оружја, што се види и по томе што сада руске трупе напредују брзо и у више праваца.
Амерички медији на „Блинкенова размишљања“ гледају другачије него у Москви. Идеја територијалних уступака се тумачи као „понуда Стејт департмента коју Москва не може да одбије“. Остаје, додуше, нејасно како то да Америка нуди украјинске територије Русији, као да су њихове, али је то можда пре питање за саме Украјинце – како су доспели у позицију да их предводе такви савезници, и зашто су их довели до катастрофе. Односно шта су тиме добили, осим разорене земље и више стотина хиљада погинулих бораца? И за шта су се жртвовали, ако ће сада „прекоокеански савезници“ мирно сести с Русима за сто и делити њихову територију? Па, није ли за Украјину сто пута боље било да је савез градила – сасвим природно и нормално – са својом браћом на истоку, уместо што је дозволила да буде увучена у табор највећих руских противника и да буде у улози песнице која снажно удара. У зид.
Али какви би то били сада „уступци“ Русији? Вероватно у форми предаје територија које је већ одавно освојила војним путем и укључила у свој уставноправни поредак. Зар је морало толико људи да погине да би Запад дошао до овог „генијалног дипломатског решења“? Зар нису могли да буду одмах испуњени Мински споразуми, који чак нису ни предвиђали територијалне уступке и подразумевали су спољну целовитост Украјине, уз касније разговоре у миру, о начину признавања Крима као дела Русије. Али у том случају не би дошло до рата, не би Русији биле уведене санкције и не би била раздвојена од Европе! А чији је све то био интерес? Да ли је Европа сада ојачала, након што је, како је и шефица немачке дипломатије Аналена Бербок признала, ушла у рат против Русије?

ФЛУИДНЕ ПОРУКЕ „ОХРАБРЕЊА“ Различити коментари су се појавили после ових „Блинкенових размишљања“, јер његове мисли и нису објављене у званичној форми, већ као тумачења оних који су с њим неформално разговарали. Зато су и ове поруке прилично флуидне, али ниједна не подразумева – бар не експлицитно – могућност да би украјински председник Володомир Зеленски могао да победи у овом рату. Све остаје на нивоу „порука охрабрења“ и досадашње „победничке реторике“, али се иза сцене разматрају све опције, а пре свега оне које би приволеле руског шефа државе Владимира Путина да седне за преговарачки сто, а не да настави са својом специјалном војном операцијом. И у томе је суштина.
Амерички коментатори оцењују да америчко оружје помаже Зеленском у супротстављању руским снагама, али да председник САД Џозеф Бајден не жели да то испровоцира избијање трећег светског рата. Још се наводи и Блинкенов став да велики неуспех Русије да постигне своје ратне циљеве треба да подстакне САД и њихове савезнике да размисле о послератној Украјини и о томе како да створе „праведан и трајан мир који подржава територијални интегритет Украјине и омогућава јој да одврати и, ако је потребно, да се одбрани од било какве будуће агресије“, што би, како се истиче, требало да спречи Русију „да се одмори, прегрупише и поново нападне“.
Ово последње добро звучи за очи и уши просечног конзумента западних медијских садржаја, све је у духу „победе Украјине“, па већ може да се размишља и о „праведном и трајном миру“. Али све то важи само под условом да се не запитате – да ли је неуспех Русије баш тако велики? Зашто би се Москва заустављала, „одмарала и прегруписавала“, баш сада када је у највећем напону? Или ће пре бити да је то сценарио који прижељкују Кијев, Вашингтон и Брисел? Па с једне стране шаљу поруку да је „победа остварена“, док Москви намигују како су великодушно спремни да разговарају о признању руске контроле над Кримом, Донбасом, Запорожјем и Херсоном. Према тим „понудама“, Украјина би имала демилитаризовани статус, а распоређивање система ХИМАРС с повећаним дометом од 150 километара, немачких тенкова „леопард“ и америчких „Абрамса“ биће ограничено само на западни део земље, управо због „одвраћања даљих руских напада“.

ТЕК САДА ЗНАЈУ ДА НИШТА – НЕ ЗНАЈУ! Тешко је, упркос оваквим сигналима важних западних медија, поверовати да било ко сматра да је могуће лако постизање споразума, имајући у виду степен антируске хистерије која је завладала. Исто као што је мало вероватно да би се Русија сада заустављала, након што је „покренула небо и земљу“ да преокрене ситуацију на фронтовима. И баш када је њена ратна машинерија коначно почела да постиже пуну радну температуру, неко је осмислио „великодушну понуду“. Западни новинари смешкају се Кремљу, поручујући да је Вашингтон спреман да разматра поделу Украјине, укључујући и стварање демилитаризоване зоне, само да би руски државни и војни врх прекинуо припреме за офанзиву великих размера – о којој ти исти новинари свакодневно пишу.
А то је, да подсетимо, претпоставка да би руске снаге удариле истовремено из једног правца, или чак више њих, пре свега на Кијев или Одесу, мада се помињу и Харков, и други градови. Нико, заправо, и не зна да ли ће и када Путин ударити свом силом, али то очекују и предвиђају. Посебно их забрињава могућност да Кијев буде уништен у директном нападу, или потпуно одсечен од мора, ако мета буде Одеса. Па у Сократовом стилу закључују да – тек сад знају да ништа не знају. Према оценама руских аналитичара, Блинкенова „понуда“ Москви подразумева да би Кијеву било дозвољено да задржи западне делове земље, управо оне на које је Пољска одавно бацила око. „Нуди“ се и наводни договор Вашингтона и Москве о „постконфликтној војној равнотежи“, посебно о несврставању Украјине с НАТО-ом, али би ова земља била „снажна, некорумпирана економија са чланством у Европској унији“.
Стиче се утисак да неко и даље није разумео „Путинова размишљања“ од 24. фебруара 2022. године – три деценије од разбијања Совјетског Савеза. Руски лидер и његов тим нису заинтересовани за понуде које долазе са Запада, а тичу се Украјине, њеног будућег статуса и територијалног уређења. Као да нису чули Путина који је рекао да је то „руска историјска територија“, као и да је реч о „истом народу“. Па није, ваљда, покренуо операцију таквих размера, са тектонским поремећајима у читавом свету, да би сада рекао: „Па добро, хајде да прихватимо оно што нам Америка даје“? И верујемо у западне „гаранције“, као када су нам обећали у Минску – два пута – да ће питање Украјине бити решено путем компромиса и политичког споразума. То, очигледно, неће бити могуће. Па макар Зеленском дали и атомске бомбе. Како истичу у Москви, ово питање биће окончано на бојном пољу, а тек онда и за дипломатским столом.