Istina o srpskom Nikoli – nasušna knjiga u pravi čas

Knjiga sveštenika dr Olivera Subotića Tesla: Duhovni lik dragoceno je svedočenje kako se pristupa velikim ličnostima naše istorije – s ljubavlju i dubokim poštovanjem, ali i bez idolatrizacije i preterivanja, kojima smo, avaj, skloni, s dinarskim zaletom u guslarsku hiperbolu. Nikola Tesla je, dokazuje sveštenik Subotić, čovek srpskog svetosavskog porekla i nadahnuća

U dane kada država Hrvatska, posle ustaških pokolja u selu Smiljanu i ubijanja rodbine velikog pronalazača, Nikolu Teslu proglašava za Hrvata i stavlja ga na novčić od evra kao „svoga“, veoma je važno da dobijamo ozbiljne studije o svečovečanskom naučniku, koji nikada nije prestao da bude, osećanjem i osveštanjem, pravoslavni Srbin.
Otac Nikolin, Milutin, sveštenik i borac protiv unijaćenja Srba u Vojnoj krajini, bio mu je, kaže sveštenik Subotić, uzor u besedničkom umeću, enciklopedijskom znanju, poliglotskom daru, rodoljublju, mirotvorstvu. Tesla je kao dete više puta na čudesan način bio izbavljen od velikih opasnosti, zbog čega je prota Milutin bio ubeđen da Bog čuva njegovog sina da postane služitelj oltara i zato je nameravao da ga upiše u bogosloviju. Tragičan gubitak starijeg sina Danila učinio je da su roditelji bili veoma brižni prema Nikoli, što je uticalo da Milutin bude izričito protiv ideje da njegov sin studira tehničke nauke, smatrajući da će mu naporne studije ugroziti zdravlje. No upravo je teška bolest, a potom ozdravljenje mladog Nikole učinilo da ga otac, po prethodno datom obećanju, upiše na studije na Visokoj tehničkoj školi u Gracu. Kada Nikola Tesla tokom studija podleže kockarskoj strasti, Milutin ga bodri da nastavi studije, što mu ostaje poslednja želja pred smrt.

NASLEĐENA GENIJALNOST Tesla je, pokazuje Subotić, bio veoma vezan za svoju majku Georginu – Đuku, svešteničku ćerku iz čuvene loze Mandića, koja je Srpskoj crkvi dala na desetine sveštenoslužitelja. Dok je prota Milutin bio, po rečima Tesle, „istinski prirodni filozof“, Georgina je bila žena bez formalnog obrazovanja, ali na svoj način genijalna osoba čudesne spretnosti i veštine. Tesla je smatrao da je od majke (odnosno od majčine linije Mandića) nasledio genijalnost i pronalazački dar. Na majku je ličio i u pogledu neverovatne posvećenosti radu i izrazito maloj potrebi za snom. Georgina je svog sina zadužila majčinskom ljubavlju – upravo ona ga je otrgla od kockarske strasti tako što mu je u trenutku „krize“ dala poslednju ušteđevinu koju je imala kod sebe, poljubila ga i poručila mu da što pre izgubi sve što imaju jer će tako brže i ostaviti kocku. Majčin gest ga je, veli autor ove dragocene biografije, potresao do srži i posle tog događaja Tesla je zauvek raskinuo s pogubnim porokom.
Georginin brat, sveštenik Petar Mandić (potonji mitropolit Nikolaj), bio je važna ličnost u životu Nikole Tesle i, kako kaže Subotić, njegov omiljeni srodnik. On je Teslu u mladosti upoznao s Dekartovim spisima, koji će kroz teoriju etra postati osnov njegovog pronalazačkog pristupa. Ujak ga pomaže materijalno tokom studija, kada se Milutin upokojio, a Tesla održava kontakte s njim i kada postaje najpoznatije ime u SAD (pri čemu ume i da se naljuti ako mu mitropolit ne piše redovno). U vreme kada posećuje Evropu, Tesla duhovni mir i telesni odmor traži upravo kod ujaka (tada arhimandrita) Nikolaja, u manastiru Gomirje. A kada početkom 20. veka Teslina firma upada u ozbiljne finansijske probleme, prvi zajam mu obezbeđuje niko drugi do ujak mitropolit, na koga se Tesla uvek mogao osloniti.

SVETI NIKOLA I SRBIN NIKOLA Tesla je, ističe autor knjige, hrišćanski identitet stekao u porodičnom okruženju. U pronalazačkom periodu on gubi dodir s liturgijskim životom, donekle i stoga što u to vreme nije bilo pravoslavnih hramova na teritorijama gde je živeo i stvarao. No molitveni život je, na sebi svojstven način, zadržao tokom celog života. Ivan Meštrović u svojim memoarima pominje kako mu je Tesla govorio da se i u starosti molio na kolenima, molitvama koje je naučio u detinjstvu. U jednom pismu DŽ. P. Morganu, Tesla pominje Svetog Nikolu kao svog svetitelja zaštitnika (kako kaže: „najvećeg od svih“) s kojim godinama ima „tihi dogovor da se drže jedan drugog“. S druge strane, kod Tesle su jasno vidljivi i stavovi nastali pod uticajem filozofskih strujanja tog vremena, kao i interesovanje za dalekoistočnu misao, pre svega u pogledu ideja koje su u vezi s koncepcijom etra. U neku ruku on je pokušavao da spoji hrišćanstvo s tim idejama, zbog čega je umeo da iznosi heterodoksne i kontradiktorne stavove. No i pored tih izleta u induističku misao, sebe je, kaže sveštenik Subotić, uvek smatrao hrišćaninom i jasno je izdvajao hrišćanstvo iz korpusa svetskih religija, smatrajući da je ono jedina religija koja je „nepogrešivo rezultat praktičnog eksperimenta“, a da su sve ostale rezultat „apstraktnog mišljenja“.
Tesla u SAD održava vezu sa Srpskom crkvom, i to od trenutka kada na američki kontinent dolazi arhimandrit Sevastijan Dabović, prvi srpski misionar u SAD, koga i materijalno pomaže. On je u kontaktu sa Crkvom bio i preko potonjih crkveno-školskih opština koje se formiraju u prvoj polovini 20. veka. Tako je pri kraju svog života od strane crkveno-školske opštine u Geri (Indijana), prilikom osveštanja hrama posvećenog Svetom Savi, Tesla imenovan za kuma, što mu je, po ličnom svedočanstvu, bila posebna čast. Taj hram u eparhiji istočnoameričkoj, danas na svojoj fasadi ima medaljon sa likom Nikole Tesle, upravo u znak sećanja na Teslino kumstvo.
Tesla se u američkoj javnosti dičio srpskim poreklom, Srbima i kraljevskim domom Karađorđevića, i borio se da se sazna istina o vekovnoj borbi srpskog naroda za slobodu. O tome svedoče na desetine dokumenata i članaka. Možemo reći, ističe Subotić, da je Tesla kao retko ko uspeo da na harmoničan način spoji srpstvo i kosmopolitizam, postavši, kako kaže autor knjige, Amerikanac i istovremeno ostavši Srbin monarhista.
SRBIN U AMERICI Sveštenik Oliver Subotić pokazuje da se odnos Tesle prema Srbima i Srpstvu najbolje vidi iz njegovih reči, bilo da poverenje poklonimo prepisci ili tekstovima objavljenim u američkoj štampi. On u američkim štampanim medijima stalno navodi da je Srbin, da potiče iz Vojne krajine, objašnjava Amerikancima ko su Srbi i gde je njegova rodna Lika. Iz svih tih tekstova se vidi da se diči svojim poreklom i da mu je stalo da Amerikanci saznaju za njegov narod i za vekovnu borbu koju Srbi vode protiv okupatora Osmanlija.
U čuvenom eseju o Jovanu Jovanoviću Zmaju, koji Tesla objavljuje na vrhuncu pronalazačke slave 1894. godine u časopisu Senčuri (u kome se Zmajeve pesme prvi put pojavljuju na engleskom jeziku, i to u Teslinom prevodu), Nikola Tesla piše: „Teško da se može naći narod koji je imao tužniju sudbinu od Srba. Sa visine nekadašnjeg sjaja, kada je srpska država obuhvatala gotovo ceo severni deo Balkanskog poluostrva i veliki deo teritorije koji sada pripada Austriji, srpski narod je potonuo u prezreno ropstvo, posle fatalne bitke 1389. godine na Kosovu polju, protiv nadmoćnih azijatskih hordi. Evropa nikada neće moći da oduži veliki dug koji duguje Srbima, koji su po cenu sopstvene slobode, zadržali taj varvarski preliv.“
Amerikanci Teslinog vremena brzo shvataju ko su Srbi i kakav krst nose vekovima. Tako Artur Brizbejn, novinar Njujork vorlda, iste godine kada Tesla objavljuje esej o Zmaju, u tekstu posvećenom Tesli navodi da je srpski narod odagnao azijsku pretnju od Evrope i izvodi sledeći zaključak: „I Haksli, koji umuje ozbiljno, i Oskar Vajld, koji je blesast, mogu sada da uživaju u životu i Londonu upravo zato što su se ti borci borili tako snažno.“ Sveštenik Oliver Subotić kaže, u jednom od svojih intervjua, da danas, kada je Velika Britanija jedna od zemalja koje se najupornije zalažu za otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije, ove reči američkog novinara s kraja 19. veka treba da pobude savest svakog čestitog britanskog političara. (Ako ih ima, dodajemo mi.)
Inače, sav prihod od prodaje knjige sveštenika dr Olivera Subotića Tesla: Duhovni lik usmeren ja ka Fondaciji „Petar Mandić“.
Tesla bi se radovao osnivanju ove fondacije.