ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ПИШЕМ… ЉУДИ-ФАСЦИКЛЕ

Знао сам да постоје људи-жабе, људи-мачке, али људи-фасцикле?! Колико ли је само тих емисара са Запада, са ове или оне стране Атлантика, у црним или тамним оделима, блештавим белим кошуљама и мртвачкосивим краватама, са ташнама пуних фасцикли у којима је спаковано прегршт „најбољих намера“ за решавање питања Косова и Метохије

Гранични прелаз Батровци. Рано је јутро. Са Запада прилазе бешумне црне лимузине: ауди, БМВ, мерцедес. Других нема. На граничном прелазу нема живе душе. Ниједног цариника. Чак ниједног од оних уобичајених граничних џукаца подвијених репова, који се мувају унаоколо. Лимузина је већ толико да све изгледа као да се густ црни катран слива ка Србији. Рампе се саме подижу и спуштају. Из другог смера нема никога. Путује ли ико из Србије ка Западу? Погледам у небо. Нема ни птица. Ни звука. Ни боја. Чекај… да ли се то помаља Сунце, или Месец? Јутро, или сумрак? Да ли свиће, или се смркава? Више ни у шта нисам сигуран. Онда погледам у аутомобиле. У њима нема људи. У њима се возе огромне – фасцикле!
Тада се пробудим. Што снови умеју да заблесаве човека, то није нормално. Погледам кроз прозор: све је на свом месту. Људи, аутомобили, мали и велики, црни и бели, семафори раде, а људи, као и обично, претрчавају на црвено. Жене згодне, а за мушкарце ме баш брига… Нећу више да гледам поноћне телевизијске вести!
Али оно за фасцикле, није без везе. Знао сам да постоје људи-жабе, људи-мачке, али људи-фасцикле?!… Колико ли је само тих емисара са Запада, са ове или оне стране Атлантика, у црним или тамним оделима, блештавим белим кошуљама и мртвачкосивим краватама, с ташнама пуних фасцикли у којима је спаковано прегршт „најбољих намера“ за решавање питања Косова и Метохије, протеклих месеци дошло у Београд, код председника Републике Србије? Поседало на дугачке столове, уз обавезну флаширану обичну и минералну воду, отворило своје фасцикле и са „кезом“ од ува до ува, испоручили своја, увек најновија и најбоља решења за наше добро и просперитет, уз обавезне две завршне мантре: обострано признање Косова и Србије, као и увођење санкција Русији. И то, замислите, на неважећим папирима, званим нон-пејпер! Они доносе у својим ташнама, готово сваки трећи дан, већ месецима, некакве анонимне „необавезујуће предлоге“, без логоа, печата, потписа, са најгнуснијим претњама, уценама, упакованим у „фине реченице“, са упутствима како да уништимо сами себе! При томе, уопште их не занима да ли у тим списима антихриста пише да на Косову и Метохији шиптарски терористи пуцају на српску децу зато што певају и носе бадњак, а да их свакодневно туку, јер их има сто на једног!
Они, заправо, мисле само на своја предстојећа брачна (или ванбрачна) скијања и летовања, са женом или љубавницом, мужем или љубавником, као и о некој најновијој ЛГБТ комбинацији либералног Запада. Док истовремено пребројавају у мислима своје плате од 100 хиљада евра и слушају са „дубоким разумевањем“, од кога дефинитивно добијате дијареју, аргументе нашег председника о животним интересима грађана Србије.
Морамо ли ми баш увек да примамо све те људе-фасцикле? Нисмо ли, ипак, мало претерали у тој „интензивној куртоазији“? Десет година молимо и „Курту и Мурту“ да примене потписани Бриселски споразум и формирају Заједницу српских општина, а они и данас, након свега тога кажу: „нећемо“. Или „хоћемо“, али на нивоу разредне заједнице у основној школи. Док се њихове мамице, Американци, згражавају над тим поступком озбиљно им претећи – да неће добити чоколаду пре ручка! Ма, хајде…
Драги читаоци, ваљда вам је јасно да се ти светски моћници са Запада с нама, једноставно, спрдају. Пошто им у актуелном „прокси“, економском, медијском, али и стварном рату против Русије (посредно и против Кине, Индије, Бразила и само три четвртине остатка света) баш и не иде – ето, нама, као и обично, Србије, са неколико милиона становника, да на њој лечимо комплексе. Јер, уосталом, у протеклих десет година, она се под руководством „оног Вучића“ претерано опоравила, хајде да је мало вратимо у „рикверц“. А и распитали смо се: немају атомску бомбу.
И врапци на гранама, али и они што кљуцају по трави, знају да ти људи-фасцикле углавном немају појма шта та документа у њима значе и ко је уопште писао те силне предлоге феноменалних споразума између Србије и Косова о „узајамном признању“? Да признамо како наша глава, срце, бубрези, руке и ноге, у ствари, не припадају нашем организму и да зато Америка, НАТО и Колективни запад упорно настоје да нам их одрубе, отфикаре, ишчупају и од свега тога смонтирају новог балканског Франкенштајна, званог „Република е Косовëс“. А ми да ту врхунску хируршку интервенцију прихватимо с одушевљењем?
Хиљадама година важи синтагма: Не веруј Данајцима, и кад дарове доносе. Ови не доносе ништа. Чак ни најјефтинији виски из фри-шопа. Само нон-пејпере у изгужваним фасциклама, долазећи све чешће и чешће, као на партије голфа са својим западним партнерима, иако једни друге не могу очима да виде. И све би то било неважно да наша судбина није у њиховим рукама. Барем тако покушавају да нас убеде. И они, али, нажалост, и многи наши… Морамо ли баш толико да се плашимо тог Колективног запада? Мој омиљени СФ писац Франк Херберт каже: „Страх је убица ума.“
Можемо ли једанпут да постанемо господари своје судбине? За промену.