ДУХОВНА МЕЗАЛИЈАНСА

Сања Савић Милосављевић: Теферич на Славији, „Бедем књиге“, 2022

Троје приповедача романа Теферич на Славији приповедају исту причу, али доживљену на три различита начина. Займы безработным без отказа. Послератна, транзициона слика српских делова Босне и Херцеговине искрсава у овом роману из визуре двојице младих људи који су током рата били деца, а који у новостеченом миру, с пуно националних и личних траума треба да започну свој одрасли живот. Једнака осујећеност и неснађеност у трасирању сопственог живота својствена је и трећем лику, иако та јунакиња долази из, макар споља, сређеног света Београда. Ауторку овог романа у вези са ово троје јунака занимају духовне перспективе њиховог развоја и проналажења смисла.
Лик монаха Данила, који повезује друго двоје јунака, скопчан је с причом о искушењу и греху. Истовремено, он је и трагички јунак. Узроци или порекло његове трагичке предиспонираности леже у породичним и широким социјално-политичким околностима. Када у средишњем делу романа ауторка коначно и овом лику да приповедачку палицу, издваја се глас који има хришћанску смиреност, побожну скромност и самосвест о неснађености у световним оквирима. Искушења која прате Данила у његовом монашком самопрегору условљена су недовољно чврстим емоционалним утемељењем у најранијим дечачким данима. Мотив остављеног детета и родитеља који одлазе у гастарбајтерски живот у Немачкој после рата је донекле епизодан, али формативан за јунака. Управо ова животна околност, која се претворила у континуирано одбацивање од родитеља и глад за њиховом љубављу и подршком, у највећој мери је условила његов трагични завршетак живота, а не чин грешне љубави, размонашења и раскид с Богом, како се у његовом окружењу могло протумачити.
Губитак упоришта у родитељском дому одређујући је и за друго двоје јунака. Сликарка Jелена, која прелази пут од размажене београдске девојке склоне делинквентским испадима, преко растрзане младе особе између разведених родитеља, до академске сликарке усмерене на религијско сликарство, а на самом крају и монахиње, еманација је, с једне стране женског искушења и првог греха, а с друге стране, и сама је трагичка фигура. Пут искајавања грехова пролази и трећи јунак Петар, који радећи физичке послове у манастиру Добротић, настоји да изађе на исправан пут након одлежаног затвора због ситног криминала у који се, као младић без перспективе, уплео. Како су његов унутрашњи немир и кривица много личније природе – јер је у свађи пребио оца, тако је и пут искајавања и духовног смирења код њега много дужи.
Специфичан социјални контекст који утиче на судбинско одређење сваког од троје јунака, ауторка романа врло пластично представља њиховим говором и перспективом приповедања. Јеленин развој и промена се, тако, могу пратити кроз њен глас, који је у почетку пун београдског сленга, псовки и својеврсне површности. Како се мењају околности њеног живота и како тај живот добија све већи терет – онда када наведе монаха на грех и започне живот с њим у Вишеграду, тако и њен глас, мада још увек није лишен сленга, постаје одмеренији, поглед озбиљнији и одговорнији. Коначна трансформација њеног говора у роману догађа се с чином замонашења, када и њена визура света, свог живота и грехова постаје заокружена у духовном смислу.
Петров говор, с друге стране, можда и најживље и најсочније остварује и његову психолошку карактеризацију и социјални портрет једне средине – малих сеоско-градских средина у Босни и Херцеговини и контекст српских Босанаца досељених у Београд.
Фантазмагорична визија теферича на Славији која се Петру јавља у завршници романа, последица је целоживотне тежње да се постигне духовни склад. Сцена теферича која има карневалске особине свеопштег спајања, радости и помирења и спољне атрибуте вашарског весеља и свадбе, израз је јунакове душе која жели потврду да су дугови намирени а греси опроштени. Тиме што се то фантазмагорично славље и свеопште помирење – родитеља и деце, супружника, пријатеља – одиграва баш на Славији, највећем тргу на Балкану, у који се улива велики сплет улица да би се након уливања претвориле у кружно кретање, Петрова визија одражава идеју свеопште духовне мезалијансе као вида помирења и смирења.
Премда иза себе има већ неколико романа и збирки прича, Сања Савић Милосављевић (1988) издваја се, посебно овим најновијим романом, као колоритан приповедач, с гласом и тематским преокупацијама битно различитим од доминантног генерацијског, миленијалског приповедног курса савремене прозе. Драмски и трагички потенцијал ове приче и одговорно и слојевито духовно и психолошко трагање по јунацима издваја њену прозу из генерацијских клишеа и даје јој дубљу духовну димензију.