DOMETI „ZEMLJOTRES DIPLOMATIJE“

Zemlje koje nisu bile u velikoj ljubavi s Turskom i Sirijom ipak su odlučile da im pruže svesrdnu pomoć u ublažavanju posledica razornih potresa u kojima je poginulo više od 46.000 ljudi, dok su mnogi gradovi i sela pretvoreni u ruševine

Neki su to nazvali „zemljotres diplomatijom“, a reč je o gestovima dobre volje prema Turskoj i Siriji koje su učinile neke njima ne baš prijateljske zemlje u danima posle snažnog potresa duž sirijsko-turske granice koji je razorio nekoliko gradova i provincija i ubio više od 46.000 ljudi.
Prva je „nogu povukla“ Grčka, šaljući spasilačke ekipe i materijalnu pomoć Turskoj, sa kojom odavno ima zahladnele odnose zbog niza spornih pitanja, od razgraničenja u Egejskom moru do kiparskog problema.

MICOTAKIS POZVAO ERDOGANA Odlasku grčkih spasilaca i prvih konvoja pomoći prethodio je poziv premijera Kirijakosa Micotakisa predsedniku Turske Redžepu Tajipu Erdoganu, koji je, pre samo nekoliko meseci, izjavio da „Micotakis za njega više ne postoji“ i da sa njim nikada neće razgovarati zato što on, kako je tada naveo, u SAD vodi antitursku kampanju. Uz izraze saučešća, Micotakis je Erdoganu preneo da će grčki narod maksimalno pomoći unesrećenoj Turskoj i da će Grčka u Evropskoj uniji inicirati donatorsku konferenciju za prikupljanje pomoći Turcima.
Nedavna prirodna katastrofa i gest zvanične Atine mogli bi, po nekim ocenama, da spreče dalje zaoštravanje grčko-turskih odnosa koje se očekivalo uoči prolećnih izbora u obe zemlje, jer su ranijim izlascima na birališta često prethodile kampanje u kojima su obe strane dramatizovale pitanje nacionalne bezbednosti zbog ponašanja suseda preko Egeja.
„Tragedija može ponovo dovesti do privremenog smirivanja u odnosima naših zemalja“, napisao je ugledni atinski dnevnik „Katemerini“, podsećajući da je sličnih situacija – kada su nevolje dovodile do boljeg bilateralnog razumevanja između Atine i Ankare – bilo i ranije. Posle zemljotresa s kraja prošlog veka, koji su pogodili jednu pa drugu zemlju, Turska i Grčka su se nesebično međusobno ispomogle, a nakon toga su ušle u period boljeg razumevanja i unapređivanja saradnje, što je potrajalo nekoliko godina. Kasnije je taj trend zaustavljen i zamenjen opasnom retorikom i zveckanjem oružja. U leto 2020. godine, zbog spora oko eksploatacije nafte i gasa u Sredozemlju, dve zemlje su bile na ivici otvorenog sukoba, sprečenog angažovanjem NATO-a čije su članice. Bure je bilo i minulog leta zbog dugo sporne granice u Egeju i militarizacije grčkih ostrva u blizini turskog kopna, odnosno čestih preleta turskih borbenih aviona iznad grčkog ostrvlja. Erdogan je tada, izjavom da bi Turska „mogla doći jedne noći“, otvoreno najavio mogućnost oružanog napada na Grčku.
Doprinos smanjenju političkih tenzija dao je i odlazak šefa grčke diplomatije Nikosa Dendiasa u Tursku, gde je s kolegom Mevlutom Čavušogluom obišao nastradala područja i još jednom naglasio spremnost Atine da turskim oblastima pogođenim zemljotresom svesrdno pomaže. Mediji su preneli da je Dendias prvi evropski ministar koji je došao u Tursku posle zemljotresa.
Nije, naravno, realno očekivati da će iskazana solidarnost Grka izbrisati sporove koji dugo postoje između Grčke i Turske, ali je u svakom slučaju značajno što su kontakti oživeli i što humanitarni aspekt bilateralnih odnosa nisu sprečila dugotrajna politička neslaganja. Spoljna politika svih zemalja ima dugoročna obeležja, utvrđena nacionalnim interesom, istorijom i geopolitikom, ali se ne može reći da uticaj na nju nemaju i povremeni gestovi dobre volje poput upravo viđenih na relaciji Atina–Ankara.

POMOĆ VAŽNIJA OD SVAĐA Primera „zemljotres diplomatije“ bilo je minulih dana i u odnosu na Siriju, koja je zemljotres dočekala već razorena dvanaestogodišnjim građanskim ratom i uveliko zavisna od humanitarne pomoći iz sveta. Za Siriju je veoma značajna bila pomoć koja je počela da joj pristiže iz zemalja s kojima je duže ili kraće vreme, u manjoj ili većoj meri, na ratnoj nozi. Reč je prvenstveno o državama iz arapskog sveta, među kojima je oduvek bilo dosta animoziteta i nesloge. Bitno je podsetiti da Zapad, zbog sankcija koje je uveo režimu predsednika Bašara el Asada, nije žurio sa slanjem pomoći Siriji kao što je to činio u slučaju NATO članice Turske. Ta politizacija pomoći je nastavljena i nakon što je Asad objavio da će prihvatiti pomoć iz svake zemlje. Americi je, na primer, najvažnije bilo da Asada drži u izolaciji, pa je pomoć počela da šalje preko nevladinih i humanitarnih organizacija koje nisu pod kontrolom zvaničnog Damaska.
Saudijska Arabija je, upravo sada, posle punih 10 godina, prekinula diplomatsku izolaciju Sirije slanjem u tu nastradalu zemlju aviona sa 35 tona hrane. Iako su tokom građanskog rata u Siriji, još trajućeg, bili protiv Asadovog režima i na strani pobunjenika, koje su i naoružavali, zvaničnici u Rijadu su procenili da je u sadašnjoj dramatičnoj situaciji važnije pomoći unesrećenom narodu nego podgrevati sirijske podele i sukobe čiji je crni bilans oko 400.000 hiljada ugašenih ljudskih života. Avion iz Saudijske Arabije sleteo je u Alep, drugi po veličini grad u Siriji, u kom je zemljotres, prema podacima UN, više od 200.000 ljudi ostavio bez krova nad glavom.
„To je prvi avion iz Saudijske Arabije koji je sleteo u Siriju posle više od jedne decenije“, saopštilo je tamošnje Ministarstvo saobraćaja. Istovremeno, Rijad je najavio nove tranše pomoći Siriji i to oblastima pod kontrolom vlade, kao i onim koje drže pobunjenici.
Sirija je, krajem 2011. godine, kad je u njoj počeo građanski rat, suspendovana iz Arapske lige, a više članica tog saveza se odlučilo za izolaciju predsednika Asada. Sad je i bogati Katar, iako nema diplomatske odnose sa Sirijom, odlučio da pomogne i zanemari stara neslaganja sa Asadovim režimom. Prvi konvoji pomoći već su poslati Sirijcima, uz obećanje da mogu da računaju i na nove donacije. Pri tome je priča o političkim neslaganjima dve zemlje potpuno potisnuta razmišljanjima o načinima kako da se ublaže strašne posledice ovomesečnog potresa.
Važna pomoć Siriji krenula je i iz Egipta, pošto je predsednik te velike zemlje Abdel Fatah el Sisi pozvao telefonom kolegu Asada, prvi put otkako je 2014. došao na vlast. Valja podsetiti da su odnosi ove dve arapske republike tokom istorije prošli kroz vrlo različite faze – od perioda odlične saradnje i bliskosti, kratko i unije, preko napetosti i zaoštravanja do potpunog prekida diplomatskih veza. Od dolaska Sisija na čelo Egipta vidljivo je izvesno otopljavanje na relaciji Kairo–Damask, što se smatra delom opštih napora za uspostavljanje boljih odnosa među arapskim državama.

VAŽNOST TRAJANJA SOLIDARNOSTI U vezi s tim, već su se čula mišljenja da će tempo oporavka Sirije od posledica razornog zemljotresa, koji je srušio nekoliko njenih gradova i usmrtio više od deset hiljada ljudi, uveliko zavisiti od solidarnosti koju će prema njoj ubuduće iskazivati arapske zemlje. Veruje se, takođe, da bi i tragični ratni sukob u Siriji mogao biti brže rešen kada bi glavni posrednici između zavađenih strana bile arapske komšije. Realna je nada da su razmere zajedničke tragedije bar malo smanjile i animozitete i mržnju između Asadove vlasti i pobunjenika.
Kad je o „zemljotres diplomatiji“ reč, valja pomenuti i odluku Izraela da pošalje pomoć ugroženom narodu u Siriji, iako su dve zemlje formalno u ratnom stanju. Značaj ovog gesta ne umanjuju tvrdnje da je Tel Aviv to učinio na molbu Rusije koja je, pre početka svoje specijalne operacije u Ukrajini, pokazivala zainteresovanost da značajnije doprinese stabilizaciji prilika na Bliskom istoku.