DIONISIJE DEJAN NIKOLIĆ – TRI BOJE LEVIJATANA I PEČAT OSMOGA DANA

O liberalizmu i nihilizmu razgovarali smo s potpredsednikom Instituta za nacionalnu strategiju

Dionisije Dejan Nikolić, pesnik, filosof, teolog, dramaturg, scenarista, prevodilac, osnivač je i potpredsednik Instituta za nacionalnu strategiju. Objavio je knjige pesama: „Uputstva za vaspitanje mladih prinčeva“, „Arhajski dendi“ i „Blondogenet“; rasprave: „Tractatus–TeoLogico Philosophicus: Kreacioeksnihiloborci i kreacioeksnihilopoštovaoci“, „Dva rata i dva mira“, „Lav Šestov i treća dimenzija mišljenja“ (sa Milanom Ivković); „Četiri ogleda o hrišćanskom liberalizmu: Magija Žan-Pola Sartra, Magija Karla Šmita, Hamanove lestvice metakritike i portret pesnika kao heruvima“ (u izdanju Instituta za evropske studije i Arhiva Vojvodine). Upravo njegova poslednja knjiga je povod za ovaj razgovor.

Ničeova objava „smrti Boga“ u „Veseloj nauci“ nije nimalo vesela – jedan šašavi čovek postavlja pitanje bližnjima kako smo mi, ljudi, mogli da ubijemo Boga i sluti sunovratni kovitlac u koji naša planeta upada. Svojom knjigom, koja se bavi „ontologijom liberalizma“, nastojali ste da istražite plodove nihilističkog pobačaja čoveštva u ime „Slobode za ništa“. Krenuli ste od Sartra. Zašto?
Moglo bi se reći da sam krenuo od Sartra u skladu sa principom da treba započeti od onoga što je najpoznatije, nastaviti sa manje poznatim, da bi se na kraju stiglo do najmanje poznatog i čak gotovo nepoznatog većini čitalaca. Za Žan-Pol Sartra su mnogi već čuli, čitali ga ili ga gledali na pozorišnoj sceni. Donedavno, to nije bilo nimalo lako izbeći, čak i ako bismo to poželeli. (Doduše, Sartr je, takođe, i samo jedna, od mnogih muzičkih tema i motiva, kojima se više puta vraćam i višestruko ih variram, u sva četiri ogleda, kao u četiri stava simfonije. Iz tog, muzičkog razloga, Sartr je jedan od glavnih junaka i poslednjeg, četvrtog ogleda.) Za Karla Šmita je čuo znatno manji broj ljudi, a još manji broj ga je čitao ili proučavao. Što se tiče Johana Georga Hamana, i njegove Metakritike Imanuela Kanta, retko ko je čuo za ovog velikog Pruskog mislioca Srpskog porekla, a i među njima gotovo niko ga nije niti čitao niti proučavao. Čak i na katedri za Nemačku Filosofiju na Filosofskom Fakultetu Univerziteta u Beogradu, niti je Haman u programu studija, takozvanom kurikulumu, niti je Hamanovo delo poznato profesorima. I to je najverovatnije sasvim opravdano. Baš kao što stanovnik Kalinjingrada Kant nikada nije bio Nemački već Pruski mislilac Škotskog porekla, isto tako ni Kalinjingrađanin Haman nikada nije bio Nemački mislilac, i to je uvek naročito isticao i naglašavao.
Ali da bi zaista bilo jasno mesto Sartra, kojim se naročito bavim u prvom od četiri ogleda, najbolje bi bilo, zapravo neophodno, da pogledamo arhitektonski nacrt cele knjige, makar u orahovoj ljusci. Kao prvo – Četiri ogleda o hrišćanskom liberalizmu nisu bez izvesnog, nimalo slučajnog (doduše polemičkog) dosluha sa delom (valja se nadati) blaženopočivšeg gospodina Isaije Berlina „Četiri ogleda o slobodi“. Baš kao i kod Berlina, i ovde imamo i negativnu i pozitivnu slobodu: i slobodu od i slobodu za: slobodu od greha i od smrti, i slobodu za oboženje i večni život – u kojem će nam, kako je pisano, sve biti moguće što poželimo, dakle: maksimum liberalizma bez granica.
Štaviše: pošto će spaseni, odnosno svecelo oboženi bogovi po blagodati biti ne samo beskonačni već i bespočetni (anarhon): imamo i maksimum anarhizma bez granica. In nuce: ekspliciramo duhovnopolitičku teoriju pravoslavnog anarholiberalizma, smatrajući to važnom stavkom u kulturnom i duhovnom ratu koji se vodi za svaku reč, pojam, kategoriju, izraz i termin – između ostalog.
Kao drugo – u prva tri ogleda su tematizovane tri boje Levijatana: u Magiji Žan-Pola Sartra crvena, u Magiji Karla Šmita crna, a u Hamanovim lestvicama metakritike tematizovana je Magija Imanuela Kanta odnosno žuta boja Levijatana (koji u LGBT i New Age varijanti može biti i duginih boja). Tema četvrtog ogleda Portret pesnika kao heruvima ili Ars Poetica Christiana je: kako upokojiti, uspokojiti ili preobraziti Levijatana, odnosno pečat osmoga dana: nestvorena zlatna svetlost istinske slobode bratstva i jedinstva u Hristu.
Sve u svemu: preko Sartrovog crvenog, Šmitovog crnog i Kantovog žutog, abrakadabra! – stižemo do razrešenja, do četvrtog stava ove simfonije, do zlatnog Amin! koje izgovara pesnik kao heruvim. Od samozakonodavstva Neka bude kako ja kažem!, odnosno od magije, stižemo do zapovesti ljubavi Bogočoveka Isusa Hrista, sa one strane pseudodileme između autonomije i heteronomije: do teantroponomije. Dakle, stižemo do Neka bude volja Božja! Od magije, stižemo do molitve. A kao što nas uči Sveti Grigorije Sinait: molitva je Bog.
Uzgred, ovi ogledi, koje bismo mogli smatrati i Prolegomenom za svaku buduću Četvrtu političku teoriju, ako nam Kant i Dugin dopuste da se poslužimo njihovim formulacijama, prošarani su mnoštvom zanimljivih i uzbudljivih tematizacija, koje mogu biti interesantne, a svakako poučne i podsticajne, i čitaocima bez nekog većeg iskustva u filosofskim i teološkim štivima. I takvi, ali čak i školovani specijalisti, saznaće zašto su toliko važne figure Agripine trileme i Platonovog peritropa, koja je razlika između nihilizma i nemoizma, šta je Sartr pokušao da sakrije od svojih čitalaca, da li je Šmitov pojam političkog uopšte pojam, od kojih autora je Hjum prepisao „svoje“ ideje po kojima je postao čuven, da li je i kako je Kant koji je u mladosti govorio da je molitva ulizivanje Bogu pod stare dane poverovao za samog sebe da je Bog, ko je zapravo bio Geteov i Kjerkegorov najvažniji učitelj koji je odbio da zajedno sa Kantom napiše Fiziku za decu, zašto su Kanta zvali Zver iz Kenigsberga, da li je i zašto je Malarme bio zaljubljen u ništavilo, kako je Gijom Apoliner branio srpsku ćirilicu, zašto su Cara i Breton mrzeli Bodlera i Remboa, u čemu su se slagali Starac Porfirije Kavsokalivit i Ernst Jinger, i još mnogo toga drugog… Knjiga sadrži i dva, verujem vrlo interesantna i korisna priloga, naime moj prevod prvi i za sada jedini sa nemačkog na srpski jezik čuvenih metakritičkih studija Johana Georga Hamana. U pitanju su Recenzija Kantove Kritike čistog uma (1781) i Metakritika purizma uma (1784). Recenzenti su dr Aleksandar Stevanović i dr Aleksandar Gajić, a autor pogovora i posebne preporuke je najveći slovenački filosof i pesnik Gorazd Kocijančič.
Vek koji je prošao doneo je niz neobično uticajnih mislilaca koji su nihilizam epohe pokrivali izvesnom vitalističkom ekstatičnošću, nudeći voluntarizam kao lek za racionalističku raslabljenost moderne. Među njima uočavamo i Karla Šmita, sa njegovim „pojmom političkog“. Koliko je Šmit mislilac sadašnjice, kako o njemu govori Alen de Benoa i drugi mislioci sličnih opredeljenja, mada mu i izvesni „levi skretničari“ poklanjaju poverenje? Prijatelj, neprijatelj, vanredno stanje – ima li tu mesta za politiku kao etiku, umeće da obdelavamo svoje žilište?
Strogo uzevši, crveni mag Sartr, crni mag Šmit i žuti mag Kant – naravno, radi se o tri boje crnog, ili tri boje crne magije – podjednako su mislioci današnjice, i u podjednakoj meri kod njih nema mesta za politiku kao etiku, štaviše, za etiku kao etiku. Iako je lako steći sasvim suprotan, i podjednako sasvim pogrešan utisak. Kako je to moguće, i zašto je to tako, mogao bi neko da se zapita? A odgovor je, zapravo, više nego jednostavan. Sva trojica imaju isti koren (ili ako hoćemo: istu obeskorenjenost) od istog drveta su plod, ili od istoga su duha rod. Koji je to duh? Pa upravo onaj, lukave stare zmije, koji je Adama i Evu primamio iz rajskog života u muku, stradanje i smrt ovog palog veka.
Onaj duh koji na mnogo mesta, od tada, pa sve do danas, i do kraja vremena, uzvikuje: Budite kao Bog sami, sopstvenim snagama, On vam ne treba, laže On vas, plaši se da ne postanete kao On, zavidi vam! Onaj duh koji to izgovara na mnogo jezika i na mnogo načina. Bilo kod Pika dela Mirandole, bilo kod Spinoze, Kanta, Hegela, Darvina, Marksa, Ničea, Hajdegera, Frojda, Junga, Sartra, Šmita, ili kod Lametrija, Alana Tjuringa, Hararija i Švaba: princip je isti, sve su ostalo nijanse. Neopaganin Alen de Benoa se po tome ni najmanje ne razlikuje od Emanuela Makrona, plemenitog lažova Lea Štrausa (po njegovim sopstvenim rečima), Henrija Kisindžera, Žaka Deride, Džudit Batler ili Frensisa Fukujame i Žaka Atalija.
To je duh koji, istovremeno, preko svojih dobrih – levih, i loših – desnih policajaca (ili obratno: kako se kome više sviđa) propoveda: i da je čovek jedini bog, predivan, prekrasan, bezgrešan i savršen u svakom smislu, štaviše, da iz dan sve više napreduje – i da je čovek čoveku vuk, krivo drvo koje je nemoguće ispraviti, gmizavac i crv, maloumni rob koji ne može bez biča i bez gospodara i tutora, i u velikoj većini štetočina koju bi trebalo istrebiti. Duh Antihrista. Duh tajne bezakonja. Duh tajne bezljubavnosti! Suprotan duhu istine, koji nam svedoči o tome da čovek čoveku treba da bude bog.
Onoliko koliko je neopaganizam, tačnije bogoborstvo, misao sadašnjice, toliko je i Karl Šmit mislilac sadašnjice. I toliko je i Alen de Benoa, ruku podruku sa Juvalom Nojem Hararijem, mislilac sadašnjice – šta god to značilo. I njihova i Šmitova, baš kao i Darvinova antropologija je – hobsovska i makijavelistička. U njoj je čovek čoveku vuk, hijena i zmija, a rat je otac svih stvari i svih stvari kralj. Sasvim logično za antropologiju Antihrista, i izuzetno savremeno, u svakom palom veku i vremenu, naravno. Za Šmita, sledstveno, a ko ne veruje neka sam pročita, iako deluje kao vic: Napoleon i Britanska imperija su bili Katehon, dakle odlagali su zacarenje Antihrista. Za Žarka Vidovića i Erika Fegelina Hegel je bio crni mag, a za Šmita uzorni hrišćanin; dok je Dostojevski, koji je za Svetog Justina Popovića bio trinaesti apostol, za Šmita bio sluga Antihrista, upravo kao protivnik Velikog Inkvizitora. U tom smislu, kao mislilac i apostol, lukavi advokat tajne bezakonja, Šmit je izuzetno aktuelan. I Hobsov smrtni bog Levijatan i Makijavelijev imoralizam – kojima se Šmit bezgranično divio do kraja svog života u ovom veku – nalaze svoj gotovo savršeni model u Velikom transhumanističkom resetu Švaba i Hararija.
Postoji samo jedno vanredno stanje, u kojem svi živimo – palost.
I postoji samo jedan zajednički neprijatelj celog čovečanstva i sve tvorevine: greh, i izumitelj greha sa svojim legionima.
I postoji samo jedan prijatelj svih koji postoje i svega što postoji: Bog, sa svim svojim svetima.
I postoji samo jedno redovno stanje: biti bog po blagodati, i živeti u rajskom blaženstvu budućeg veka: koje svako od nas može i treba da predokusi još sada i ovde. Deca to redovno čine.
Rusi kažu: „Gledaj u koren“. Vaša knjiga se podrobno bavi Johanom Georgom Hamanom koji ima „odlučujući uticaj ne samo na svoje najbliže učenike Herdera i Jakobija, a preko njih i na Getea i ostale pripadnike pokreta Sturm und Drang, već i na Šelinga, Kjerkegora, i na ceo kompleks najrazličitijih pravaca Egzistencijalističke filosofije, koji se potom razvio, ali i na postkantijansku filosofiju i mizosofiju uopšte: i na postmodernizam i na postsekularizam“. Šta je od Hamana vodilo ka postmodernizmu i ka današnjoj „postistini“?
U čuvenom pismu svom učeniku Herderu, Haman je sažeo svoje filosofsko-filološko-teološko vjeruju: „I kada bih bio rečit kao Demosten, ne bih učinio ništa više nego da ponovim jednu frazu tri puta: um je jezik, Logos. Ovo je kost koju glođem, i glodaću je dok ne umrem. Za mene, tama pokriva ovu dubinu: ja još čekam anđela apokalipse sa ključem za ovaj ambis.“ Haman je 1784. pisao svom učeniku Jakobiju: „Još uvek nam nedostaje gramatika uma, poput one namenjene pisanju, i njihovih zajedničkih elemenata…“ I opet 1787: „Da li sada razumeš, najdraži Polukse, moj jezički princip uma… i da sam pretvorio celu filosofiju u gramatiku, u algebru i konstruisanje prema jednačinama apstraktnih znakova, koji ne znače ništa per se, i sve moguće i stvarno per analogiam?“ Ali i još mnogo ranije, naime 1759, Haman je mislio na ovaj način. Anticipirajući Sosira, on je rekao: „Reči, kao brojevi, dobijaju svoju vrednost na osnovu svojeg položaja na kojem stoje, i, kao novac, menjaju određenja i odnose svojih značenja u skladu sa mestom i vremenom.“
Ali, naravno, na jedan način su Hamanov jezički okret protumačili mrzitelji mudrosti, mizosofi, poput Ničea, Hajdegera ili Deride – nadahnuti duhom laži. A na potpuno drugi način ljubitelji mudrosti, filosofi, poput Kjerkegora, Džona Milbanka, Ketrin Pikstok ili Džona Beca – nadahnuti duhom istine. Naravno da su drugačije smatrali oni koji su klicali: Bog je mrtav, dakle istina je mrtva! i: Hrišćanska filosofija je oksimoron – od onih koji su ispovedali da je Bog put istina i život, i da je sintagma hrišćanska filosofija pleonazam. Hamanova filologija krsta, philologia crucis, dakle, od mnogih je pogrešno shvaćena, i slučajno ili namerno falsifikovana i zloupotrebljena – ne kao jovanovska filološka teologija logosa, dakle kao filoteja, već – kao „jezička kopernikanska revolucija“ u kojoj jezik (tačnije „njegova“ prosopopeja: kvazipersonalizacija) postaje samostalan i autonoman: kao novi idol jezika (sam, čist ili an sich), umesto starog idola uma (samog, čistog ili an sich). Naravno, antilogosni idol jezika je postao podjednako bogomrzački, čovekomrzački, i životomrzački: bilo u svakodnevici običnog jezika, bilo u nadolimpijskim visinama matematičkologičkiveštački inteligentnog jezika – bilo kao kuća bića, sasvim svejedno.
„Mogli bismo reći“, piše Bec – parafrazirajući jedno Hamanovo zapažanje, „sasvim je sigurno da bez Berklija ne bi bilo Hjuma, kao i da bez Hjuma ne bi bilo Kanta – da bez Ničea ne bi bilo Hajdegera, a da bez Hajdegera ne bi bilo Deride.“ Ovome treba dodati još jedno zapažanje, podjednako nesumnjivo, a to je da: bez Hamana ne bi bilo Herdera, bez Herdera ne bi bilo Humbolta – a bez njih ne bi bilo Ničea. Ili u skraćenoj formi: bez Hamana ne bi bilo Ničea. Suma sumarum: bez Hamana ne bi bilo Ničea, bez Ničea ne bi bilo Hajdegera, a bez Hajdegera ne bi bilo Deride.
Pođimo dakle od Ničeovog hamanizma. Čujmo za mnoge može biti šokantne, ali svakako otrežnjujuće reči čuvenog istraživača Ničea, profesora Mihaila Đurića: „Odmah treba reći da Niče nije bio ni malo originalan u svom ukazivanju na jezičku uslovljenost mišljenja… Gotovo je neverovatno koliko je Niče bio nesamostalan u tom pogledu, koliko se slepo povodio za drugima. Čak ni mnoge njegove britke i naizgled samosvojne formulacije ne potiču od njega, već su naprosto preuzete od drugih, manje ili više poznatih i priznatih jezičkih stručnjaka u njegovo doba. Ali, mada je Niče prećutao, a možda čak i svesno prikrio mnoge svoje izvore, tako da su neki komentatori i dan-danas u potpunoj zabludi oko toga koliko vredi ovaj deo njegovog učenja, ipak nije ni malo teško otkriti sa koje je strane Niče dobio najsnažnije podsticaje. To, da um nije nikakva samostalna duhovna snaga koja postoji nezavisno od jezika, već da se konstituiše tek pomoću jezika; to da je um bitno jezički posredovan, i da je shodno tome, pravo mesto kritike uma kritika jezika, Niče je naučio prvenstveno od Hamana, Herdera i Humbolta…“
Dragocenu priliku za vežbu u duhovnom rasuđivanju i razlikovanju duhova, omogućuje nam poređenje Ničeovog vjeruju: „Morali bismo da prestanemo da mislimo ako bismo odbili da to činimo u zatvoru jezika“ – i Hamanovog: „Jezik je kovčeg zaveta i presto za nošenje (Merkabah) Svetog duha.“
Hamanove reči: „Sistem je u sebi već smetnja i prepreka za istinu“ – odjeknule su kod Ničea jedan vek kasnije: „Ne verujem sistematičarima. Volja za sistem odaje nedostatak poštenja.“ Ali odjeknule su i dva veka kasnije, kod Valtera Bendžamina, na kojeg je Haman izvršio snažan uticaj, i možda ne sasvim zaprepašćujuće, kod Bendžaminovih sledbenika i žestokih kritičara prosvetiteljskog mita: Horkhajmera i Adorna. Kao što kaže Džon Rener Bec: „Takav je, taman i neproziran ali snažan uticaj, koji se više oseća nego vidi – poput gravitacionog dejstva crne rupe iza ili između zvezda i sazvežđa – koji Hamana otkriva ex negativo kao tamno i tajanstveno središte gravitacije intelektualnog života njegovog doba.“ I našeg doba, naravno, u još većoj, i sve većoj i većoj meri, hvala Bogu.

Kažete: „Ako gore imamo srca, u bleštavom isonu večnosti, moći ćemo sasvim tiho ali i sasvim jasno da čujemo nadvremene stihove Liturgijske Heruvimske Pesme, koji majčinski nežno i očinski veličanstveno nadsvođuju carski sveštenički i proročki purpur ognjem celivanog i rastopljenog zvona našeg srca: Mi koji Heruvime tajanstveno izobražavamo, i Životvornoj Trojici Trisvetu pesmu pevamo, svaku sada životnu brigu ostavimo. Amin. Kao oni koji ćemo primiti Cara svih, Anđelskim Silama nevidljivo praćenoga. Aliluja, aliluja, aliluja. I zaista, nema boljeg prikaza i bolje ikone pesništva i poezije: pravog naznačenja i zadatka kako celog ljudskog roda, tako i svakog čoveka ponaosob.“
Ako ono što ostaje, po Helderlinu, utemeljuju pesnici, šta ste nam ostavili za kraj svoje knjige, koja govori o pesničkom heruvimstvu kao putu ka odbrani stvarnosti od nihilizma?
Ono što ostaje, oni rukopisi koji neće izgoreti, svi mi koji ćemo ognjem biti ispitani kakvi smo; ono što dolazi u budućem veku i iz budućeg veka: ono što je Bog pripremio onima koje voli i koji ga vole, a što na um ljudski ne dođe ni u srce, što oko ne vide i uho ne ču – ono što je utemeljio onaj koji je kraj i početak, alfa i omega, onaj koji jeste, bio je i biće – te lestvice koje nemaju ni početak ni kraj – čudesni sabor svih i svega u osmom nevečernjem danu u domu oca svetlosti – beskonačni i bespočetni zagrljaj Boga, svih malih bogova po blagodati i sve bogotvari – sve to što nam se svima prikrada kao lopov u noći pred nevečernji dan – sve to utemeljuju i krunišu, zajedno i u sadejstvu: Bog i čovek. Bog daruje, a na nama je da taj dar primimo, pa čak i same sebe kao darove nama samima! da taj dar primimo, podnesemo, ponesemo, umnožimo i prinesemo darodavcu, sa zahvalnošću, divljenjem i radošću, pevajući himne hvale!
Kao što kažu Johan Georg Haman i Sveti Porfirije Kavsokalivit: pesnik ili hrišćanin – to su sinonimi; ko hoće da postane hrišćanin neka postane pesnik; a ko hoće da postane pesnik, neka postane hrišćanin. Jer: pesnik simfonije šestodneva Bog je postao čovek, da bi čovek mogao da postane bog: car, sveštenik i prorok, i pesnik božanske blistavosti.
Ili, isto to, samo malo drugačije rečeno:
I zato Trojice nadsuštastvena, nadbožanstvena i nadblaga, nadziratelju bogomudrosti hrišćana, upravi nas ka nadnesaznajnom i nadsvetlom i najvišem vrhu mističkih reči, gde su proste i apsolutne i neizmenljive tajne bogoslovlja ostavljene za sobom nadsvetlosnim primrakom tišine u koju se upućuje tajno, koje u najtamnijem najpresvetlije nadisijavaju i u sveceloj nedodirljivosti preispunjuju umove prepune očiju nadlepotnim slavoblistanjem.
A ako ko nešto ili sve od napisanog nije razumeo, ne mari, neka se i on veseli!
Naučimo se radovanju, divljenju i zahvaljivanju, izađimo iz samoskrivljene nezrelosti autonomije, i usudimo se da verujemo: aude credere! Odbacimo lažnu dilemu izbora između autonomije i heteronomije. Dve najveće zapovesti ljubavi koje nam je objavio Bogočovek su teantroponomne. Vratimo se u dom oca prosvetljeni nestvorenom svetlošću: budimo kao deca! Deca srcem, a ne umom, deca Božija. Vratimo se očevoj kući pevajući!
Shvatimo razliku između prave i lažne prosvećenosti. Pesnik kao heruvim je zaista pravi prosvetitelj, i to radikalni prosvetitelj: upravo u smislu pravoslavnog antropološkog maksimalizma, u kojem prosvetljenje (fotozis) jeste oboženje (teozis): biti istinski prosvetljen znači postati bog po blagodati.
Šta je to prosvećenost, ako ne zrelost za izlazak iz samoskrivljenog hibrisa autonomije: putem očišćenja, preumljenja, prosvetljenja i oboženja, i ulazak putem teantroponomije u dom oca svetlosti. Šta je to prosvećenost, ako ne zrelost za to da budemo kao deca, vaspitana za učeno divljenje (docta admiratio), radovanje i zahvaljivanje?
Nedavno ste, u „Letopisu Matice srpske“, objavili svoj ogled o „etički utemeljenom ateizmu“ Ivana Karamazova, i pokazali da je njegov bunt takođe svojevrsna samoobmana gordog ja, koje se, izgubivši Hrista, u krajnjoj instanci klanja Antihristu. Pred nama se, ovde i sada, odigrava boj Velikog Inkvizitora protiv svega što je Hristovo u ljudima. Ko će pobediti?
Sa jedne strane, ako otkrijem, u odgovoru na ovo vaše pitanje, ko će pobediti: neki bi mogli, sa punim pravom, da me optuže da „spojlujem“ najveću, svevaseljensku dramu, u kojoj učestvuje sve što postoji, što jeste, što je bilo i što će biti. Ali s druge strane svi smo pozvani da propovedamo svoj tvari radosnu vest: da je Bog postao čovek, da bi čovek mogao da postane bog! Istina, u kojoj živimo, krećemo se i jesmo, nalaže nam da uzvikujemo u zbornicama, na trgovima i sa krovova – njene reči, reči spasitelja koji je put istina i život: Ne bojte se, Ja sam pobedio svet! (Jn. 16, 33) Ali isto tako i da njene reči šapućemo kada je potrebno, da rasuđujemo u sadejstvu sa blagodaću: da bismo svakome bili sve, i da bi svako nama bio sve. i najvažnije: da te reči istine, reči pobedničke ljubavi, izgovaramo u najdubljim skrovištima srca, glasom Duha, ćuteći: da bi se hiljade oko nas spasle, jer Bog želi da se svi spasu, a niko se ne spasava sam.
Za Fukujamu, Švaba i Hararija, ishod onoga što Dante Aligijeri naziva Božanstvena komedija, a Onore de Balzak Ljudska komedija je: Transhumanistička tragikomedija kraja istorije: poslednji i neslavni dolazak antihristov. Za nas, pravoslavne hrišćane, važi malo drugačija aksiologija i eshatologija. Kraj istorije i za nas postoji, ali isključivo kao drugi i slavni Hristov dolazak! I početak večnosti – koja će sobom nadvremeno i natprostorno obuhvatiti sva vremena i sve prostore, kako nas uči Ava Sofronije Saharov.
A što se tiče Ivana Karamazova (ili Starog Adama) u svakome od nas, u ogledu Voštanica za Ivana Karamazova koji pominjete prepustio sam Pravednom Jovu, Svetom Jovanu Damaskinu i Svetom Maksimu Ispovedniku da mu odgovore, i upale voštanicu za njega. Ali ako na trenutak zamislimo, da se Ivan Karamazov Fjodora Mihajloviča Dostojevskog preobrazio u Šekspirovog Hamleta (ako je to zapravo ikakav preobražaj), mogli bismo poručiti Ivanu (isto što i Velikom Inkvizitoru, pa makar i ne na latinskom) nešto na neobičnu temu tragične neprolaznosti ljudske egzistencije: To be, or not to be, is not the question at all. Not to be is not on the menu! Bog nas ne pita da li hoćemo da postojimo, već samo kako hoćemo da postojimo. Na način večitih paklenih muka, ili na način večitog rajskog blaženstva? U oba slučaja: ljubi nas prejaka reč!