Suton „davosmena“

SVETSKI EKONOMSKI FORUM U DAVOSU

Ovogodišnji Svetski ekonomski forum održan je u dugoj senci ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini i ubrzanog ekonomskog razvoja nezapadnog sveta. Indijski biznismeni plenili su svojim primamljivim ponudama za investitore i statistikama, dok je glasno odjeknulo odsustvo visokih predstavnika tri velike sile Zapada: SAD, Britanije i Francuske

Istorija je puna priča o uticajnim ljudima koji su se samovoljno izdvajali u kružoke i koterije, sa ciljem da utiču na svet i društvo u kome žive. Tajnovitost neretko takvim udruženjima daje preko potreban nimbus mističnosti koji je od praskozorja ljudima izvor divljenja i straha. Spartanci su imali sisitije, a Atinjani Eleusinske misterije, na koje su hrlili i neatinjani kao što su Filip i Olimpijada, roditelji Aleksandra Velikog. Alhemičari i hermetičari u srednjem veku i katolički (para)crkveni redovi, prvi bankari koji su izmišljali lobiranje u sedamnaestovekovnoj Engleskoj i Holandiji, pa do komunista, anarhista i nacionalrevolucinara – svi su oni bili ljudi, pa bili oni idealisti, revolucionari ili puki oportunisti i mediokriteti, koji u senci, ili polujavno funkcionišu i nastoje da svet i javnu svest preoblikuju u skladu sa svojim svetonazorima.
Takvi projekti su neretko bili tek ukras stvarne vlasti, pod čijim skutima deluju privatni odnosi klijentelizma, lobiranja i interesnih centara moći, i češće su usmereni na to da se okoriste o ono što istorijski razvoj proizvede, nego što su spremni ili u mogućnosti da tok istorije preusmere. Ali, naravno, sama ideja o takvim grupama zadivljuje i plaši.
Zato najpre čudi primordijalni refleks savremenih japijevaca i „desižn-mejkera“ da beže u Alpe, kao Sumeri koji su po uzoru na planinsku domovinu pravili zigurate. Groteskno deluje kada mesija sekularizma, racionalizma, redukcionizma i kapitalizma odluči da „na brdu stoji“ u srcu germansko-romanske Evrope i odatle upućuje enciklike „običnim smrtnicima“ o tome kako i zašto treba da žive.

STVAR DAVOSKE KULTURE U snegom zavejanom pejzažu Davosa, ipak, nema nikakve hiperborejske onostranosti, već se sve svodi na brojeve i reči kojima s lakoćom barataju pripadnici „davoske kulture“. Ovu sintagmu je u Sukobu civilizacija definisao još Samjuel Hantington kao okvir u kome se rađa pobednik zapadne civilizacije, naš stvarni Supermen – „davosmen“.
Jedan od tih „davosmena“ je Gideon Račman, stalni dopisnik „Fajnenšel tajmsa“ iz Davosa i član Nobelovog instituta, institucije čiji je primarni zadatak da pomaže Nobelovom komitetu u potrazi za potencijalnim dobitnicima Nobelove nagrade za – mir. U svom iscrpnom izveštaju, on nas izveštava da je ovogodišnji samit u Davosu u senci „geopolitike“ koja „preti da uništi svet koji je Davos kreirao“. Da li je bio to svet „zimske hibernacije“ u koju su Amerika i Evropa upale u švajcarskim vrletima ili repriza la belle époque koju su razbili pucnji Gavrila Principa, odnosno specijalna vojna u Ukrajini, sudiće istorija. U međuvremenu, na „davosmenima“ je da delaju.
Pored Rusije, koja je žestoko prepala Zapad pokretanjem specijalne vojne operacije u Ukrajini, Kina takođe budi strepnje zbog odnosa prema Tajvanu, čija Tajvanska kompanija za proizvodnju poluprovodnika (TSMC) predstavlja bitan zupčanik u zapadnjačkoj tehnološkoj industriji. Eventualna intervencija Kine bi dovela do gašenja ove industrije, što bi bitno ugrozilo „svetsku“ ekonomiju, uključujući i mnoge kompanije koje su svoja postrojenja selila u drugu ekonomiju sveta. Zato, npr. Epl panično premešta svoje pogone iz Kine u Indiju i Vijetnam.
I zaista, zvezda Indije je sijala nad ovogodišnjim Davosom. Izvršni direktor agencije „Invest Indija“ Dipak Bagla izjavio je za Si-En-En: „Na svakih deset koraka smo mi, vladini zvaničnici ili neki privatni preduzetnik.“ Nije jasno da li je mislio na gužvu u Davosu ili na svetsku ekonomiju, ali je izjava primenjiva u oba slučaja. Indiji se za ovu godinu predviđa stopa rasta od 6,6 odsto, za razliku od američkih 0,5 odsto ili kineskih 4,3. Centar za istraživanje ekonomije i biznisa predviđa da će Indija uskoro detronizovati Nemačku i Japan, te postati treća ekonomija sveta, sa BDP-om od deset hiljada milijardi dolara do 2035, ukoliko zadrži ovaj (ili veći) stepen razvoja.
Za to vreme, pojava zapadnih lidera na forumu u Davosu bila je osujećena pritiskom „populističke“ opozicije. Bajden, koji nastoji da prikaže sebe kao zaštitnika „običnog čoveka“ nije mogao da se pojavi na forumu koji je postao sinonim za sve boljke „bolesnika na Atlantiku“. Francuski predsednik Makron se suočava sa reformom penzionog sistema, a engleskom premijeru Sunaku je sasvim dovoljna njegova biografija da bude prepoznat kao predstavnik zapadne finansijske oligarhije i bez šepurenja po Davosu, te je takođe uskratio Svetski ekonomski forum za svoje prisustvo i odlučio da se posveti bujajućim štrajkovima u Ujedinjenom Kraljevstvu.

KERIJEVIH PET MINUTA Ako šefovi država nuklearnih sila Zapada nisu bili prisutni u Davosu, skup su uveličale zvezde poput Idrisa Elbe, Naomi Kembel, Stinga – i Džona Kerija. Bivši državni sekretar došao je u kapacitetu američkog prokonzula – „izaslanika za klimatska pitanja“. Nekada promotor krstaškog rata protiv Iraka, Keri se sada bavi čistijim poslom. „Jaka ekonomija zavisi od stabilne klime, čistog vazduha i vode, i svega ostalog što nam priroda može ponuditi. Uzeli smo prirodu zdravo za gotovo, ali više ne možemo da razmišljamo tako“, saopštio je Bajdenov izaslanik za „klimu“.
Ovu izjavu jastreba Kerija treba tumačiti u pravcu dalje legitimizacije Bajdenove politike, koji je iskoristio borbu protiv klimatskih promena da donese Akt o smanjenju inflacije, kojim je predviđen paket od 369 milijardi za borbu protiv galopirajuće ekonomske krize uložen u ekološki odgovornu proizvodnju i potrošnju.
Mnogi evropski predstavnici visokog biznisa iskoristili su svojih pet minuta u Davosu da pozdrave ovaj zakon. „Program SAD je velik po zamahu, i pametan. Toliko toga treba izgraditi, od fabrika, do logističke podrške i infrastrukture. Narednih deset godina, ovo će biti motor razvoja“, izjavila je izvršna direktorka švajcarske kompanije „Holcim“. Džasper Broden, jedan od vodećih ljudi „Ikee“ se složio: „U Evropi vam pristupaju štapom, a u Americi šargarepama. Potrebna su nam oba.“ Ima i onih koji su tvrdolinijski zauzeli stav protiv ovog modela, kao što je Borje Ekholm, šef „Eriksona“: „Nekada je regulacija pogrešan put. Evropa nas stavlja u poziciju u kojoj postajemo manje privlačna sredina za investitore.“
Ovako postavljen, američki plan podseća na Ruzveltov Nju dil, i u kombinaciji sa očuvanjem carina koje je još Tramp uveo, a koje opet podsećaju na Kromvelovu ili Hamiltonovu politiku zaštite domaćeg tržišta: čini se da je Amerika na putu potvrde svoje državnosti. Međutim, ako imamo u vidu da je konačna stanica ovog ekonomskog puta potpuno upodobljavanje zapadne ekonomije tzv. zelenoj politici, te da je Amerika „država u kojoj oligarsi imaju svoju državu“, ovo ne treba da raduje protivnike tržišne ekonomije. Naprotiv, treba da plaši od zloupotrebe onih ovlašćenja koja će „država u vlasništvu oligarhije“ prigrabiti pod parolom zaštite životne sredine i ekonomske vitalnosti.
U tom ključu treba čitati i iznenadnu metanoju visoke zvaničnice MMF-a Kristaline Georgijeve koja smatra da smo previše „ideološki nastrojeni kada kritikujemo državne subvencije. Brzina je ključni sastojak uspešne ekonomije. Moramo izaći iz jarka u koji smo upali“.
Drugim rečima, zapadnoj ekonomiji se mora vratiti sjaj prestiža kojim je zračila u vreme Hladnog rata i neposredno nakon pada Berlinskog zida. U suprotnom, geopolitika će zaista srušiti svet koji je čovek Davosa pokušao da stvori.

PROCES ČETVRTE INDUSTRIJSKE REVOLUCIJE Ruska intervencija u Ukrajini je, srećom, skrenula fokus doživotnog predvodnika „davosmena“ Klausa Švaba sa njegovog projekta Četvrte industrijske revolucije, ali jedna od bitnih stavki ovog projekta je svakako ekološka agenda koju SAD ionako već sprovode u delo – odozgo. U procesu Četvrte industrijske revolucije treba ujedno sprovesti što je veću moguću kontrolu države nad njenim građanima.
Bez obzira na stav svih koji opravdano veruju ili ne veruju u naučni progres, napredak medicine i revolucionarnost izuma vakcine, koja je nesumnjivo postala jedan od kamena temeljaca zdravstvene zaštite na svetskom nivou, mora se sa zebnjom gledati kada notorni prevrtljivac kakav je Toni Bler izjavi na ovogodišnjem Svetskom ekonomskom forumu: „Morate znati ko je vakcinisan, a ko nije. Neke vakcine koje će se tek pojaviti moraće da se daju u više doza. Da biste to postigli, potrebna vam je digitalna infrastruktura, koja će vam pomoći u slučaju predstojećih pandemija, ali i za poboljšanje zdravstvenih sistema uopšte. A takvim sistemima ne raspolaže većina zemalja.“ Imajući iskustvo Snoudena iza sebe i svest da na Zapadu „oligarhija ima svoje države“ – ko je spreman na kockanje stavljanjem ličnih zdravstvenih podataka u čeljusti sistema koji je sve samo ne human.
Švabova Četvrta industrijska revolucija takođe podrazumeva robotizaciju i mehanizaciju proizvodnje, uz čvršće nadgledanje kretanja ljudi, robe i kapitala, pri čemu je ovo potonje lako postići, naročito ako se ima u vidu ugroženost lanaca snabdevanja, koji su se pokazali krhkim tokom pandemije, a koji se moraju očuvati „po svaku cenu“. Zato ovogodišnji Svetski ekonomski forum menja formulu poslovanja iz just-in-time (na vreme) u just-in-case (za svaki slučaj).
Ukoliko uzmemo u obzir nedemokratičnost zapadnog sistema, njegove odrođene elite i sofisticirana sredstva neposredne i posredne prinude kojima raspolaže, možemo reći da Švabova Četvrta revolucija mnogo više podseća na Prvu industrijsku revoluciju (1760–1830) nego na potonje dve, koje su bile zasnovane na pronalasku električne energije, odnosno čipa. Naime, prva revolucija je isto kao što se očigledno ima namera sa predstojećom – sprovođena odozgo.
Treba imati u vidu da su kroz dugu istoriju Zapada feudalizam i prosvećeni apsolutizam pokazivali humanije lice prema „malom“ čoveku. Za razliku od Kristaline Georgijeve koja je spremna da se odrekne ideološkog pogleda na tržište u cilju rebrendiranja zapadnog trijumfa bez preteranog opterećivanja sudbinama „poniženih“, „uvređenih“, „običnih“ ljudi, kraljica Elizabeta Tjudor je 1589. godine odbila da Vilijamu Liju da patent za šivaću mašinu, jer bi to „jadne zaposlene pretvorilo u prosjake“. Iz istog razloga je tri decenije pre toga Engleska zabranila suknarsku mašinu (1551). Ministarski savet je 1623. godine zabranio upotrebu mašine za pravljenje igli, te su sve igle proizvedene mašinski morale biti uništene. Kako oksfordski profesor Frej piše u Zamci tehnološkog razvoja o britanskom 16. i 17. veku: „Otpor prema tehnologijama koje su ugrožavale radnike je bio pravilo, a ne izuzetak.“
Nije apsolutistička čizma Tjudora i Stjuarta stala za vrat „malom“ čoveku. Možda mu jeste stala kao katoliku ili protestantu, u zavisnosti od toga kojoj bi religiji pripadao u prevratničkim godinama Britanije 16. veka. Ali nogom za vrat – bez diskriminacije u pogledu pola, religije, rase ili seksualnog opredeljenja (zvuči poznato) – mu je stao demokratski Parlament. Jedan od prvih akata koje je Parlament doneo bila je zabrana radničkog udruživanja, da bi početkom 19. veka doneo čitav niz zakona kojim je anulirao zakonske odluke iz vremena Tjudora. Kada su se ludisti digli na oružje u nastojanju da unište mašine, Parlament je poslao oko dvanaest hiljada vojnika da zaštiti – mašine. S današnjeg stanovišta, ludisti deluju kao fanatici, ali zakoni koji su u tom trenutku „do juče važili“ doneti su u Engleskoj u kojoj su mašine tretirane kao nešto što narušava društveni „mir i stabilnost“, a ne – ljudi.

Motiv ove industrijske revolucije bio je motiv bogate trgovačke elite koja je neverovatno bogatstvo akumulirala tokom doba otkrića, najbitnijeg niza događaja od pada Carigrada do početka Prvog svetskog rata. Otkrivanje novih kontinenata, širenje pismenosti, prosvetiteljstvo, buđenje nacionalizama, građanske revolucije i rađanje savremenih ideologija – sve je to nemoguće bez zapadnog čoveka koji postiže uspehe „zahvaljujući apstrakciji, a ne nasuprot njoj“, kako piše Sabato. Rađao se svet bankara, čiji su umovi porinuti u spekulacije brojevima i hladnokrvno upravljanje političkim tokovima, koji su svet merili u broju indijskih, karipskih i drugih privatnih kompanija koje su sisale resurse iz kolonija i prenosili ih u metropole. Kada je trebalo braniti prava radnika, protiv radnika su zajedno bili i vigovci i torijevci u britanskom parlamentu, i jedni i drugi vireći iz džepova novorođene bankarske elite.
Drugim rečima, parlamentarna demokratija, ta savremena mantra Zapada, pokazala se pre tri i kusur vekova, baš kao i danas, pogodnom upravo za uticaje onih neformalnih centara moći, koterija i kružoka, kakvi su oni koji se formiraju u Davosu jednom godišnje, i svakog dana, u svakom trenutku, u verovatno svakom kutku planete. Istina je kada Klaus Švab kaže da se globalizacija ne može zaustaviti. Pitanje je samo kakvim će sadržajem biti ispunjena.
Bitno je razumeti da danas, kao što je to bio slučaj i pre trista godina, i vigovci i torijevci, i demokrate i republikanci, i levi i desni, zdušno rade u korist „davosmena“. Reći danas nekome od tih mesija našeg doba da „mali“ čovek zaslužuje prava kakva je imao bar pod kraljicom Elizabetom u 16. veku, ili pod nekim od komunističkih diktatora u 20. veku, podjednako bi izazvalo podsmeh.
Podsmeh „davosmena“ ne izazivaju populisti. To su uglavnom lideri nezapadnog sveta koji imaju plebiscitarnu narodnu podršku u pokušaju da izazovu upravo sistem parlamentarne demokratije koji je paravan zapadnog sistema, iza kog se kriju donosioci odluka koji se okupljaju u Manovom sanatorijumu, kao da nešto slute.
U tom smislu, kao uteha dolazi vest da je geopolitika u stanju da razruši svet koji je Davos stvarao. Taj distopijski san ljudi kao što su Švab, Šolc, Bler ili Keri, a koji u suštini apeluje na konzumerizam i komformizam zapadnih društava, u startu je osuđen na propast. Između 2020. i 2021. godine, na svakih 100 evra koje je Evropska unija prihodovala, 44 evra zaradilo je manje od procenta bogatih, piše „Fajnenšel tajms“. Tokom agonije iz 2020. godine kolektivno bogatstvo milionera je uvećano za 3,9 hiljada milijardi dolara, dok je oko 500 miliona ljudi zapalo u siromaštvo, sa procenama da će ekonomski oporavak ovih pola milijarde čovečanstva trajati više od decenije. Čemu služi Svetski ekonomski forum ako ne da osmišljava procese koji obelodanjuju upravo ovakve činjenice? Ali teši što njihova politička moć slabi i odvlači ih ka neumitnom krahu.
Ta propast neće biti brza, niti iznenadna. Protivnici Svetskog ekonomskog foruma već decenijama protestuju po Švajcarskoj i kritičari pišu traktate, hvatajući se za najopscenije ideje „davosmena“, analizirajući ih kao da one zapravo znače išta više od merne jedinice dekadencije Zapada. Ako je Salustije u pravu kada piše da „svi ljudi koji nastoje da nadvise ostala živa bića, valja da zapnu što više mogu da život ne provode u muku, poput stoke što je priroda stvori pognutu i trbuhu pokornu“, onda „davosmenima“ neće pomoći penjanje ni na vrh Alpa, niti na vrh Himalaja. Ukoliko prihvatimo Hantingtonovu ocenu da bi Zapad, da je čovek, bio „davosmen“, onda možemo sa sigurnošću reći da je Zapad na najnižoj tački za dugo vekova. Umnogome zahvaljujući „davosmenu“.