ŠOVINIZAM OTVORENOG GRADA

DA LI JE NAPAD NA SRBE U SARAJEVU INCIDENT ILI TRADICIJA?

Dajmo šansu sportu i prijateljstvu između naših gradova i ljudi, napisala je gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić na fejsbuku povodom napada na Srbe u svom gradu. Na koji je sport mislila? Fudbal ili lov?

Iako je istorija Srba puna crnih datuma, od kojih neki padaju na najsvetlije praznike poput Božića, 17. februar 1996. godine ostaće upisan kao crne zadušnice u Sarajevu. To je dan kada su preostali sarajevski Srbi, oni koji su se nalazili s ove strane linije fronta, počeli da otkopavaju svoje mrtve, kako bi i njih poneli sa sobom na put u nepoznato, da svoja groblja ne bi ostavili na milost i nemilost muslimanima, odnosno Bošnjacima, kojima je Sarajevo pripalo po Dejtonskom mirovnom sporazumu.
Oko 140.000 živih i ne zna se koliko mrtvih Srba napustilo je tada, uprkos snežnoj oluji, svoj dom u opštinama i naselja dotadašnjeg „Srpskog Sarajeva“ – Grbavici, Neđarićima, Ilidži, Ilijašu, Hadžićima, Vogošći, Rajlovcu. „Ostavili su svoje domove i imanja, ali nisu mogli svoje mrtve“, svedočio je svojevremeno francuski pukovnik Patrik Bario, koji je u vreme rata služio kao mirovnjak UN, a potom bio jedan od članova Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu. „Većina se s pravom plašila da će grobovi biti oskrnavljeni, a drugi nisu mogli da ostave svoje najmilije da počivaju pored ubica. To je bio događaj bez presedana, veliki egzodus živih i mrtvih“, dodao je.

OSTAJTE OVDE Delovi Sarajeva koji su tokom rata bili pod srpskom kontrolom pripali su prema Dejtonskom mirovnom sporazumu muslimansko-hrvatskoj Federaciji BiH. Prvobitni rok za prebacivanje te teritorije pod kontrolu Federacije utvrđen u Dejtonu bio je 19. mart, ali je „međunarodna zajednica“ taj rok pomerila na 23. februar, te su pripadnici tadašnjeg Ifora bili delili letke kojim su obaveštavali građane o pomeranju datuma prelaska pod nadležnost dojučerašnjih neprijatelja.
Kako je pisao Nenad Kecmanović, visoki predstavnik međunarodne zajednice Karl Bilt i njegov zamenik Mihael Štajner su sarajevske Srbe pozivali da ostanu u FBiH i delili im letke sa Šantićevom pesmom „Ostajte ovde“, ali „istovremeno su otvorili prolaz bošnjačkom osvetničkom stampedu“ i dozvolili tadašnjem bošnjačkom lideru Aliji Izetbegoviću da im, preko medija, poruči da će „svaki Srbin koji je nosio pušku biti izveden pred sud“. Dakle, izuzev žena i dece, svi bi završili u muslimanskim zatvorima. To je za nijansu manje licemerno od onog poziva Franje Tuđmana krajiškim Srbima da ne napuštaju svoje domove tokom „Oluje“.
Slična ovome je i tvrdnja aktuelne gradonačelnice Sarajeva Benjamine Karić povodom užasnog incidenta čije su žrtve učesnici Međunarodnog dečjeg fudbalskog turnira na Ilidži da je „Sarajevo otvoreni grad“ koji je „uvek protiv nepravde i nasilja, bez obzira odakle dolazi“. Da li su incidenti tokom fudbalskog turnira za decu bili samo ispadi, ili se radi o pravilu, procenite sami, ali imajte na umu da su prvo tokom jedne od utakmica mali fudbaleri (do deset godina) iz Splita svojim rivalima iz Srbije skandirali „ubi(j) Srbina“, što je jedan od hrvatskih roditelja opravdao činjenicom da su Beograđani „imali transparent na ćirilici“ („Slobodna Dalmacija“), i da su potom deca i roditelji napadnuti u hotelu u kojem su odseli, pri čemu je jedna osoba izbodena nožem.
Možda Benjamina Karić zaista veruje da je Sarajevo „otvoreni grad“, ali jedino u okvirima u kojim i ona može da prihvati otvorenost – otvoreno je za sve, osim za Srbe. O tome, između ostalog, svedoči činjenica da je i sama gradonačelnica izazvala skandal odlučujući da na Kazanima, mestu na kojem su tokom rata u BiH pripadnici 10. brdske brigade Prvog korpusa tzv. Armije RBiH Mušana Topalovića Cace ubijali Srbe, postavi spomenik na kojem piše da je podignut u sećanje na „ubijene sugrađane“, bez jasne odrednice o tome ko su bile žrtve, a ko dželati. Ne radi se tu o ignorisanju nacionalnosti žrtava i ubica zarad pomirenja. Ne, jer na spomeniku na Markalama piše da su na tom „mestu srpski zločinci ubili 67 građana Sarajeva“, na Većnici da su „srpski zločinci zapalili nacionalnu biblioteku BiH“, a na spomeniku u Tuzli da je „srpski fašistički agresor granatom prekinuo 71 mladi život“. U Sarajevu postoji još dvadesetak takvih, nacionalno vrlo identifikujućih spomenika. Gorepomenuti Bario (da ne citiramo nekog od „neobjektivnih“ Srba) za ovakvu odluku sarajevskih vlasti pod vođstvom Benjamine Karić rekao je da takav spomenik predstavlja „novi šamar hrišćanstvu u BiH, ali i u celoj Evropi“, te da ga to „ne iznenađuje“, jer su „samo do pre neku godinu napadane srpske crkve u Sarajevu i skrnavljeni spomenici“.

OPŠTE STANJE U REGIONU Šef srpske diplomatije Ivica Dačić ocenio je da su napadi na srpsku decu i njihove roditelje u Sarajevu „direktna posledica antisrpske kampanje i stvaranja atmosfere mržnje prema Srbima u BiH“. Izostavio je da doda „i u Hrvatskoj“, jer su dečačići koji su vikali „ubij Srbina“ iz Splita, a oni koji su prešli na akciju Bošnjaci, verovatno iz „otvorenog grada“. Na to upućuju imena šestorice od deset uhapšenih „huligana“ – Aldin Tahirbegović, Haris Demir, Eldar Baltić, Belmin Omerović, Armin Hodžić i Ensar Hodžić. O tome kakva je atmosfera u Hrvatskoj najbolje govori to što premijer Andrej Plenković nije mogao da se suzdrži od napada na Srbiju i Srbe ni tokom protokolarnog govora na svečanom prijemu koje je na pravoslavni Badnji dan u Zagrebu organizovalo Srpsko nacionalno veće kojem je prisustvovao i patrijarh srpski Porfirije. Na Dačićevo „uveren sam da se možemo saglasiti oko simbolike i neprolaznih vrednosti, a to su mir, tolerancija i solidarnost“ i „posebno je važno da obe države osuđuju govor mržnje i etnički motivisane napade“, Plenković je uzvratio sa: „Hrvatska je bila žrtva agresije Miloševićevog režima i ta činjenica živi s nama, živi s porodicama nestalih, s vojnicima, braniteljima, civilima. To nasleđe je teško“. „Ja u klin, ti u ploču“, što bi se ono reklo.
Slično je i u drugim delovima „regiona“, pa se u Crnoj Gori diže hajka na pevačicu Danicu Crnogorčević, i preti joj se kaznom od 20.000 evra, jer je na Božić pevala verziju crnogorske himne iz 1863, a ne onu koja sadrži stihove crnogorskog ustaše Sekule Drljevića iz 1937, odnosno 1944. godine.
Za to vreme takozvani premijer takozvanog Kosova Aljbin Kurti obeležava godišnjicu navodnog „pokolja“ u Račku sa sve bivšim američkim diplomatom i šefom OEBS-ove verifikacione misije na Kosovu i Metohiji Vilijamom Vokerom, inspiratorom i organizatorom ovog „nesavršenog zločina“. Kada kažemo „nesavršeni zločin“, mislimo na zločin koji je Kolektivni zapad počinio protiv SR Jugoslavije i Srbije, jer je Račak poslužio kao izgovor za agresiju, a „nesavršen“ je jer prevara nije mogla biti sprovedena do kraja i ovaj „slučaj“ nije mogao biti iskorišćen u suđenjima srpskom političkom, vojnom i policijskom vrhu pred Haškim tribunalom, nego je raskrinkan kao laž.
Takozvanom premijeru i njegovim trabantima nije, dakle, dovoljno da se kosovski Srbi hapse, prebijaju i da se na njih puca na Badnje veče, nego je potrebno dodatno ih zastrašiti raspisivanjem poternice za hapšenje 18 Srba pod optužbom da su učestvovali u dešavanjima u Račku koja je čak i francuski „Mond“ nazvao „najvećom svetskom laži u 20. veku“ i objavljivanjem informacije da za Srbima postoje još 72 prištinske međunarodne poternice zbog navodnih ratnih zločina. S obzirom na to da one nisu javne i da se ne znaju imena osumnjičenih, one vrede kao 72.000 optužnica.
Tako se „otvoreni grad“ Sarajevo pretvara u „otvoreni Balkan“ koji je čista antiteza „Otvorenom Balkanu“ koji Beograd pokušava da uspostavi. A ovi što su napali Srbe u Sarajevu? Pa to su verovatno isto neki ruski agenti. Objasniće vam profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić, on je stručan.