Šlemovi, štikle i leopardi

Poslednja žrtva fotelje koja je već „katapultirala“ više ministara odbrane: Da li je malerozna Kristin Lambreht zaista morala da ode zbog benignih afera (neprikladno pojavljivanje pred vojnicima, pod šlemom, pancirom i visokim štiklama), ili opasnijeg zatezanja oko isporuke „leoparda“ Ukrajini, što bi, i po kancelaru Olafu Šolcu, moglo da predstavlja korak u dramatičnu neizvesnost

S nagoveštajima velike ruske ofanzive na ukrajinskom frontu, s mogućom prekretnicom na godišnjicu napada na Ukrajinu, usijava se politička klima na Zapadu. Posebno u Berlinu. Vlast je prinuđena da hoda na „tankoj žici“. Pritisak zapadnih partnera da snažnije uskoči u ratnu lavu biva sve jači. Pri čemu slanje borbenih tenkova „leopard 2“ izbija u prvi plan. Gotovo kao pitanje „biti ili ne biti“. Ne samo kad je u pitanju situacija na ratištu i (tragična) sudbina ukrajinskog naroda.
S druge strane, dramatično raste nezadovoljstvo nemačkih građana politikom vlade. Najnovije istraživanje za javni televizijski servis ARD pokazalo je da gotovo dve trećine (68 odsto) građana (pr)ocenjuje da se „semafor“ koalicija (socijaldemokrate, liberali i zeleni) pogrešno suočava s dramatičnim krizama koje potresaju (i) ovu zemlju: ratom u Ukrajini, energetskom krizom i poskupljenjima.
Opšta zabrinutost u zemlji blagostanja, zbog svega ovoga, poprimila je upozoravajuće razmere za političku elitu, razmere koje zvaničnici ne mogu, i ne smeju, da ignorišu: 85 procenata anketiranih, 35 odsto više nego s početka pandemije!
Sve osetnije i upadljivije raste i strah građana (trenutno 56 procenata) da bi Nemačka mogla ubrzo da bude direktno uvučena u rat. Otud, između ostalog, i „laviranje“ kancelara Olafa Šolca s politički eksplozivnom isporukom „leoparda“. Kancelarova trenutna pozicija formulisana je upozorenjem da „treba dobro promisliti“ pre još radikalnijeg ulaska u ratnu lavu. Uz opasku da bi slanje borbenih tenkova predstavljalo veliki „korak u dramatičnu neizvesnost“.
Zbog svega toga koncem minule sedmice nije doneta ta, najednom, „kardinalna odluka“ (isporuka „leoparda“) na „sudbonosnom“ skupu (Kontakt grupa za Ukrajinu, koja okuplja 54 države) u američkoj vojnoj bazi na nemačkom tlu Ramštajn, iako je pritisak da se to učini bio zaista ogroman. Takav izričit zahtev potpisali su, neposredno pre sastanka ministara odbrane u Ramštajnu, Velika Britanija, baltičke zemlje, Poljska, Holandija, Danska, Češka i Slovačka.

„TENKOVSKA BITKA“ U RAMŠTAJNU Šta se dešavalo iza zatvorenih vrata, i da li je zaista vođena „tenkovska bitka“, u kojoj su Amerikanci pokušavali da „slome Nemce“, teško je pouzdano reći. Glavni „režiser“ čitave predstave, i domaćin skupa (iako na nemačkoj teritoriji) američki ministar odbrane Lojd Ostin saopštio je novinarima da vlada u Berlinu nije (još) donela odluku o slanju „leoparda“.
Nije previše delovalo da je Amerikanac zbog toga razočaran i gnevan. Pohvalio je čak Nemačku kao „pouzdanog partnera“ koji je već učinio „mnogo za Ukrajinu“. To je neke medije moglo navesti na pomisao da je nemačka, makar trenutna, uzdržanost sinhronizovana s Vašingtonom. Ostinova patetična upozorenja – svet nas gleda, Moskva nas gleda, istorija gleda na nas – sugerisala su da nešto, ipak, nije proteklo kako je očekivao dolazeći iz Vašingtona.
I zaista, minhenski dnevnik „Zidojče cajtung“ obelodanio je, pozivajući se na američke izvore, da je bilo žustre i žučne raspre. Najpre između Ostina i ministra u kancelarovom uredu (najbližeg Šolcovog saradnika) Volfganga Šmita. A potom se, navodno, usijala i telefonska veza između Vašingtona i Berlina: oštre reči razmenjali su savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Saliven i kancelarov savetnik (nedavni beogradski gost) Pletner.
Ljutnju zvaničnog Vašingtona, po minhenskom dnevniku, izazvala je izjava Olafa Šolca da će nemački „leopardi“ stići u Ukrajinu kad Kijevu budu isporučeni i američki (teški) tenkovi „Abrams“. Kancelarov predstavnik za medije odbio je da komentariše verbalni američko-nemački duel. Rekao je samo da verzija „Zidojče cajtunga“ „ni po tonu, ni po sadržini“ ne odgovara tom dijalogu.

VATRENO KRŠTENJE NOVOG MINISTRA Skup u Ramštajnu predstavljao je „vatreno krštenje“ novog nemačkog ministra odbrane Borisa Pistorijusa: dva dana nakon (iznuđenog) imenovanja. I uskakanja u „fotelju za katapultiranje“, kako zovu fotelju ministra odbrane, zbog dugog sleda događaja, afera i ostavki koje su obeležile karijere njegovih prethodnika. Uključujući i nevoljni, takođe iznuđeni, odlazak Kristin Lambreht.
Nastup novog nemačkog ministra odbrane u Ramštajnu naišao je na osporavanja i kritike. Ne samo iz redova opozicije. I ne samo u Nemačkoj. Pistorijusa su žestoko napali i koalicioni partneri, Zeleni. I podjednako žestoko zvaničnici Poljske, baltičkih zemalja i Velike Britanije. Njegovu izjavu da je naložio „popis“ kako bi utvrdio čime, kad su u pitanju moderni tenkovi „leopard 2“, raspolaže Bundesver, i šta može da učini njihov proizvođač „Rajnmetal“ iz Diseldorfa, „pročitana“ je kao (nedopustiv) izgovor.
Posebno su gnevno reagovali u Kijevu. Bivši ukrajinski ambasador u Berlinu, a sada pomoćnik ministra spoljnih poslova Andrej Melnik nazvao je prvi zvanični nastup novog ministra „nemačkim teatrom“ i jalovim nemačkim debatama „dok Ukrajinci ginu“.
I Pistorijusovo imenovanje posle ostavke Kristin Lambreht, koju su Ukrajinci označavali kao „kočničara“ isporuke traženog naoružanja, dočekano je u Kijevu s uočljivim podozrenjem. Zapamtili su mu da je svojevremeno, kao pokrajinski ministar unutrašnjih poslova u Donjoj Saksoniji, kritikovao uvođenje sankcija Rusiji, iako je brzo preleteo u „jato jastrebova“: zabranio je, na svojoj teritoriji, pokazivanje slova „Z“ i zabranio proruske demonstracije.
Slučaj Pistorijusove prethodnice, malerozne Kristin Lambreht je, inače, poslednji u nizu „katapultiranih“ iz fotelje ministra odbrane. Nju su u kratkom mandatu, jedva nešto dužem od godine dana, pratili gafovi, medijski veoma eksploatisani, a u suštini benigni. Optužili su je da je u službeni helikopter uzela sina, na putu do neke kasarne na severu, a potom na odmor. Njeno pojavljivanje pred vojnicima, pod šlemom, u panciru i sa visokim štiklama, mogli su da humoristima i karikaturistima donesu malo tantijema.
Političku sudbinu Lambrehtove odlučilo je nešto drugo: kritike da nije učinila, i ne čini, dovoljno za Ukrajinu. Na početku je ponudila pet hiljada šlemova i jednu bolnicu. Potom je bivala sve darežljivija. Zatezala je, međutim, sa isporukom teškog naoružanja. Ne bez saglasnosti kancelara, čija je reč poslednja. Pod velikim pritiskom bio je prinuđen da je pusti niz vodu. I napravi prvu pukotinu u sve nesložnijoj, tročlanoj, koaliciji.

RATNI MINISTAR „Katapultiranje je, inače, počelo sa već, i u Nemačkoj, zaboravljenim Rudolfom Šarpingom, čije ime bar mi ne bismo smeli da zaboravimo. Reč je o „ratnom ministru“ u čijem (skraćenom) mandatu su nemački vojnici prvi put posle Drugog svetskog rata poslati u rat, u okviru NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. I čoveku koji je usijavao histeričnu antisrpsku atmosferu drastičnim obmanama i lažima: nepostojećem koncentracionom logoru za Albance na stadionu u Prištini!
Posle niza afera, i posebno mutnih poslova sa jednom pi-ar agencijom, tadašnji kancelar Gerhard Šreder je bio prinuđen da otpusti svog stranačkog (socijaldemokratskog) kompanjona. Rudolf Šarping postao je preveliki balast za prvu crveno-zelenu vladu koja je preuzela kormilo posle šesnaest godina neprekidne vladavine konzervativaca i kancelara Helmuta Kola.
Ministar Franc Jozef Jung (CDU) uporno je odbijao da prizna da šalje nemačke vojnike u rat u Avganistanu (za njega je to bila „misija“) iako su oni tamo krvarili. Morao je da ode pod pritiskom javnosti kad se saznalo da su američki avioni napravili masakr u Kunduzu. Na zahtev nemačkog pukovnika napali su dve cisterne i bukvalno spržili desetine sirotih avganistanskih civila koji su pokušavali da u svoje kante naspu malo benzina.
Karl Teodor Jung iz bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU), baron i politička zvezda u usponu, otišao je zbog afere s plagijatom doktorske disertacije. Preuzimao je čitave delove iz tuđih tekstova, „zaboravljajući“ da navede izvore: ostao je bez doktorske titule i ministarske fotelje.
Afere su pratile i dve dame koje su pre Lambrehtove „komandovale“ Bundesverom: Ursulu fon der Lajen, prvu ženu na položaju ministra odbrane, i Anegret Kramp Karenbauer.
Sadašnja predsednica Evropske komisije morala je da pred anketnim odborom Bundestaga, i kad se već bila odselila u Brisel, „polaže račune“ za ozbiljno i nedopustivo kršenje zakona o javnim nabavkama. Sklapala je, kao ministarka odbrane, problematične ugovore s konsultantskim firmama.
Anegret Kramp Karenbauer je najpre došla iz provincije (pokrajina Sar) na veliku berlinsku scenu pod snažnim patronatom i protežiranjem Angele Merkel. Preuzela je, gotovo na prepad, kormilo Hrišćansko-demokratske unije (CDU) a s tog mesta, i ministarske fotelje (odbrana) pripremana za naslednicu Merkelove na kancelarskom tronu. Pokazalo se da su njene ambicije, uprkos moćnim zaštitnicima, bile neuporedivo veće od njenog (ispalo je slabašnog) političkog formata.
Da se, na kraju, vratimo istraživanju koje smo spomenuli na početku teksta. Ono je, naime, pokazalo, kad je reč o ratu u Ukrajini, i slanju oružja, oštre generacijske, geografske i stranačke podele u nemačkom društvu.
Stariji od 65 godina su očigledno osetno „ratoborniji“ od onih ispod četrdeset, zapadnjaci od istočnjaka, a najveći jastrebovi među političkim partijama su preobraćeni mirovnjaci Zeleni i (opozicioni) konzervativci (demohrišćani), protivnici nemačkog ratnog angažovanja (slanja oružja) dolaze iz Levice, a najviše njih (čak 84 odsto) iz Alternative za Nemačku.
Ova stranka bi, zahvaljujući (i) takvom stavu, ostvarila dosad najbolji rezultat (više od 15 odsto glasova, samo dva procenta manje od vladajućih socijaldemokrata i Zelenih) kad bi se parlamentarni izbori održali u ovom trenutku.
Poslanik Alternative za Nemačku u Bundestagu Petr Bistron je svoje izričito i oštro protivljenje slanju tenkova „leopard 2“ obrazložio upozorenjem na lekciju koja nije naučena. „Nemački tenkovi protiv Rusije u Ukrajini? Naši dedovi su to već pokušavali da urade s banderovcima. I kakav je bio rezultat? Ruski tenkovi su završili u Berlinu…“