Последња жртва фотеље која је већ „катапултирала“ више министара одбране: Да ли је малерозна Кристин Ламбрехт заиста морала да оде због бенигних афера (неприкладно појављивање пред војницима, под шлемом, панциром и високим штиклама), или опаснијег затезања око испоруке „леопарда“ Украјини, што би, и по канцелару Олафу Шолцу, могло да представља корак у драматичну неизвесност
С наговештајима велике руске офанзиве на украјинском фронту, с могућом прекретницом на годишњицу напада на Украјину, усијава се политичка клима на Западу. Посебно у Берлину. Власт је принуђена да хода на „танкој жици“. Притисак западних партнера да снажније ускочи у ратну лаву бива све јачи. При чему слање борбених тенкова „леопард 2“ избија у први план. Готово као питање „бити или не бити“. Не само кад је у питању ситуација на ратишту и (трагична) судбина украјинског народа.С друге стране, драматично расте незадовољство немачких грађана политиком владе. Најновије истраживање за јавни телевизијски сервис АРД показало је да готово две трећине (68 одсто) грађана (пр)оцењује да се „семафор“ коалиција (социјалдемократе, либерали и зелени) погрешно суочава с драматичним кризама које потресају (и) ову земљу: ратом у Украјини, енергетском кризом и поскупљењима.
Општа забринутост у земљи благостања, због свега овога, попримила је упозоравајуће размере за политичку елиту, размере које званичници не могу, и не смеју, да игноришу: 85 процената анкетираних, 35 одсто више него с почетка пандемије!
Све осетније и упадљивије расте и страх грађана (тренутно 56 процената) да би Немачка могла убрзо да буде директно увучена у рат. Отуд, између осталог, и „лавирање“ канцелара Олафа Шолца с политички експлозивном испоруком „леопарда“. Канцеларова тренутна позиција формулисана је упозорењем да „треба добро промислити“ пре још радикалнијег уласка у ратну лаву. Уз опаску да би слање борбених тенкова представљало велики „корак у драматичну неизвесност“.
Због свега тога концем минуле седмице није донета та, наједном, „кардинална одлука“ (испорука „леопарда“) на „судбоносном“ скупу (Контакт група за Украјину, која окупља 54 државе) у америчкој војној бази на немачком тлу Рамштајн, иако је притисак да се то учини био заиста огроман. Такав изричит захтев потписали су, непосредно пре састанка министара одбране у Рамштајну, Велика Британија, балтичке земље, Пољска, Холандија, Данска, Чешка и Словачка.
„ТЕНКОВСКА БИТКА“ У РАМШТАЈНУ Шта се дешавало иза затворених врата, и да ли је заиста вођена „тенковска битка“, у којој су Американци покушавали да „сломе Немце“, тешко је поуздано рећи. Главни „режисер“ читаве представе, и домаћин скупа (иако на немачкој територији) амерички министар одбране Лојд Остин саопштио је новинарима да влада у Берлину није (још) донела одлуку о слању „леопарда“.
Није превише деловало да је Американац због тога разочаран и гневан. Похвалио је чак Немачку као „поузданог партнера“ који је већ учинио „много за Украјину“. То је неке медије могло навести на помисао да је немачка, макар тренутна, уздржаност синхронизована с Вашингтоном. Остинова патетична упозорења – свет нас гледа, Москва нас гледа, историја гледа на нас – сугерисала су да нешто, ипак, није протекло како је очекивао долазећи из Вашингтона.
И заиста, минхенски дневник „Зидојче цајтунг“ обелоданио је, позивајући се на америчке изворе, да је било жустре и жучне распре. Најпре између Остина и министра у канцеларовом уреду (најближег Шолцовог сарадника) Волфганга Шмита. А потом се, наводно, усијала и телефонска веза између Вашингтона и Берлина: оштре речи размењали су саветник за националну безбедност америчког председника Саливен и канцеларов саветник (недавни београдски гост) Плетнер.
Љутњу званичног Вашингтона, по минхенском дневнику, изазвала је изјава Олафа Шолца да ће немачки „леопарди“ стићи у Украјину кад Кијеву буду испоручени и амерички (тешки) тенкови „Абрамс“. Канцеларов представник за медије одбио је да коментарише вербални америчко-немачки дуел. Рекао је само да верзија „Зидојче цајтунга“ „ни по тону, ни по садржини“ не одговара том дијалогу.
ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ НОВОГ МИНИСТРА Скуп у Рамштајну представљао је „ватрено крштење“ новог немачког министра одбране Бориса Писторијуса: два дана након (изнуђеног) именовања. И ускакања у „фотељу за катапултирање“, како зову фотељу министра одбране, због дугог следа догађаја, афера и оставки које су обележиле каријере његових претходника. Укључујући и невољни, такође изнуђени, одлазак Кристин Ламбрехт.
Наступ новог немачког министра одбране у Рамштајну наишао је на оспоравања и критике. Не само из редова опозиције. И не само у Немачкој. Писторијуса су жестоко напали и коалициони партнери, Зелени. И подједнако жестоко званичници Пољске, балтичких земаља и Велике Британије. Његову изјаву да је наложио „попис“ како би утврдио чиме, кад су у питању модерни тенкови „леопард 2“, располаже Бундесвер, и шта може да учини њихов произвођач „Рајнметал“ из Диселдорфа, „прочитана“ је као (недопустив) изговор.
Посебно су гневно реаговали у Кијеву. Бивши украјински амбасадор у Берлину, а сада помоћник министра спољних послова Андреј Мелник назвао је први званични наступ новог министра „немачким театром“ и јаловим немачким дебатама „док Украјинци гину“.
И Писторијусово именовање после оставке Кристин Ламбрехт, коју су Украјинци означавали као „кочничара“ испоруке траженог наоружања, дочекано је у Кијеву с уочљивим подозрењем. Запамтили су му да је својевремено, као покрајински министар унутрашњих послова у Доњој Саксонији, критиковао увођење санкција Русији, иако је брзо прелетео у „јато јастребова“: забранио је, на својој територији, показивање слова „Z“ и забранио проруске демонстрације.
Случај Писторијусове претходнице, малерозне Кристин Ламбрехт је, иначе, последњи у низу „катапултираних“ из фотеље министра одбране. Њу су у кратком мандату, једва нешто дужем од године дана, пратили гафови, медијски веома експлоатисани, а у суштини бенигни. Оптужили су је да је у службени хеликоптер узела сина, на путу до неке касарне на северу, а потом на одмор. Њено појављивање пред војницима, под шлемом, у панциру и са високим штиклама, могли су да хумористима и карикатуристима донесу мало тантијема.
Политичку судбину Ламбрехтове одлучило је нешто друго: критике да није учинила, и не чини, довољно за Украјину. На почетку је понудила пет хиљада шлемова и једну болницу. Потом је бивала све дарежљивија. Затезала је, међутим, са испоруком тешког наоружања. Не без сагласности канцелара, чија је реч последња. Под великим притиском био је принуђен да је пусти низ воду. И направи прву пукотину у све несложнијој, трочланој, коалицији.
РАТНИ МИНИСТАР „Катапултирање је, иначе, почело са већ, и у Немачкој, заборављеним Рудолфом Шарпингом, чије име бар ми не бисмо смели да заборавимо. Реч је о „ратном министру“ у чијем (скраћеном) мандату су немачки војници први пут после Другог светског рата послати у рат, у оквиру НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. И човеку који је усијавао хистеричну антисрпску атмосферу драстичним обманама и лажима: непостојећем концентрационом логору за Албанце на стадиону у Приштини!
После низа афера, и посебно мутних послова са једном пи-ар агенцијом, тадашњи канцелар Герхард Шредер је био принуђен да отпусти свог страначког (социјалдемократског) компањона. Рудолф Шарпинг постао је превелики баласт за прву црвено-зелену владу која је преузела кормило после шеснаест година непрекидне владавине конзервативаца и канцелара Хелмута Кола.
Министар Франц Јозеф Јунг (ЦДУ) упорно је одбијао да призна да шаље немачке војнике у рат у Авганистану (за њега је то била „мисија“) иако су они тамо крварили. Морао је да оде под притиском јавности кад се сазнало да су амерички авиони направили масакр у Кундузу. На захтев немачког пуковника напали су две цистерне и буквално спржили десетине сиротих авганистанских цивила који су покушавали да у своје канте наспу мало бензина.
Карл Теодор Јунг из баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ), барон и политичка звезда у успону, отишао је због афере с плагијатом докторске дисертације. Преузимао је читаве делове из туђих текстова, „заборављајући“ да наведе изворе: остао је без докторске титуле и министарске фотеље.
Афере су пратиле и две даме које су пре Ламбрехтове „командовале“ Бундесвером: Урсулу фон дер Лајен, прву жену на положају министра одбране, и Анегрет Крамп Каренбауер.
Садашња председница Европске комисије морала је да пред анкетним одбором Бундестага, и кад се већ била одселила у Брисел, „полаже рачуне“ за озбиљно и недопустиво кршење закона о јавним набавкама. Склапала је, као министарка одбране, проблематичне уговоре с консултантским фирмама.
Анегрет Крамп Каренбауер је најпре дошла из провинције (покрајина Сар) на велику берлинску сцену под снажним патронатом и протежирањем Ангеле Меркел. Преузела је, готово на препад, кормило Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) а с тог места, и министарске фотеље (одбрана) припремана за наследницу Меркелове на канцеларском трону. Показало се да су њене амбиције, упркос моћним заштитницима, биле неупоредиво веће од њеног (испало је слабашног) политичког формата.
Да се, на крају, вратимо истраживању које смо споменули на почетку текста. Оно је, наиме, показало, кад је реч о рату у Украјини, и слању оружја, оштре генерацијске, географске и страначке поделе у немачком друштву.
Старији од 65 година су очигледно осетно „ратоборнији“ од оних испод четрдесет, западњаци од источњака, а највећи јастребови међу политичким партијама су преобраћени мировњаци Зелени и (опозициони) конзервативци (демохришћани), противници немачког ратног ангажовања (слања оружја) долазе из Левице, а највише њих (чак 84 одсто) из Алтернативе за Немачку.
Ова странка би, захваљујући (и) таквом ставу, остварила досад најбољи резултат (више од 15 одсто гласова, само два процента мање од владајућих социјалдемократа и Зелених) кад би се парламентарни избори одржали у овом тренутку.
Посланик Алтернативе за Немачку у Бундестагу Петр Бистрон је своје изричито и оштро противљење слању тенкова „леопард 2“ образложио упозорењем на лекцију која није научена. „Немачки тенкови против Русије у Украјини? Наши дедови су то већ покушавали да ураде с бандеровцима. И какав је био резултат? Руски тенкови су завршили у Берлину…“