Selimir Radulović – PESNIK SE RAĐA IZ REČI

Čovek koji ne staje na put zlu je čovek bez ravnoteže; on se, naizgled, uspravan, urušuje pred našim očima, ispijajući otrov pod čijim dejstvom se razlažu kosti u organizmu, kaže Selimir Radulović

I za našeg uglednog pesnika i upravnika Biblioteke Matice srpske Selimira Radulovića je veoma plodna godina. Objavio je novu knjigu pesama, pod naslovom „U carstvu vetrova aramejskih“, u izdanju Lagune. Pre nekoliko meseci svetlost dana ugledalo je treće izdanje njegove antologije „Zlatni vek srpskog pesništva“. Za svoj književni rad ovenčan je Pečatom Hercega Šćepana; italijansko udruženje VerbimlandiArm uručilo mu je, u oktobru, u Rimu, prestižnu nagradu za izvanrednost u kulturi. Krajem septembra KCV Miloš Crnjanski organizovao je okrugli sto posvećen njegovom književnom delu. Prilozi za ovaj skup objavljeni su u novembarskom (tematskom) broju „Nove misli“.

Drama savremenog čoveka i savremenog sveta se nastavlja. Šta dalje?
Da kažem, najpre, da čovek i svet koji nisu otvoreni za Oca, našega, nisu ništa drugo do taština nad taštinama. Ako nema Oca, našega, nema ni čoveka, već svet masa, klasa i kolektiva. Savremeni opatuljeni (globalistički) čovek, kako veli Aleksandar Šmeman, voli čitav svet, a ne voli nijednog čoveka! On je, naslađujući se gorkim plodovima naše samosnižene civilizacije, zatvoren u kuli, oholoj, gde noć, tavna, gasi svetla, tavna, zaboravio na dete iz porodice siromašnog drvodelje, u pećini rođeno, koje je osvojilo svet kao nijedan moćni vladar, više od svih Napoleona, Bizmarka, Hitlera, Lenjina. I ne zna – ako Otac, naš, ne pruži ruku ka kući, našoj, uzalud truda i zidara. Moramo se, dakle, vratiti darovima, Očevim, da stojimo u slobodi kojom nas je On oslobodio i ne uhvatiti se, iznova, u jaram ropstva. Držati se, dakle, što dalje, od sive i nepregledne kolone u kojoj se naziru uniformisani likovi koji su zaslepljeni narativom mravlje i dosadne sreće. Osnovni problem savremenog sveta i čoveka je kako se suprotstaviti navali razobručenog zla, koje se oslobodilo unutrašnjeg podvajanja i spoljašnjih prepreka, koje je otkrilo svoje pravo lice i raširilo svoja krila, uspostavljajući se kao istinska esencija zla; odnosno kako da izbegnemo da se pretvorimo u njegov organ i njegov rasadnik, da mu ne dozvolimo da nas apsorbuje, dokazivanjem da zlo i nije tako loše, da je ono, na izvestan način, u vešto zategnutoj retoričkoj postelji, dobro. Šta hoću da kažem? Dokazivanjem da je crno, zapravo, belo gubi se podrazumevajuća granica suprotstavljanja i stvara prostor za proces samopredavanja, kad počinjemo da verujemo da je crno, doista, belo! Čovek koji ne staje na put zlu je čovek bez ravnoteže; on se, naizgled, uspravan, urušava pred našim očima, ispijajući otrov pod čijim dejstvom se razlažu kosti u organizmu. Zbog te sklonosti ka perverziji istine savremenog čoveka i savremenog sveta, kako veli francuski filosof Alen Badju, gde se laž hoće kao istina, a zlo kao dobro, nije naodmet podsetiti da je dobro ljubav produhovljena, a zlo protivduhovno neprijateljstvo, da je dobro snaga duha koji voli, a zlo slepa snaga mržnje.
Drama, kako kažete, savremenog čoveka i savremenog sveta, u geostrateškom i geopolitičkom smislu, opisana je u dvema knjigama koje su, pre tri desetleća, dojedrile i do nas. Reč je o „Velikoj šahovskoj tabli“ Zbignjeva Bžežinskog i o „Sukobu civilizacija“ Samjuela Hantingtona. Sve što je ispisano u ovim knjigama i dato, kao supstancijalni geostrateški i geopolitički ulog kolektivnog Zapada, odvija se pred našim očima. Treću, takođe veoma popularnu u tom vremenu, više niko ne pominje. Reč je o Fukujaminom „Kraju istorije“. Ova knjiga je, u našem vremenu, postala predmet istinske sprdnje. Šta reći!? Očito je da je istrošen višedecenijski ideološki ram i razvejane guste ideološke magle. Nema kraja istorije, nema zlatne milijarde, sve je manje sna o izuzetnoj naciji. Nećemo biti mnogo stariji, ako Bog da, kad će se ostvariti istina sadržana u staroj ruskoj poslovici – da će onaj koji je bio junak pred ovcom, postati jagnje pred junakom! I to se ogleda, u očima Očevim, koje su od sunca svetlije!
Kako sagledavate naše (srpsko) parče svemira u procesu uspostavljanja novog geopolitičkog poretka? Šta će biti s našom osnovnom kućom, Kosovom i Metohijom?
Srbija je, sa stanovišta kolektivnog Zapada, i danas, mala anomalija koja je na putu ka velikoj anomaliji koja se zove Rusija. Srbofobija je, saglasno tome, samo rukavac rusofobije. I danas, to ne treba smetnuti s uma, kao i pre stotinak godina, kada je reč o nama – smrt je majstor koji nas, uvek, pohađa s nemačkim pasošem, dok njegov šegrt, zadužen za deobe, dolazi, uvek, s pasošem gordog Albiona. U poslednja tri desetleća, iz zemlje koja vodi politiku kontinualne pretnje ratom, dolaze uznemirujući vestern-zvuci, praćeni uzdisajima međunarodnih akademskih kol gerli. Prisetimo se nežnog narativa, iz doma Artura Kastlera, da se mora praviti razlika između dobrih i loših atomskih bombi. Loše su, naravno, u Sibiru i Kavkazu, a dobre u Los Anđelesu, Henfordu i Ouk Ridžu. Finalni lik lažne zore istorije, obogaćene mnogim brzacima senki, ukazao se tokom nedavne posete predsednika Ukrajine SAD. Oni koji, u stežućoj oskudici sveta, imaju smisla za zdrav razum dobro su razumeli reči Zbignjeva Bžežinskog – da je komunizam srušen i da je na dnevnom redu pravoslavlje.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski, jedan od retkih u istoriji civilizacije, koji je i tražio i našao, zapisuje u „Dnevniku pisca“ (1876) da je osnovni cilj Rusije sjedinjavanje svih pravoslavnih plemena u Hristovom duhu. I to je, po njemu, važnije od istočnog pitanja, pa i pitanja zaštite Slovena. Brigu za sudbinu istočnog hrišćanstva on vidi kao osnovnu ideju ruskog naroda i smisao njegovog služenja Hristu, kao i njegove žudnje za podvigom u ime Hrista. U ruskom narodu se, saglasno tome, učvrstilo shvatanje prema kojem Rusija jedino i živi da bi poslužila Hristu i da bi od nevernika zaštitila celokupno vaseljensko pravoslavlje. Sve nas, naravno, hrabri i podiže svaki pogled Rusije k pravoslavnom Istoku, k istočnoj jedinorodnoj braći. I danas su lekovite reči Nikolaja Jakovljeviča Danilevskog da je Rusija glava sveta koji dolazi, odnosno da Rusija nije samo jedna evropska država već i čitav zasebni svet, kaogod i reči, iz „Piščevog dnevnika“ Dostojevskog, da će naša velika Rusija reći svoju novu zdravu reč, reč koju svet još nije čuo. Stoga sam u veri, velikoj veri, da će se sudbina srpskog sveta kidati i drešiti onako kao i sudbina ruskog sveta. Nije li to i osnovna ideja geopolitičkog i geostrateškog razloga koji je dat u knjizi koju smo već pominjali – u „Sukobu civilizacija“ Hantingtona. Uz podsećanje – rusko i srpsko zapadnjaštvo, odnosno ruska i srpska evropomanija, uz gotovo podrazumevajući sindrom razjedinjenosti i partikularnosti, najveća su opasnost za savremeno rusko i srpsko društvo. Kad je reč o Kosovu i Metohiji, našoj duhovnoj i nacionalnoj kolevci, našem grdnom sudilištu, našoj Golgoti i našem Jerusalimu, da podsetim na Božićnu poruku za 2017. godinu, blaženopočivšeg patrijarha srpskog Irineja, u kojoj je propevao iz središta epske prikojase – Dok je Srba biće i Kosova / Kosovo je duša Srbinova! U slučaju Kosova i Metohije pokazalo se tačnim da je mit pouzdan, pod pretpostavkom da se razume njegov jezik. Srpski narod je dokazao da dobro poznaje jezik kosovskog mita, iako je, nakon sloma srpske države 2000. godine, sve urađeno da se izbrišu i taj jezik i taj mit.

Pre pola godine je izašlo novo (treće) izdanje vaše antologije „Zlatni vek srpskog pesništva“. Prvo je izašlo 2010, drugo 2020, ovo najnovije kao da vašu sliku jednog veka srpskog pesništva usmerava ka prostoru retkih (kanonizovanih) antologija srpskog pesništva.
Reč je o pokušaju da se, jednim antologijskim presekom, učini reljefnom osnovna linija kretanja jednog veka srpskog pesništva i ukaže na njegove izrazite vrednosti i neporecive lepote. Svi pesnici koji se nalaze u ovoj antologiji stanari su iste kuće, dakle, svi stanuju pod istim krovom – pod krovom srpskog jezika. Pokrivač reči, u poeziji opasan prisnošću, neka je vrsta krova nad nama. Pesnik se rađa iz reči; kupajući se u maternjem jeziku on gori u želji da domaši tu reč. Iz nje iznedruje, ona ga prepoznaje (i usvaja) kao svoga. I on sledi pravu reč, kao svoju pravu otadžbinu, praveć otklon spram zastiruće i izjednačujuće funkcije jezika. U stihovima pesnika koji se nahode u antologiji blistaju naša prošlost, naša sadašnjost i naša budućnost. Oni su ih ispevali, s prirodnim darom stihotvorstva, tražeć najviše i najbolje u dubinama znanja. Jedinstveni u svojoj elementarnosti, imali su višak smisla za Jedno i Sve, za lepotu. I svest o tome da je svaka pesma mali oživljeni svemir, o čemu svedoči izabrano i omeđeno polje stiha, da je u njemu sve u nekom odnosu, odnosno da najsićušnije stvari svemira mogu biti tajna ogledala najvećih, da se u travci događa isto što i u hrastu, stogodišnjem, ili u brdskom potočiću isto što i u prostranom i širokom koritu reke. Namera mi je bila da se uoči da pod srpskim pesništvom ne podrazumevam prost zbir autora i dela, već korpus oblika i iskustava, u okviru kojeg svaki autor i svaka pesma nalaze svoju meru, odnosno negde se smeštaju i nadopunjuju; da se učini vidljivim da, od pesnika do pesnika, od pesme do pesme, Knjiga raste, grana se i snaži. I da se, naravno, nagovesti, celinom utiska i koherencijom smisla, i u desakralizovanoj savremenosti, skrivena i sklonjena magija pesme. Trideset i tri pesnika, koji čine uzvišeni i uzreli pesnički venac jednog veka srpskog pesništva, istinski su srpski i evropski pesnici. Reč je o stvaraocima koji su iznad pravaca, pokreta ili škola, iznad uglađenih književnih konvencija, kod kojih se istinski dar stihotvorstva ne može svoditi na meru tehničkog detalja. U hrišćanskoj civilizaciji nema savršenijeg broja od broja 33. Taj broj je, razume se, i savršena mera za antologijski pesnički niz srpskog bescen-blaga!
Koji su izbori ostavili najviše traga u jednom veku srpskog pesništva?
Čini mi se da, u odgovoru na ovo pitanje, nema prostora za veliki rizik. Dve antologije, jedna objavljena početkom, a druga u drugoj polovini 20. veka, „Antologija novije srpske lirike“ (1911) Bogdana Popovića i „Antologija srpskog pesništva“ (1964) Miodraga Pavlovića, kao zbirke lirskih darova najizrazitijih i najizgrađenijih glasova srpskog pesništva, i danas se drže kao antologije u najboljem smislu reči. Prvu je priredio autor s urođenim kritičarskim refleksom i veoma cenjeni profesor univerziteta. Drugu, pesnik, možda je umesnije reći vesnik radosnih događaja u srpskom pesništvu u minulih pet desetleća. Prva je sazdana po merilima čisto estetičkim, saglasno ideji da pesma mora da bude okrugla i savršena kao zvezda — da mora imati emocije, da mora biti jasna i da mora biti cela lepa. Ako pesma koja je u nama, veli Bogdan Popović, ne uzbudi čisto, lepo osećanje, nije lepa lirska pesma. Vezujući, rekao bih, za ovaj stav sve one koji poseduju dar za prepoznavanje elementarne pesničke dikcije – osećanje peva lirske pesme, one najlepše. Ne mašta, ne veština. Druga je, budući prevratnička, vratila poverenje u kontinuitet i celovitost slike srpskog pevanja, saglasno ideji dinamičkog shvatanja pojma tradicije, zasnovana na stavu da je antologija više celina nego raspored, da nije samo zbir vrednih pesnika i pesama, već i proces stvaranja i nastanka Knjige, te da pesma može biti fragmentarna, odnosno, da ne mora biti cela lepa. I jedna i druga bile su više nego bolećive spram savremenika.
U vašoj novoj pesničkoj knjizi „U carstvu vetrova aramejskih“ ukazuje se, iznova, biblijski podtekst i svet onih koji, kako pevate, ništa nemaju, a sve poseduju, svet tihih sinova zemlje.
Moje pesničke zbirke, saglasno tome i zbirka „U carstvu vetrova aramejskih“, naslanjaju se na mitološke i simboličke strukture svetog sistemskog spisa naše civilizacije. Jezik mita i metafora, kojim je ukrašen biblijski tekst, istovetan je s jezikom mita i metafora pesničkog teksta. Kad u otisku, daha, zlatnoga, iz usta, Očevih, oslušnemo – ja sam čokot, a vi loza, onda nema sumnje da metafora nije slučajni ukras biblijskog jezika, već njegov dominantni modus mišljenja. Jezik poezije, dakle, nasleđuje, prenosi i diverzifikuje jezik mitologije. Stoga Nortrop Fraj Sveto pismo imenuje kao književnost plus. Kao što je građevina bez temelja slaba, i pitanje je dana kada će se urušiti, tako je i pesma, bez darova Oca, našega, laki privid koji nas ne privlači i ne obavezuje. Stoga i verujem da ne sejem po kamenu. Naš kret je put ka spasenju, ka Gradu Svetih, ka Zemlji Živih, ka Suncu Nezalaznom, zapravo, kret ka preobraženju čoveka tuge u čoveka ljubavi! Kao što je oko stvoreno za svetlost, a uho za zvuke, beleži Nikola Kavasilo, tako je i prirodna žudnja za beskonačnim.

Kako biste, u poetsko-poetičkom smislu, imenovali razliku između ranog i zrelog pesnika Selimira Radulovića?
Prvi je istinski ulog vlastitog pesničkog gesta nalazio u osećanju, drugi pak idealnu (pesničku) meru traži i nalazi u iskustvu, uz čiju pomoć se oblikuje neprevodiva i neuporediva ravnoteža zvuka i smisla. Danas, dodajuć dane na dane i noći na noći, bliska mi je, u svakom smislu, reč Rajnera Marije Rilkea, poslednjeg velikog pevača. On potvrđuje da se stihovima malo postiže kad ih pišemo rano, budući da nisu osećanja, već iskustva – radi jednog stiha neophodno je videti mnoge gradove, osećati kako ptice lete, imati smisla za onaj pokret kojim se mali cvetovi ujutro otvaraju. Neophodno je, nastavlja on, biti i pored smrtnika, sedeti pored mrtvaca, imati uspomene. Tek kada one postanu krv, srastu s nama, ne razlikujući se od nas, može se desiti da, u jednom času, prva reč jednoga stiha iskrsne među svima i poteče od njih. Mislim, dakle, da je pesma plod iskustva. I po mojoj meri su duge kristalizacije – sakupljati smisao i slast čitavog života, da bi se, na kraju, sastavilo deset redaka koji su dobri. Pesma, ako je pesma, stoji u sebi i stvara se iz sebe same. Koreni svakog dela sežu daleko u prošlost. Ja sam se, kao što rekoh, našao u jedinstvenoj arhetipskoj strukturi koja se prostire od stvaranja do apokalipse, gde se, kako veli Sveti Avgustin, Stari zavet otkriva u Novom zavetu, gde je Novi zavet skriven u Starom zavetu, gde su oni, zapravo, ne toliko alegorije jedan drugome koliko uzajamne metaforičke identifikacije. To je forma koja sjedinjuje Danteovu arhitektoniku i Rableovu dezintegraciju i bez njenog razumevanja i tumačenja nema razumevanja i tumačenja književnosti. I najdoslovnije čitanje Svetog pisma je, zapravo, imaginativno i pesničko čitanje!
Imate veru u pesništvo i pesnike, iako živimo u oskudnim vremenima?
Da. Jedan od vrlinskih otaca hrišćanskog Istoka, reč je o starcu Porfiriju, svetloj projavi istine i utehe, veli da Otac, naš, ne prima neotesane duše, i da je neophodno postati pesnik da bi postao hrišćanin! Njegova hristonosna i duhonosna reč – kad budem otišao biću vam bliži – poseduje verodostojnu supstancu preinačujućih boja imaginacije koja je u temeljima velikog pesništva. Kao i ova Očeva duša iz Kavsokalivije, i ja imam veru u pesništvo i poeziju. Čini se da niko, tako neposredno, tako dubinski, ne opominje savremenog čoveka da je svoju kuću postavio naopako i da je neophodno vratiti je u normalni položaj.
Upravnik ste jedne od dve naše nacionalne biblioteke – Biblioteke Matice srpske. Naš savremenik nije sklon knjizi i čitanju. Sve češće se govori o elektronskoj knjizi. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
Kako i koliko čitamo takvi smo i toliki ljudi. Uzrastajući uz ono što čitamo, prepoznajemo se po tome kako čitamo. Istinsko čitanje je novi život reči, oživljavanje zaustavljenog daha sintakse, poistovećenje s drugim. Ono čini da delo postaje delo, dopuštajući, zapravo, da ono bude ono-što-jeste, oslobađajući ga, u potpunosti, od pisca. Ono je, budući i s ove i s one strane razumevanja, slobodno kretanje, istinsko Da koje se razvija u neposrednoj sadašnjosti. Uz pomoć knjige, rastući u polju iluzionizma, verujemo da je čitav svet naše nasleđe i mesto našeg porekla i da se, preko lestvice Pisma, možemo, poput Oca, našega, dočepati Velikog vremena. Biblioteka je slika onoga što jesmo, ona je slika i onoga što nismo; ona prihvata, ali i odbacuje; ona je izbor koji nikog ne ostavlja ravnodušnim, izbor koji obesnažuje drugi izbor, onaj koji nije napravljen. Na izvestan način, paralelni svet koji uliva sigurnost i strah, u isti mah. To katalogizovano carstvo imaginacije ima, naravno, svoja ograničenja – prostorna, vremenska, estetska, ali i svog mračnog duha, koji priziva avetinjsku biblioteku ispunjenu senima odsutnih dela. Oslušnimo distih Vilijama Blejka – I ti i ja Bibliju čitamo danju i uveče / Al’ tebi crno gde meni belo reče. O tome da li će se biblioteke, zbog, kako kažete, sve češće pominjane elektronske knjige, pretvoriti u svojevrsne muzeje knjige odgovaram rečju iluzioniste koji veruje u život jedne velike, verodostojne i neponištive knjige koja je svet sami.