Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Kao da neka nevidljiva i izgleda dobro vođena ruka kidiše na Srbe birajući cinično najsvetije dane i praznike za svoje udare.
Hronologija terora koji se kao koncentrični krugovi širi ka krajevima gde živi naš narod, započeta je na Badnji dan na Kosovu i Metohiji. Pripadnik takozvanih Kosovskih bezbednosnih snaga Azem Kurtaj, sin nekadašnjeg teroriste OVK, pucao je u dečaka Stefana Stojanovića (11) i njegovog rođaka Miloša (21) dok su nosili badnjak ka svojim kućama u selu Gotovuša kod Štrpca.
Pucao je u njih samo zato što su Srbi.
Taman se slegla trauma od ovog nečuvenog zverstva i samo što je mali Stefan izašao iz bolnice, na drugom kraju su opet napadnuta srpska deca. I to na Mali Božić – prvi dan Srpske nove godine.
Grupa huligana je u Sarajevu upala u hotel gde su bila smeštena deca iz Srbije, učesnici fudbalskog turnira, napavši ih i izbovši nožem jednog od roditelja.
Prethodno su tokom jedne utakmice domaćini svojim vršnjacima i rivalima na terenu skandirali: Ubij Srbina?!
U istom danu prigodna novogodišnja “čestitka” našem narodu stigla je i iz Hrvatske. U prostorijama čiji je vlasnik Opština Baška Voda koju tri decenije vodi “hadezeovac” Joško Roščić neoustaška mladež je slavila klanje Srba uz zlokobne stihove: Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara, glorifikujući Luburića, zloglasnog prvog komandanta najvećeg srpskog, jevrejskoj i romskog stratišta u Drugom svetskom ratu na ovim prostorima.
U obrnutom ogledalu zamislimo scene: vojni specijalac Srbin upucava pokraj puta u Novom Pazaru bošnjačke dečake koji su se sa priložnim žitom (vitra) zaputili ka džamiji. Ili da tokom fudbalskog turnira u Subotici ili Užicu srpska deca uzvikuju vršnjacima iz Sarajeva nasred terena: Ubij balije?! Verujemo da bi se u tom slučaju pokrenula sva birokratska mašinerija iz EU, koja je sramotno izbegavala da procedi da je kod Štrpca pucano na srpsku decu, da zapreti sankcijama, katancima na klastere, “kečevima” na izveštaj o napretku Srbije.
I ovdašnju vlast i narod bi listom optuživali za kreiranje “fašističkog ambijenta“, da se nismo dovoljno suočili sa svojom zločinačkom prošlošću.
I sve to uz terciranje njihovih ovdašnjih NVO saslužitelja i pojedinih partijica iz takozvane građanske opcije. Naravno, sve te bukvice koje smo u zapadnom lobotomnom pohodu navikli da slušamo više od dve decenije izostaće kada su žrtve – srpska deca.
I to glasno ćutanje ili zamagljivanje istine formulacijama poput “pucnjava” (dakle, nije pucano u dečaka od 11 godina samo zato što je Srbin, nego je došlo do razmene vatre) upućuje na to da svedočimo potmulom i osmišljenom planu čija posledice može da bude eskalacija netrpeljivosti prema Srbima u okruženju.
Za to je u dobroj meri poslužila dežurna mantra o “velikosrpskom hegemonizmu” koju svesrdno i složno rabe u Prištini, Zagrebu, Sarajevu, i ostacima bivšeg režima u Podgorici.
Ako se u ovu konstantu učita i aktuelni kontekst rusko-ukrajinskog rata, odnosno da se Srbi prikažu kao “mali Rusi”, a Aleksandar Vučić kao “mali Putin” koji su opasnost po susede, eto dovoljnog razloga da se svi koji žive na Balkanu prosto naviknu na nasilje nad Srbima. Jer, u krajnjoj liniji mi to, kao remetilački faktor, koji ne želi na “pravu stranu istorije” i – zaslužujemo.
Zato crne slike iz Gotovuše, Baške vode i sa Ilidže treba itekako ozbiljno shvatiti, pošto strane službe imaju izuzetan motiv da ih umnože i upletu se u kreiranje sličnih provokacija u našem regionu.
V.Novosti
Ako već svim onim “slučajnim” Srbima nije došlo u glavu da treba da se ujedinimo pred zajedničkom nesrećom, šta nam ostaje, osim iskrenih molitvi Bogu da nas spase, i da Rusija sa Putinom pobedi povampireno zlo u svetu i uzme nas u zaštitu.
A o Boga smo se mnogo ogrešili. Državnim propagiranjem pederastije; potiranjem bogougodnih i blagoslovenih plodnih (decom) muško-ženskih odnosa; svekolikim udaljavanjem od pravoslavnog hrišćanskog morala; naopakim školskim programima koji revidiraju istoriju i bacaju u blato sve napore naših predaka koji su nam u nasleđe ostavili državu; državnim planovima naturanja, počev od predškolskog uzrasta, ideja koje kao da je smišljao sam satana; prihvatanjem tuđih običaja dok se naši zanemaruju, ili samo površno i formalno obavljaju (posebno verski) – bez iskrenog unošenja u suštinu; sveprisutno napuštanje našeg bogatog jezika i jedinstvenog u svetu pisma, što činimo dobrovoljno – kao niko u svetu, a Država se ne trudi da ih čuva kao zenicu oka, naprotiv; omalovažavanje naše kulture…
Nas Srbe, samo vera i pravoslavlje mogu da vrate na stazu morala i moralnih vrednosti, to je ona zajednička nit koja nas povezuje. Vera nas je, kroz vekove, čuvala i očuvala. Priklanjanje veri nije nazadovanje; to je preispitivanje sopstvenih duša koje treba da su ispunjene ljubavlju i milosrđem i sposobne za pokajanje – nasuprot strahovitoj mržnji koja preti da uništi svet.
Braćo Srbi, prigrlimo našu veru, moral, kulturu, jezik, istoriju… i nadajmo se da će nam biti oproštene sve stramputice, posebno one koje čini Država u ime naroda, ne pitajući narod ni za šta.