Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Као да нека невидљива и изгледа добро вођена рука кидише на Србе бирајући цинично најсветије дане и празнике за своје ударе.
Хронологија терора који се као концентрични кругови шири ка крајевима где живи наш народ, започета је на Бадњи дан на Косову и Метохији. Припадник такозваних Косовских безбедносних снага Азем Куртај, син некадашњег терористе ОВК, пуцао је у дечака Стефана Стојановића (11) и његовог рођака Милоша (21) док су носили бадњак ка својим кућама у селу Готовуша код Штрпца.
Пуцао је у њих само зато што су Срби.
Таман се слегла траума од овог нечувеног зверства и само што је мали Стефан изашао из болнице, на другом крају су опет нападнута српска деца. И то на Мали Божић – први дан Српске нове године.
Група хулигана је у Сарајеву упала у хотел где су била смештена деца из Србије, учесници фудбалског турнира, напавши их и избовши ножем једног од родитеља.
Претходно су током једне утакмице домаћини својим вршњацима и ривалима на терену скандирали: Убиј Србина?!
У истом дану пригодна новогодишња “честитка” нашем народу стигла је и из Хрватске. У просторијама чији је власник Општина Башка Вода коју три деценије води “хадезеовац” Јошко Рошчић неоусташка младеж је славила клање Срба уз злокобне стихове: Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара, глорификујући Лубурића, злогласног првог команданта највећег српског, јеврејској и ромског стратишта у Другом светском рату на овим просторима.
У обрнутом огледалу замислимо сцене: војни специјалац Србин упуцава покрај пута у Новом Пазару бошњачке дечаке који су се са приложним житом (витра) запутили ка џамији. Или да током фудбалског турнира у Суботици или Ужицу српска деца узвикују вршњацима из Сарајева насред терена: Убиј балије?! Верујемо да би се у том случају покренула сва бирократска машинерија из ЕУ, која је срамотно избегавала да процеди да је код Штрпца пуцано на српску децу, да запрети санкцијама, катанцима на кластере, “кечевима” на извештај о напретку Србије.
И овдашњу власт и народ би листом оптуживали за креирање “фашистичког амбијента“, да се нисмо довољно суочили са својом злочиначком прошлошћу.
И све то уз терцирање њихових овдашњих НВО саслужитеља и појединих партијица из такозване грађанске опције. Наравно, све те буквице које смо у западном лоботомном походу навикли да слушамо више од две деценије изостаће када су жртве – српска деца.
И то гласно ћутање или замагљивање истине формулацијама попут “пуцњава” (дакле, није пуцано у дечака од 11 година само зато што је Србин, него је дошло до размене ватре) упућује на то да сведочимо потмулом и осмишљеном плану чија последице може да буде ескалација нетрпељивости према Србима у окружењу.
За то је у доброј мери послужила дежурна мантра о “великосрпском хегемонизму” коју свесрдно и сложно рабе у Приштини, Загребу, Сарајеву, и остацима бившег режима у Подгорици.
Ако се у ову константу учита и актуелни контекст руско-украјинског рата, односно да се Срби прикажу као “мали Руси”, а Александар Вучић као “мали Путин” који су опасност по суседе, ето довољног разлога да се сви који живе на Балкану просто навикну на насиље над Србима. Јер, у крајњој линији ми то, као реметилачки фактор, који не жели на “праву страну историје” и – заслужујемо.
Зато црне слике из Готовуше, Башке воде и са Илиџе треба итекако озбиљно схватити, пошто стране службе имају изузетан мотив да их умноже и уплету се у креирање сличних провокација у нашем региону.
В.Новости
Ако већ свим оним “случајним” Србима није дошло у главу да треба да се ујединимо пред заједничком несрећом, шта нам остаје, осим искрених молитви Богу да нас спасе, и да Русија са Путином победи повампирено зло у свету и узме нас у заштиту.
А о Бога смо се много огрешили. Државним пропагирањем педерастије; потирањем богоугодних и благословених плодних (децом) мушко-женских односа; свеколиким удаљавањем од православног хришћанског морала; наопаким школским програмима који ревидирају историју и бацају у блато све напоре наших предака који су нам у наслеђе оставили државу; државним плановима натурања, почев од предшколског узраста, идеја које као да је смишљао сам сатана; прихватањем туђих обичаја док се наши занемарују, или само површно и формално обављају (посебно верски) – без искреног уношења у суштину; свеприсутно напуштање нашег богатог језика и јединственог у свету писма, што чинимо добровољно – као нико у свету, а Држава се не труди да их чува као зеницу ока, напротив; омаловажавање наше културе…
Нас Србе, само вера и православље могу да врате на стазу морала и моралних вредности, то је она заједничка нит која нас повезује. Вера нас је, кроз векове, чувала и очувала. Приклањање вери није назадовање; то је преиспитивање сопствених душа које треба да су испуњене љубављу и милосрђем и способне за покајање – насупрот страховитој мржњи која прети да уништи свет.
Браћо Срби, пригрлимо нашу веру, морал, културу, језик, историју… и надајмо се да ће нам бити опроштене све стрампутице, посебно оне које чини Држава у име народа, не питајући народ ни за шта.