ODLAZAK U VEČNOST FUDBALSKOG KRALJA

Pele je, po ocenama mnogih, među kojima je i naš Dragan Džajić, bio najbolji svetski fudbaler svih vremena, a nemački „Bild“ je napisao da je „bio bolji od Mesija, Maradone i Ronalda zajedno“

Fudbalsko kraljevstvo, najveće na svetu, ostalo je bez kralja. Umro je Pele. Posle duge i teške, najteže bolesti. Vest o tome je, 29. decembra 2022, brzinom komete, obletela planetu i rastužila milijarde poklonika najpopularnijeg sporta. Zato što je zauvek otišao fudbalski velemajstor, as čiji su driblinzi, pasovi i golovi bili umetnost i povod ushićenju fudbalofila na svim meridijanima. „Bio je bolji od Mesija, Maradone i Ronalda zajedno“, napisao je ugledni nemački „Bild“. Francuski visokotiražni „Ekip“ posvetio mu je čak 22 strane. Među milionima telegrama saučešća su i oni Vladimira Putina i Džozefa Bajdena. U Santosu, gde je Edson do Nascimento Pele sahranjen uz najveće počasti, posle trodnevne nacionalne žalosti, od njega se oprostilo više od 150.000 ljudi. Među njima i novi predsednik Brazila Lula da Silva i više uglednika iz sveta. „Bio je simbol fudbala, za mene najbolji svih vremena“, izjavio je Dragan Džajić, koji je s Peleom igrao za „Tim sveta“, a protiv Pelea u dresu reprezentacije Jugoslavije.

KRUNISANJE NA MUNDIJALU 1958 Crnoputi Pele, koji će postati najslavniji Brazilac i najslavniji crnac u istoriji, blesnuo je 1958, na Svetskom prvenstvu u Švedskoj. Na sever Evrope stigao je kao golobradi 17-godišnjak, u zemlji kafe i fudbala, tek sporadično, predstavljan kao „dečko koji obećava“. Nije mu bilo obećano da će na Mundijalu biti u startnoj postavi „karioka“, što je primio mirno, srećan što se uopšte našao u sazvežđu najvećih zvezda moćnog Brazila. Sudbina je, međutim, poremetila uspostavljeni red stvari i učinila da mlađani Pele, upravo pod nordijskim nebom, za manje od mesec dana šampionata, od statiste izraste u nosioca glavne uloge.
Nešto lošiji start Brazilaca naterao je njihovog selektora Feolu da u igru ubaci rezerviste Pelea i Garinču, što se pokazalo kao pravi potez. Nova napadačka petorka – Garinča, Didi, Vava, Pele i Zagalo – počela je da „melje“ sve pred sobom, pri čemu se posebno isticao mlađani Pele, čija je „desetka“ na leđima najviše privlačila poglede publike. U četvrtfinalu protiv Velsa postigao je jedini gol, svoj „najdraži u karijeri“ kako je, kasnije, često isticao. Još uspešniji bio je u polufinalu, gde je „ukopao“ Francuze Rajmonda Kope i Žista Fontena, najboljeg strelca tog prvenstva sa 13 pogodaka: Brazil je pobedio sa 5:2, uz Peleov het-trik. I u finalu, protiv Švedske, bilo je 5:2 za Brazil, a dve gola je postigao Pele. Posebno lep bio je njegov drugi pogodak, kada je loptu prvo prebacio preko domaćeg centarhalfa, a onda je „zakucao“ u mrežu. Nad stadionom „Rosunda“ u Stokholmu, u tim trenucima, iznad 50.000 gledalaca počelo je da lebdi pitanje: da li je ovaj mali vanzemaljac? Tada je krunisan za kralja fudbala. Bio je najmlađi učesnik finala svetskih prvenstava, najmlađi strelac u finalu i najmlađi osvajač „zlatne boginje“, trofeja koji pripada pobednicima. Veliku radost začinio je suzama. Plakao je kao dete, što je, u suštini i bio: imao je 17 godina i 289 dana. Putovanje na SP u Stokholmu bilo mu je prvi izlazak iz Brazila.
„Posle finala proveo sam besanu noć, misleći na svoje kod kuće“, izjavio je novinarima koji su ga predstavljali kao kralja, izabranog od fudbalskog naroda čitavog sveta. Iznenadna slava ga nije opila, ni nikad kasnije. Skroman i dobronameran bio je tokom cele karijere. „On je najdobronamerniji čovek kog sam sreo“, rekao je za Pelea naš veliki as i njegov prijatelj Dragoslav Šekularac. Stalni osmeh ostao je Pelov zaštitni znak kroz čitav život. Bio je toliko popularan da je jednom i rat zaustavio: Nigerija i Bijafra su sklopile primirje da bi narod u Lagosu gledao umeće fudbalskog kralja njihove boje kože.

OBEĆANJE UPLAKANOM OCU Pele je rođen 23. oktobra 1940. godine. Na periferiji gradića Treš Karasios (Tri srca) u južnoj brazilskoj državi Minas Žeraias. Ime Edson dobio je po američkom naučniku Tomasu Edisonu, što je bio gest zahvalnosti njegovih roditelja za dobijanje struje u njihovoj sirotinjskoj kući, godinu dana ranije. A nadimak Pele – koji mu je puno ime i prezime učinio suvišnim – zato što je tako izgovarao ime golmana kluba Vasko de Gama koji se zvao Bibe. Njegov otac Žoas Ramos do Nascimento Dondinjo igrao je fudbal poluprofesionalno i ne mnogo zapaženo. Bio je, međutim, strasno zaljubljen u tu igru, što je preneo i na sina. Poraz Brazila od Urugvaja, u finalu SP 1950, na čuvenoj Marakani, dočekao je utučen i uplakan. Tešio ga je tada devetogodišnji Edson, obećavši mu da će on jednoga dana za njega osvojiti svetsko prvenstvo. Pele je održao reč u Švedskoj 1958, a patom je još dva puta bio planetarni šampion s Brazilom. I to, naravno, nije bilo sve. Za 21 godinu profesionalne karijere prigrabio je ukupno 29 različitih trofeja. Bio je nacionalni i svetski prvak i u klupskom fudbalu, sa svojim Santosom. Stručna porota FIFA ga je 2000. godine proglasila za najboljeg fudbalera 20. stoleća. Najzaslužnijim za njegov fudbalski uspon smatra se bivši brazilski reprezentativac Valdemir Brito, koji je, trenirajući ga u dečačkim godinama, u njemu video redak dragulj. Posle Švedske, najveći i najbogatiji klubovi Evrope nudili su mu „brda para“ da dođe kod njih – Barselona, Real, Mančester junajted, Inter… Vlasnik Juventusa i automobilskog giganta „Fijata“ Đani Anjeli obećao mu je udeo u vlasništvu svoje fabrike ako dođe u Torino. U strahu da ga ne izgube, Brazilci su 1961. godine Pelea proglasili nacionalnim blagom koje nije za izvoz.
Brazil je, s Peleom, prvak sveta postao i 1962. (u Čileu), iako je on, kao stalna meta grubijana, malo igrao zbog povrede. Još gore je prošao četiri godine kasnije, u Engleskoj, kada su ga bugarski i portugalski odbrambeni igrači prosto masakrirali i tako sprečili Brazil da uzme novu titulu najboljeg na planeti. Kralj fudbala je tada, deprimiran količinom nasilja na fudbalskom terenu, izjavio da više neće igrati na svetskim prvenstvima. Srećom po fudbal i Brazil – predomislio se. Na SP u Meksiku 1970. godine, sjajnim partijama, ponovo je doveo „karioke“ na vrh, osvojivši i titulu najboljeg igrača turnira, za njega oproštajnog.
Prema statistici Svetske fudbalske federacije (FIFA), Pele je na 1.363 utakmice postigao 1.281 gol. Više nego bilo ko drugi iz njegovog „esnafa“ bilo gde u svetu. Pogađao je obema nogama, ali i glavom, iako je bio onizak – 174 centimetra. U 92 nastupa za reprezentaciju Brazila, mrežu je pogodio 77 puta. Hiljaditi gol dao je 1969. godine, na brazilskom derbiju njegovog Santosa i Vaska da Game, i to iz penala koji nije želeo da izvodi. Pristao je da šutne posle gromoglasnih skandiranja njegovog imena sa tribina pune Marakane i podrške protivničkih igrača. Kad je pogodio mrežu, na travnjak su utrčale hiljade navijača da bi mu čestitali, pa je utakmica bila prekinuta na pola sata.

Grob na devetom spratu Pele je sahranjen u Santosu, gradu koji je proslavio igrajući za njegov istoimeni klub. Njegov grob nalazi se na devetom spratu Memorijalne nekropole Ekumenika, jedinstvenom vertikalnom groblju, najvišem na svetu. Ovo neobično zdanje ima 32 sprata, a Pele je odabrao da njegovo večno počivalište bude na devetom nivou zato što je njegov otac Dondinjo, takođe fudbaler, na dresu nosio broj 9. Peleov grob je na strani nekropole s koje se vidi stadion Santosa, udaljen nekoliko stotina metara.

OPROŠTAJNA S JUGOSLOVENIMA Zvaničnu oproštajnu utakmicu, ali prijateljskog karaktera, kralj Pele je odigrao 18. jula 1971. godine. Pred 160.000 gledalaca na Marakani, tog dana pretesnoj da primi sve koji su hteli da prisustvuju spektaklu obojenim tugom zbog rastanka. Protivnika svom Brazilu odabrao je lično: bila je to reprezentacija Jugoslavije, čiji je fudbal često hvalio. „Vi ste evropski Brazilci“, ponovio je više puta u susretima s našim asovima ili u intervjuima. Izuzetno je cenio Šekularca, za kog je kazao da je „jedan od retkih evropskih fudbalera koji bi mogli da igraju za reprezentaciju Brazila“. Veoma je uvažavao i Džajića. U dresu Santosa igrao je prijateljske mečeve protiv Zvezde u Beogradu i Radničkog u Kragujevcu. Na dan oproštaja uručen mu je jugoslovenski orden kojim ga je odlikovao predsednik Tito. Meč na Marakani završen je nerešeno – 2:2, što je bio sjajan rezultat naših „plavih“ protiv aktuelnog svetskog prvaka. I ovoj meč Pele je završio u suzama, a mnogo suza bilo je i na tribinama.
Nakon „glavnog“ dela karijere, 1975. godine, obreo se u njujorškom Kosmosu. Bilo je to vreme kada su Amerikanci, posle dugog mučenja s popularizacijom fudbala u svojoj zemlji, odlučili da uspeh te misije osiguraju dovođenjem najvećih svetskih zvezda. Za Peleovo „da“, osim novca, kog nije manjkalo, zaslužan je bio i državni sekretar Henri Kisindžer. Kralj je postao neodoljivi mamac za publiku, ali i za mlade kojima je fudbal dotad bio manje privlačan od drugih sportova. Pošto je i Kosmosu doneo titulu, odlučio je da se definitivno povuče sa zelenog pravougaonika na kom je postao slavan i, po mnogima, nedostižan. Novi oproštaj imao je u egzibicionom meču Kosmosa i Santosa, odigranom u Nju Džersiju.
Posle toga, Pele je, osim kao stalni promoter fudbalske igre, bio aktivan i na više nefudbalskih terena. Postao je ministar sporta Brazila, globalni ambasador FIFA, aktivista UNICEF-a, ambasador Ujedinjenih nacija za ekologiju i životnu sredinu… Još kao igrač počeo je da se zalaže za pomoć ugroženoj deci i sirotinji. Na primedbe da, u vreme igračke karijere, nije dovoljno dizao glas protiv diktature u Brazilu, odgovarao je tvrdnjama da se u politiku ne razume i da samo želi da, preko fudbala, donosi radost svojoj zemlji. Zamerano mu je i što vernost fudbalu nije preneo i u bračni život. Ženio se tri puta, a decu je dobijao i iz emotivnih veza, pa se, navodno, ne zna koliko stvarno ima potomaka. Ipak, lepota fudbalske igre koju je kreirao učinila je da postane svetski idol, svakako jedan od najvećih. Za života mu je podignut spomenik na Marakani, a sad, kad se preselio u legendu, biće ih, sigurno, još. Ali njegov najveći spomenik biće njegovo fudbalsko delo, njegovo igračko umeće. Kao čudo i kao uzor.