ОДЛАЗАК У ВЕЧНОСТ ФУДБАЛСКОГ КРАЉА

Пеле је, по оценама многих, међу којима је и наш Драган Џајић, био најбољи светски фудбалер свих времена, а немачки „Билд“ је написао да је „био бољи од Месија, Марадоне и Роналда заједно“

Фудбалско краљевство, највеће на свету, остало је без краља. Умро је Пеле. После дуге и тешке, најтеже болести. Вест о томе је, 29. децембра 2022, брзином комете, облетела планету и растужила милијарде поклоника најпопуларнијег спорта. Зато што је заувек отишао фудбалски велемајстор, ас чији су дриблинзи, пасови и голови били уметност и повод усхићењу фудбалофила на свим меридијанима. „Био је бољи од Месија, Марадоне и Роналда заједно“, написао је угледни немачки „Билд“. Француски високотиражни „Екип“ посветио му је чак 22 стране. Међу милионима телеграма саучешћа су и они Владимира Путина и Џозефа Бајдена. У Сантосу, где је Едсон до Насцименто Пеле сахрањен уз највеће почасти, после тродневне националне жалости, од њега се опростило више од 150.000 људи. Међу њима и нови председник Бразила Лула да Силва и више угледника из света. „Био је симбол фудбала, за мене најбољи свих времена“, изјавио је Драган Џајић, који је с Пелеом играо за „Тим света“, а против Пелеа у дресу репрезентације Југославије.

КРУНИСАЊЕ НА МУНДИЈАЛУ 1958 Црнопути Пеле, који ће постати најславнији Бразилац и најславнији црнац у историји, блеснуо је 1958, на Светском првенству у Шведској. На север Европе стигао је као голобради 17-годишњак, у земљи кафе и фудбала, тек спорадично, представљан као „дечко који обећава“. Није му било обећано да ће на Мундијалу бити у стартној постави „кариока“, што је примио мирно, срећан што се уопште нашао у сазвежђу највећих звезда моћног Бразила. Судбина је, међутим, пореметила успостављени ред ствари и учинила да млађани Пеле, управо под нордијским небом, за мање од месец дана шампионата, од статисте израсте у носиоца главне улоге.
Нешто лошији старт Бразилаца натерао је њиховог селектора Феолу да у игру убаци резервисте Пелеа и Гаринчу, што се показало као прави потез. Нова нападачка петорка – Гаринча, Диди, Вава, Пеле и Загало – почела је да „меље“ све пред собом, при чему се посебно истицао млађани Пеле, чија је „десетка“ на леђима највише привлачила погледе публике. У четвртфиналу против Велса постигао је једини гол, свој „најдражи у каријери“ како је, касније, често истицао. Још успешнији био је у полуфиналу, где је „укопао“ Французе Рајмонда Копе и Жиста Фонтена, најбољег стрелца тог првенства са 13 погодака: Бразил је победио са 5:2, уз Пелеов хет-трик. И у финалу, против Шведске, било је 5:2 за Бразил, а две гола је постигао Пеле. Посебно леп био је његов други погодак, када је лопту прво пребацио преко домаћег центархалфа, а онда је „закуцао“ у мрежу. Над стадионом „Росунда“ у Стокхолму, у тим тренуцима, изнад 50.000 гледалаца почело је да лебди питање: да ли је овај мали ванземаљац? Тада је крунисан за краља фудбала. Био је најмлађи учесник финала светских првенстава, најмлађи стрелац у финалу и најмлађи освајач „златне богиње“, трофеја који припада победницима. Велику радост зачинио је сузама. Плакао је као дете, што је, у суштини и био: имао је 17 година и 289 дана. Путовање на СП у Стокхолму било му је први излазак из Бразила.
„После финала провео сам бесану ноћ, мислећи на своје код куће“, изјавио је новинарима који су га представљали као краља, изабраног од фудбалског народа читавог света. Изненадна слава га није опила, ни никад касније. Скроман и добронамеран био је током целе каријере. „Он је најдобронамернији човек ког сам срео“, рекао је за Пелеа наш велики ас и његов пријатељ Драгослав Шекуларац. Стални осмех остао је Пелов заштитни знак кроз читав живот. Био је толико популаран да је једном и рат зауставио: Нигерија и Бијафра су склопиле примирје да би народ у Лагосу гледао умеће фудбалског краља њихове боје коже.

ОБЕЋАЊЕ УПЛАКАНОМ ОЦУ Пеле је рођен 23. октобра 1940. године. На периферији градића Треш Карасиос (Три срца) у јужној бразилској држави Минас Жераиас. Име Едсон добио је по америчком научнику Томасу Едисону, што је био гест захвалности његових родитеља за добијање струје у њиховој сиротињској кући, годину дана раније. А надимак Пеле – који му је пуно име и презиме учинио сувишним – зато што је тако изговарао име голмана клуба Васко де Гама који се звао Бибе. Његов отац Жоас Рамос до Насцименто Дондињо играо је фудбал полупрофесионално и не много запажено. Био је, међутим, страсно заљубљен у ту игру, што је пренео и на сина. Пораз Бразила од Уругваја, у финалу СП 1950, на чувеној Маракани, дочекао је утучен и уплакан. Тешио га је тада деветогодишњи Едсон, обећавши му да ће он једнога дана за њега освојити светско првенство. Пеле је одржао реч у Шведској 1958, а патом је још два пута био планетарни шампион с Бразилом. И то, наравно, није било све. За 21 годину професионалне каријере приграбио је укупно 29 различитих трофеја. Био је национални и светски првак и у клупском фудбалу, са својим Сантосом. Стручна порота ФИФА га је 2000. године прогласила за најбољег фудбалера 20. столећа. Најзаслужнијим за његов фудбалски успон сматра се бивши бразилски репрезентативац Валдемир Брито, који је, тренирајући га у дечачким годинама, у њему видео редак драгуљ. После Шведске, највећи и најбогатији клубови Европе нудили су му „брда пара“ да дође код њих – Барселона, Реал, Манчестер јунајтед, Интер… Власник Јувентуса и аутомобилског гиганта „Фијата“ Ђани Ањели обећао му је удео у власништву своје фабрике ако дође у Торино. У страху да га не изгубе, Бразилци су 1961. године Пелеа прогласили националним благом које није за извоз.
Бразил је, с Пелеом, првак света постао и 1962. (у Чилеу), иако је он, као стална мета грубијана, мало играо због повреде. Још горе је прошао четири године касније, у Енглеској, када су га бугарски и португалски одбрамбени играчи просто масакрирали и тако спречили Бразил да узме нову титулу најбољег на планети. Краљ фудбала је тада, депримиран количином насиља на фудбалском терену, изјавио да више неће играти на светским првенствима. Срећом по фудбал и Бразил – предомислио се. На СП у Мексику 1970. године, сјајним партијама, поново је довео „кариоке“ на врх, освојивши и титулу најбољег играча турнира, за њега опроштајног.
Према статистици Светске фудбалске федерације (ФИФА), Пеле је на 1.363 утакмице постигао 1.281 гол. Више него било ко други из његовог „еснафа“ било где у свету. Погађао је обема ногама, али и главом, иако је био онизак – 174 центиметра. У 92 наступа за репрезентацију Бразила, мрежу је погодио 77 пута. Хиљадити гол дао је 1969. године, на бразилском дербију његовог Сантоса и Васка да Гаме, и то из пенала који није желео да изводи. Пристао је да шутне после громогласних скандирања његовог имена са трибина пуне Маракане и подршке противничких играча. Кад је погодио мрежу, на травњак су утрчале хиљаде навијача да би му честитали, па је утакмица била прекинута на пола сата.

Гроб на деветом спрату Пеле је сахрањен у Сантосу, граду који је прославио играјући за његов истоимени клуб. Његов гроб налази се на деветом спрату Меморијалне некрополе Екуменика, јединственом вертикалном гробљу, највишем на свету. Ово необично здање има 32 спрата, а Пеле је одабрао да његово вечно почивалиште буде на деветом нивоу зато што је његов отац Дондињо, такође фудбалер, на дресу носио број 9. Пелеов гроб је на страни некрополе с које се види стадион Сантоса, удаљен неколико стотина метара.

ОПРОШТАЈНА С ЈУГОСЛОВЕНИМА Званичну опроштајну утакмицу, али пријатељског карактера, краљ Пеле је одиграо 18. јула 1971. године. Пред 160.000 гледалаца на Маракани, тог дана претесној да прими све који су хтели да присуствују спектаклу обојеним тугом због растанка. Противника свом Бразилу одабрао је лично: била је то репрезентација Југославије, чији је фудбал често хвалио. „Ви сте европски Бразилци“, поновио је више пута у сусретима с нашим асовима или у интервјуима. Изузетно је ценио Шекуларца, за ког је казао да је „један од ретких европских фудбалера који би могли да играју за репрезентацију Бразила“. Веома је уважавао и Џајића. У дресу Сантоса играо је пријатељске мечеве против Звезде у Београду и Радничког у Крагујевцу. На дан опроштаја уручен му је југословенски орден којим га је одликовао председник Тито. Меч на Маракани завршен је нерешено – 2:2, што је био сјајан резултат наших „плавих“ против актуелног светског првака. И овој меч Пеле је завршио у сузама, а много суза било је и на трибинама.
Након „главног“ дела каријере, 1975. године, обрео се у њујоршком Космосу. Било је то време када су Американци, после дугог мучења с популаризацијом фудбала у својој земљи, одлучили да успех те мисије осигурају довођењем највећих светских звезда. За Пелеово „да“, осим новца, ког није мањкало, заслужан је био и државни секретар Хенри Кисинџер. Краљ је постао неодољиви мамац за публику, али и за младе којима је фудбал дотад био мање привлачан од других спортова. Пошто је и Космосу донео титулу, одлучио је да се дефинитивно повуче са зеленог правоугаоника на ком је постао славан и, по многима, недостижан. Нови опроштај имао је у егзибиционом мечу Космоса и Сантоса, одиграном у Њу Џерсију.
После тога, Пеле је, осим као стални промотер фудбалске игре, био активан и на више нефудбалских терена. Постао је министар спорта Бразила, глобални амбасадор ФИФА, активиста УНИЦЕФ-а, амбасадор Уједињених нација за екологију и животну средину… Још као играч почео је да се залаже за помоћ угроженој деци и сиротињи. На примедбе да, у време играчке каријере, није довољно дизао глас против диктатуре у Бразилу, одговарао је тврдњама да се у политику не разуме и да само жели да, преко фудбала, доноси радост својој земљи. Замерано му је и што верност фудбалу није пренео и у брачни живот. Женио се три пута, а децу је добијао и из емотивних веза, па се, наводно, не зна колико стварно има потомака. Ипак, лепота фудбалске игре коју је креирао учинила је да постане светски идол, свакако један од највећих. За живота му је подигнут споменик на Маракани, а сад, кад се преселио у легенду, биће их, сигурно, још. Али његов највећи споменик биће његово фудбалско дело, његово играчко умеће. Као чудо и као узор.