MOĆ I NEMOĆ ISKOŠENE PERSPEKTIVE

DNEVNIK POZORIŠNOG KRITIČARA

Premijera predstave „Tit Andronik“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Andraša Urbana

NJegova (Šekspirova) umetnička snaga poticala je iz naroda. Postavio je sebi cilj da ne bude pisac koji se rukovodi interesom i koji nalazi udobni kutak u domaćinstvu sofisticiranog mecene, već popularni zabavljač, koji nagoni mase da se rastanu sa svojim teško stečenim novcem u zamenu za žestoka uzbuđenja – piše u svojoj uzbudljivoj knjizi „Tiranin – Šekspir o politici“ (Vulkan izdavaštvo, 2020, prevod na srpski Vladan Stojanović) harvardski profesor, teoretičar književnosti, kritičar i dramski pisac Stiven Grinblat.
Ta su se uzbuđenja, izgleda, često graničila s prestupima, pa su dušebrižnici zbog toga često i zatvarali pozorišta, a autori su neretko zaglavljivali u tamnici.
„Šekspir, majstor iskošene perspektive, razborito je projektovao maštu što dalje od neposrednih zbivanja, ali izbegavanje robije nije bio njegov jedini motiv… Njegova dela svedoče o dubokoj netrpeljivosti prema nasilju – čak, možda, upravo protiv nasilja usmerenog na vodeće političke ličnosti“, tvrdi na istom mestu Grinblat.
Povod za ponovno „uživanje u tekstu“ (Rolan Bart) jedne od najboljih studija o novom pogledu na Šekspirov dramski opus, na istraživanje o „žudnji za apsolutnom moći“, protiv koje je, po Grinblatu, najlekovitija „snažna nepredvidivost kolektivnog života, njegovo odbijanje da maršira ukorak sa bilo čijim naređenjima“, bila je poslednja premijera „Tit Andronika“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Andraša Urbana. Reditelj, koji je, svojim dugogodišnjim radom, uspostavio umetnički postupak neobičnog ritualizovanja klasičnih pozorišnih tekstova, nalik na Artoa i teatar surovosti, iz današnjeg vremena, sa velikom dozom ironiziranja i crnog humora, ima svoje sledbenike u dobrom delu pozorišne publike, ali i kritike. Ima i „ikonoklasta“, nekolicina njih kojima je već pomalo dozlogrdila estetika zla, nasilja i mraka u Urbanovim spektaklima, ali nikada do sada nije se desilo da se neko u publici i onesvesti od takvih prizora, u teatru, u kojem i mala deca znaju da se mačuje drvenim mačevima i da ga samo vera u njega čini stvarnim. Zapisničar ovog pozorišnog dnevnika bio je na pretpremijeri u JDP-u, i prisustvovao pre laganom zamoru publike od zbivanja u „Titu Androniku“, poslovično najkrvavijem Šekspirovom komadu, punom ubijanja, sakaćenja, silovanja i osvete, nego uzbuđenju gledalaca do kolabiranja.
Nesavršenost ovog Šekspirovog teksta, zbog koga se ubraja u majstorove lošije komade, dozvoljava rediteljima da se poigravaju žanrovima, pa radnja može da bude i brehtovska, sa savremenim songovima i živim muziciranjem na klaviru čudesne Irene Popović, ali i neki ženeovski ritual zla, no ipak „iskošen“ ironijom i malim podsmehom tolikom krvoproliću. Tita Andronika Goran Šušljik tako i igra, nekako „sotovoće“ (ne samo bog problema sa glasom na pretpremijeri), refleksivnog, distanciranog intelektualca i umetnika ratnih osvajanja. Dakle, nikakvo onesvešćivanje nije bilo vidljivo sa odličnih kritičarskih mesta, s kojih se, poslovično, jasno vide i scena i svaki nevoljni posmatrač u publici koji spava snom pravednika, uprkos kricima i pevanju na sceni. No oni koji vole Urbanov „tretman“ pozorišnog teksta vide dramatiku i kad je nema, tumačeći to kao dokaz siline i istinitosti rediteljevih ideja.
Treba priznati da je Andraš Urban majstor pozorišnih prizora, pa se čovek neminovno osupne, kad se na scenu izveze hladnjača, kao simbol savremenih pogubljenja u novijim događajima ovde. Ali kada se u uvodnom prizoru, iza klavira, pokaže natpis TITO, koji se preinači u TIT, to neminovno zaliči na Grinblatovu tezu da je u osnovi igre koju igraju moćnici (pa i reditelji) velika doza infantilizma i kiča.
U vezi s tim, ovaj „Tit Andronik“ je bio neka vrsta Žarijevog „Kralja Ibija“, zbog golemih preterivanja, Šekspirovih, manje Urbanovih, ovoga puta. Songovi i čarobni muzički fon Irene Popović asocirali su na mogućnost da se ovaj tekst, napokon, postavi i kao mjuzikl, u kome je sve „fejk“, pa i krv, i rat.
Jedna od bezobraznije i najluđe upotrebljenih referenci na „Tita Andronika“ prepoznaje se u delu pop kulture… Bizarni događaj i crni humor, ionako tipični za animiranu satiričnu seriju „South Park“, dosežu nove razmere – piše u programu predstave dramaturg JDP-a Vesna Radovanović, navodeći sadržaj četvrte epizode, u petoj sezoni ove planetarno popularne animirane TV serije. Šekspirova „drama osvete“ biva referenca za radnju, u kojoj Erik Kartman, glavni junak, ubija roditelje krivca za svoje sramoćenje, a onda organizuje i da ih skuvaju, i ponude sinu kao obrok! A to rešenje preduzima Tit Andronik, kažnjavajući gotsku kraljicu Tamoru time što joj posluži pitu od mesa njenih sinova…
U Urbanovovom „Titu Androniku“, u adaptaciji Vedrane Božinović, odlično igraju Anđelika Simić (Tamora), Jovana Belović (Lavinija), Veljko Stevanović (Aron), Joakim Tasić (Saturnin), Lazar Đukić (Marko Andronik), Luka Sević (Lucije), Dragan Sekulić (Basijan), Petar Petrović (Demetrije), Luka Antonijević (Hiron), Mladen Lero (Martije) i Milan Bobić (Kvint). Bio je inspirativan povod za iščitavanje Grinblatove studije, zanimljive, intrigantne, tačne, zaista nove i sveže, jer je, kao i kod Šekspira, i ovde u pitanju iskošen pogled, od koga u umetnosti zavisi njena stvarna autentičnost.

V. Šekspir: TIT ANDRONIK Prevod: Živojin Simić i Sima Pandurović Režija i scenografija: Andraš Urban Dramaturg i pomoćnik reditelja: Vedrana Božinović Kostimograf: Lina Leković Kompozitor: Irena Popović