MEGALOPOLIS – ONI KOJI PRAVE PROBLEME

Šta znači fakt da je Vladimir Kecmanović odlučio da povuče svoju knjigu iz konkurencije za književnu nagradu Beogradski pobednik, nakon što je, pre nekoliko godina, bio deo grupe pisaca koja je objavila bojkot Ninove nagrade?
(…) taj čin je posledica dubokog razočaranja u srpsku književnu scenu. Ta književna scena podseća na Srbiju u malom, koja niti rešava probleme, niti pravi probleme, već beži od problema, tako što od svega što je problematično jednostavno okreće glavu

Nekim čudnim slučajem, okružen sam ljudima koji imaju veze s problemima. Recimo, moju suprugu na poslu nazivaju onom koja rešava probleme (problem solver). Nasuprot njoj, moj stari prijatelj Vlada Kecmanović probleme pravi, pa ga to svrstava u sortu problem maker-a. Kecmanović je pisac, a književnost je uvek, na neki način, bila povezana s problemima. Balzak (1799–1850) je naivno smatrao da napisati roman znači rešiti jedan savremeni problem: književnost ukazuje na probleme društva, a onda društvo te probleme rešava. Generaciju kasnije, na početku moderne evropske književnosti koju reprezentuju Flober (1821–1880) i Bodler (1821–1867), sa takvom naivnošću je bilo gotovo. Književnost i dalje ukazuje na problem, razotkrivajući, na književni način, istinu društva, samo što se društvo u međuvremenu promenilo: umesto da književnu istinu shvati kao mogućnost da problematizuje sebe, društvo sada takvu književnost proglašava problemom. Tako su i Flober, zbog Madam Bovari (1857) i Bodler zbog Cveća zla (1857) završili na sudu. Umesto da problematizuje sebe, Francuska je problematizovala svoju najbolju književnost. Posle je nastupio Fracusko-pruski rat koji je pokazao pravu vrednost tadašnjeg francuskog društva: Francuska je izgubila rat na gotovo komičan način. Ispostavilo se da je francuska književnost bila ozbiljnija od francuske države.
Pa ipak, moderna književnost za društvo i dalje ostaje oznaka za onu književnost koja jedino zna da pravi probleme: problem je ono o čemu govori, problem je način na koji govori, problem je ona sama. Primer iz srpske književnosti: Lirika Itake Miloša Crnjanskog. Međutim, ako je moderna književnost problematična, to je zato što je svesna vremena i prostora u kome nastaje. Ona razotkriva nešto što društvo ne želi da vidi i čega ne želi da bude svesno: moderna književnost je, pored Lirike Itake, i pesma Opelo za sedam stotina iz crkve u Glini Ivana V. Lalića, koja je nastala u vreme kada se o Srbima u Drugom svetskom ratu moglo pričati samo kao o partizanima (dakle, komunistima, a ne Srbima) ili četnicima (dakle, o Srbima kao „saradnicima okupatora“, odnosno „fašistima“): time su svi Srbi koji su stradali u ustaškom genocidu vešto izbrisani. A njih je bilo najviše. Lalićeva pesma je, dakle, problematična, jer te izbrisane ljude ponovo vraća u naše mozgove.
Moderna književnost je tako i roman Kad su cvetale tikve, knjiga prigušenog besa, moderna književnost su i Hiperborejci i Roman o Londonu, dva opela nad Evropom koja nestaje pred Megalopolisom; moderna književnost je i Hazarski rečnik, u kome se naslućuje strah da jednom ne postane Srpski rečnik; moderna književnost je i Opsada Crkve Svetog Spasa u kojoj se, u doba najbrutalnije satanizacije srpskog naroda, anđeosko pero našlo u jednoj našoj crkvi.
Moderna književnost je i Kecmanovićev Top je bio vreo, koji je izazvao dosta buke, što je i normalno, jer topovi s prigušivačima još nisu izmišljeni. Taj Kecmanovićev roman je bio vrlo problematičan, zato što se otvoreno suprotstavio politički korektnom razumevanju rata u Bosni, po kome su srpski nacionalisti i divljaci opsedali multikulturalno, civilizovano i građansko Sarajevo. To što je danas ta naracija razotkrivena kao propaganda u velikoj meri je zasluga i Kecmanovićevog problematičnog romana, odnosno njegove visoke umetničke vrednosti. Da je taj roman samo preokrenuo perspektivu i tako postao jednostran na suprotan način, to bi bio vrlo loš roman. Međutim, Kecmanović je u romanu Top je bio vreo ponudio čitaocu jedan tragičan doživljaj rata, koji prevazilazi banalnost onoga „svi su krivi“ – što je stav potreban čoveku koji odlazi odavde, da bi sutra mirno gledao kako njegova nova zemlja bombarduje njegovu bivšu zemlju. Tragični doživljaj rata je nešto dublje, jer pruža mogućnost da i jedna i druga strana dožive katarzu koja neće izbrisati to što se dogodilo, jer se to ne da izbrisati, ali bi možda mogla, ta katarza, da spreči da se to ponovi. Napisati takav katarzičan roman može samo vrhunski majstor proze. Dokaz za to je činjenica da drugi takav roman o građanskim ratovima devedesetih, u srpskoj književnosti, ne postoji. (Moja greška je što ovo nisam shvatio na vreme.)
Slično se može kazati i za poslednji Kecmanovićev roman Kad đavoli polete. I on je moderan, što znači da problematizuje jedan drugi aspekt političke korektnosti, onaj koji se tiče prava manjine da vlada većinom. Kako smo došli do toga?
U prvoj fazi, postmoderna filozofija prestaje da se bavi sudbinom centra i pretvara se u apologiju margine, da bi uskoro, u drugoj fazi, odnos centra i margine pretvorila u odnos „represivne većine“ i „ugroženih manjina“, što zakonometno vodi ka trećoj fazi – političkoj situaciji u kojoj izgleda kao da je neizbežno da manjina vlada većinom. To je putanja kojom se Zapad pretvara u Megalopolis. Vladavina manjine izražava se sada otvoreno, politički korektnim jezikom koji tu vladavinu opravdava, govoreći o njoj bezmalo kao o nekoj prirodnoj pojavi koja se dogodila bez učešća ljudi. Evo o čemu govorim: „Jednostavno, energija i inovacija u političkom sistemu se više ne nalazi u formalnoj demokratskoj areni, već između malih grupa elite – naročito političkih i ekonomskih po svojoj prirodi; to je situacija koja podseća na predemokratski period“ (Kolin Krauč, Postdemokratija kao izazov za Evropu). Da pojednostavimo: politička moć („energija i inovacija“) se više ne stiče preko izbora već se unapred poseduje, zahvaljujući podršci oligarhije („elite“) i zato takvo društvo više nije demokratsko već feudalno („predemokratski period“) u kome je manjina vladala većinom, koja nije mogla da utiče ne njene odluke.
Od takve situacije počinje i Kecmanovićev roman Kad đavoli polete: neizabrana manjina tu vlada nemoćnom većinom. Jedan od dva glavna junaka, Kej, određen je svojom homoseksualnošću i moći koju ima kao stranac, reprezent Hegemona. Politička korektnost nalaže da nam Kej mora biti simpatičan (u suprotnom smo „homofobi“), da sve zna bolje od nas, i da želi da nam pomogne (u suprotnom smo „ksenofobi“ i „srpski nacionalisti“). Politička korektnost nas, dakle, upućuje u to šta treba da mislimo o svetu da ne bismo imali problema sa oligarhijom koja ju je uspostavila. Kecmanovićev roman, međutim, okreće leđa političkoj korektnosti da bi otkrio epohalnu crtu vremena u kome živimo. Ali da bi se pisalo protiv političke korektnosti, pored hrabrosti, potrebno je imati i talenat.
Kao i u slučaju romana Top je bio vreo, Kecmanović neće prosto preokrenuti političku korektnost u suprotan tip jednodimenzionalnog mišljenja. Takav roman bi se lako mogao otpisati kao loša proza. Umesto toga, Kecmanović stvara jedan imaginaran svet u kome se, postepeno, sloj po sloj, razotkriva istina sveta u kome živimo. Za takvo postupno otkrivanje istine potrebni su ogroman talenat i vrhunsko pripovedno majstorstvo, jer se zanimljivost pripovedanja ne bazira više na napetoj fabuli, već u ritmu produbljivanja imaginarnog sveta. U tom postupnom razotkrivanju, imena koja su na početku romana samo oznake za pretpostavljene ideološke pozicije polako postaju književni likovi. Čitalac oseća da više nije moguće da ove književne likove jednostavno vrednuje: oseća da je potrebno da ih razume. Na taj način sve više se udaljava od političke korektnosti koja unapred propisuje ko je dobar a ko je zao. Čvrsti svet političke korektnosti polako ustupa mesto nejasnoj slutnji istine sveta u kome živimo.
Književnost se suprotstavlja političkoj korektnosti ne tako što joj oponira nekom drugom, suprotnom istinom već tako što čitaocu omogućuje da dođe do te istine i da je oseti kao svoju. A to je zato što književni lik nikada nije krpa kojom se pokriva neka ideologija: književni lik je uvek jedinstveno biće. Takav književni lik je i Kej. On, međutim, nije tek jedan običan lik već je vratar jedne civilizacije – civilizacije Megalopolisa. Iza njegovih leđa mi naslućujemo njenu snagu i njene slabosti, njene neizvesne izglede za budućnost, njenu dekadenciju, ali i potencijalnu revitalizaciju. Dakle, Kej nas vodi u skriveno, nekorektno jezgro sveta u kome živimo, i zato je Kecmanović moderan, što znači aktuelan. Ali aktuelan je na način vrhunske književnosti.
To je razlog zašto je roman Kad đavoli polete, iz ugla političke korektnosti, problematičan roman: zato što nas oslobađa zavese za koju verujemo da je istina, i zato što nam pruža mogućnost da kroz tu zavesu prođemo. Na neki način, ovaj roman je poziv za prijateljstvo. Kao što se Bodler na stranicama Cveća zla obraća čitaocu bratu, tako i ovaj roman traži sličnog čitaoca: onoga koji će ga voleti i zato što je problematičan i zato što je književnost. Zato je ovaj roman i tako vrhunski napisan: on ne želi da bude antiteza jednoj tezi, već da bude književnost. Njemu nisu potrebne ideološke pristraše, već književni prijatelji.
U ovom kontekstu, postavlja se jednostavno pitanje: šta znači fakt da je Kecmanović odlučio da povuče svoju knjigu iz konkurencije za književnu nagradu Beogradski pobednik, nakon što je, pre nekoliko godina, bio deo grupe pisaca koja je objavila bojkot Ninove nagrade?
Mislim da je taj čin posledica dubokog razočaranja u srpsku književnu scenu. Ta književna scena podseća na Srbiju u malom, koja niti rešava probleme, niti pravi probleme, već beži od problema, tako što od svega što je problematično jednostavno okreće glavu.
To što nas je sedamsto hiljada manje nego pre deset godina nije problem, jer nam politička korektnost naređuje da ne brinemo o svom kolektivnom opstanku u budućnosti. Kada u Sarajevu deca iz jednog fudbalskog kluba pevaju pesmu „Ubij, ubij Srbina“ pred klincima iz FK Zvezdare, dok napolju zaista jednog od roditelja tih klinaca neko bode nožem, predsednik FK Zvezdare ne vidi u tome bilo kakav problem koji bi ga naveo da decu potrpa u autobuse i vrati ih kući. On je samo politički korektan, a politička korektnost nalaže da se Srbi u Sarajevu osećaju dobrodošli, čak i ako ih bodu noževima.
Dakle, kada neko beži od problema, to onda znači da za njega ništa više nije problem. Osim jedne stvari, a to je kada neko problematizuje političku korektnost. U tom slučaj taj neko postaje problem.
Takvo mišljene se očitava i u rasporedu književnih nagrada u Srbiji: jedna, nekada najuglednija, prestala je da postoji, a umesto nje smo dobili banalni instrument za pretvaranja srpske književnosti u periferiju regionalne književnosti i jačanje političke korektnosti kroz orijentaciju na pisce mlađe generacije koje treba na vreme oblikovati. Beogradski pobednik je, slično nagradi Vladan Desnica, postala nagrada čiji se estetski kriterijum uglavnom sveo na izbegavanje problema i okretanje glave. To je, naime, životni kredo većine ljudi iz sastava žirija ovih nagrada – sem nekoliko časnih
izuzetaka. Samim tim, autori koji prave probleme u književnosti i okolo neće moći da računaju na ove nagrade, prosto zato što njihov žiri trenutno, a verovatno i ubuduće, neće činiti kritičari spremni na to da i sami naprave neki problem, odnosno da se usprotive političkoj korektnosti i založe se za neku vrednu, a problematičnu knjigu. Drugo pitanje je koliko takvih kritičara koji mogu da prave probleme, u Srbiji danas, uopšte ima. Rekao bih, vrlo malo.
Posledica: odmah po nastanku ovih nagrada postalo je jasno da je vrlo teško naslutiti u njima neku drugu vrednost osim njihovog novčanog iznosa. On je verovatno zato toliko i naduvan jer je to jedini način da nagrade uopšte imaju neku vrednost. Pošto u tim nagradama, po default-u nema neke hrabrosti, širine ili dubine, kao što nema ni volje da se proveravaju granice političke korektnosti u ime autonomije književnosti i slobode mišljenja i stvaranja, hajde onda da se u njima bar pojavi neki novac, jer to i jeste smisao novca: da prikrije nedostatak onog drugog, što nedostaje. I tako se onaj sporedni deo nagrade – novac – pojavljuje kao glavni, što je logično, jer se i odnos prema političkoj korektnosti u njima pojavljuje kao glavni kriterijum, a dobro je poznato da ljudi koji pristaju na političku korektnost to ne čine zato što očekuju da ih neko poštuje, već da ih neko nagradi.
U kontekstu ovih sumornih razmišljanja postavlja se jedno jednostavno pitanje: zašto bi pisac čija književnost pravi probleme, odnosno ispituje granice političke korektnosti, ostao u konkurenciji za nagradu koju dodeljuje žiri sastavljen od ljudi koji, sva je prilika, nisu bili spremni da preuzmu neki rizik, odnosno da stanu iza jedne odluke, makar im ta odluka napravila i probleme.
Kecmanović nije našao odgovor na ovo pitanje.
Srećom, istorija književnosti neće biti istorija književnih nagrada. Biće istorija problema. Ako to ne bude, neće je uopšte ni biti.