Koordinacija nasilnika i prevaranata

Nema sumnje da će svi predlozi Zapada biti perfidan put ka međunarodnom priznanju „Kosova“. Usput tu je Kurti da vrši sistematsko paradržavno nasilje da bi problem figurirao kao međunarodni i globalni

Kada se pogleda medijska slika Srbije, nekako ispada da je prištinski lider Aljbin Kurti glavni uzrok naših problema, i to ne samo na temu Kosova i Metohije. Naravno da to nije tačno i da je glavni destabilizator, o pitanju bezbednosti i teritorijalnog integriteta, davno lociran kao Kvinta. Kurti je tu da vrši sistematsko paradržavno nasilje nad Srbima, do nivoa neizdržljivosti, kako bi stvorio uslove da unutrašnji srpski problem i dalje figurira kao međunarodni i globalni. I ne samo to, on je zadužen za veštačko provociranje i insceniranje povoda za dve vrste rata koji su se kao krajnje realna pretnja nadvili nad Srbijom. Prvo, u pitanju je hibridni rat koji se uveliko vodi protiv Srbije a koji pod lažnim optužbama svakog trenutka može da preraste u „totalni“ kakav se sada sa Zapada primenjuje protiv Rusije. Druga pretnja je iscrpljujući proksi rat u koji Srbija može biti uvučena i koji bi sigurno zaustavio naš razvoj i poljuljao standard građana.
To jeste Kurtijev cilj, ali još više od toga zabrinjava stav evropskih posrednika koji se za vreme njegovog oružanog divljanja više bave nekakvim non-pejperima nego eskalacijom na terenu. Pri tome jedino rešenje koje oni vide i nude Srbiji je kosovska nezavisnost. Da li je u pitanju njihova nemoć da obuzdaju Kurtija ili njihov izbor načina rešenja problema, postaje sve jasnije. Ispada da su Nemačka i Francuska nemoćne da obuzdaju Kurtija, a umišljaju da su dovoljno moćne da nateraju Srbiju da prihvati nešto neprihvatljivo. I dok se zamajavaju „definitivnim rešenjem“ problema, eskalacijom koja je dostigla nivo neposrednog sukoba i uvoda u proksi rat, bakće se Amerika. Tako izgleda da ono što oni ne mogu američka diplomatija može i hoće. U ovoj američkoj predstavi, izraziti negativci i srbomrsci koje svi po zlu poznajemo preko noći postaju pozitivni „vatrogasci“ ratnog plamena.
Ko bi rekao pre ove predstave da će nam diplomate sa zločinačke liste srpskog stradanja doneti mir i blagostanje? Ko bi rekao da će američki ambasador Kristofer Hil, kao deo arhitektonskog tima projekta agresije na Srbiju i besomučnog bombardovanja, sada biti „slamka spasa“ u spasavanju mira? Ko bi uopšte očekivao da će američki predstavnik za Balkan Gabrijel Eskobar (kao član ekipe CIA dežurao je na brodu u Cavtatu da evakuiše Mila Đukanovića ako bude ugrožen dok su nam rasturali zajedničku državu, kako bi Srbija ostala izolovana i bez izlaza na more) sada biti deo pozitivnog rešenja za Srbiju, iako odbija povratak kontingenta srpskih snaga na KiM kao „kategorični stav Amerike“. Među ove mirotvorce umešao se i britanski maršal ser Pič, koji je kao vazduhoplovac učestvovao u agresiji na Srbiju.
Činjenica je da Amerikanci jesu zaustavili sukob na KiM kada je on bio sasvim izvestan i bukvalno su sati bili u pitanju, i sada je red da bar jednu predstavu odigramo u njihovoj režiji. Da li im verujemo? Pa ne, i predsednik je to rekao, ali je ispravna odluka da vidimo šta oni u ovom trenutku hoće i kakvu su nam ulogu namenili. Naravno da nije nemoguće da i oni za svoj „kosovski projekat“ shvate da je neizvodljiv i da ne funkcioniše. Ipak, moramo krenuti od najnepovoljnije bezbednosne varijante da je prikrivena ideja ove prepredene i prevejane ekipe da nas porazi bez borbe, novom prevarom, pošto je novi rat, pa makar on bio i proksi, u trenutku sukoba s Rusijom, i za njih suvišan.
Rat nije definitivno odbačen jer pripreme za njega uveliko teku naoružavanjem i obukom prištinske paravojske i stvaranjem nove klime na Zapadu o srpskoj nepopravljivosti i nesposobnosti da izabere „pravu stranu“ u sukobu Zapada i Rusije. Međutim, i oni razmišljaju logikom „šta nas košta da još jednom isprobamo stare načine pritisaka i prevare“. Imaju i oni problema u toj novoj igri jer sve skrivalice u ponudama Srbi odmah uoče i prepoznaju. Tako su, na primer, odmah prepoznali prevaru kod „modela dve Nemačke“, koji je njima poslužio za ubrzano ujedinjenje a ovde je zamišljen kao perfidan put prijema „Kosova“ u UN – znači nezavisnost. Trenutno je raskrinkana i prevara kada su nam velikodušno „dozvolili“ da ne priznamo „Kosovo“, nego tek toliko da popustimo i ne ometamo ulazak „Kosova“ u međunarodne institucije.

RAZLIČITO DO CILJA Sada imamo situaciju, bar takva se slika stvorila, da zapadne sile imaju potpuno isti cilj – međunarodno priznanje „Kosova“, ali da se razilaze, pa i sukobljavaju oko toga koji je put prema tom cilju najbolji.
Nemačka ima moć da svoju nasilnu ideju zvanično prikaže kao „evropsku“. Ona drskim i potpuno netačnim konstatacijama o stanju na terenu stvara lažnu osnovu za otvorenu podršku Kurtiju, pa tako bira put nasilja i klasične pretnje i ucene prema Srbiji.
Za Veliku Britaniju ne treba ni objašnjavati, gde god se oni pojave žestoka destabilizacija predstoji, nasilje je redovno prisutno, bilo da sami učestvuju preko specijalnih jedinica (koje su već na Balkanu), bilo da podstiču druge. Britansko opredeljenje može da se odredi i vizuelno, jer im je zvanični izaslanik za Balkan vojnik, maršal ser Pič.
Balkanski sateliti NATO-a zalažu se za sve vrste napada na Srbiju, pa i vojne, i zato na tome intenzivno rade zajedno s Kurtijem. Za njih je karakteristična medijska satanizacija Srbije, projektovanje laži za zapadnu javnost da je Srbija regionalna opasnost pod direktnom kontrolom Rusije, i podsticanje Kurtija na nasilje preko savetnika i instruktora.
Jedini put prema priznanju „Kosova“ bez nasilja (odmah i sada) je američki, dovoljno perfidan da u ovom trenutku ne podržavaju nasilje nego stvaraju sliku da ga upravo oni obuzdavaju. Pretnje i ucene i ne spominju već je naglasak na američkim investicijama u Srbiju. Zato nije čudo da su se naši državnici u ovom trenutku opredelili za kooperativnost u toj američkoj varijanti, jer svaki dan ukradenog mira je za nas veliki uspeh u primeni naše nove strategije „krađe vremena“, u iščekivanju da se nešto na globalnom planu promeni u našu korist.
U kolikom smo problemu najbolje se vidi po tome što nam je američki ambasador Krisofer Hil preko noći od izrazitog negativca postao pozitivna ličnost i „slamka spasa“ za očuvanje krhkog mira, u smislu „dok traje-traje“. On umesto pretnji najavljuje velike američke investicije u Srbiju, podržava „Otvoreni Balkan“ i savetuje da je ekonomsko povezivanje ključ rešenja problema na Balkanu. Doduše, takve priče smo svojevremeno već čuli od američke administracije – „standardi pre statusa“, i poverovali, a da bi oni potom kolektivno slagali i prevarili Srbiju tako što su prevremeno, suludo i nasilno proglasili „status Kosova“ pre bilo kakvih standarda. Kako sada poverovati da nije u pitanju nova prevara, jer u isto vreme dok od Hila čujemo „med i mleko“, savetnik američkog Stejt departmenta Derek Šole pred odlazak u Prištinu za „Glas Amerike“ kaže da „kampanja otpriznavanja Kosova otežava dijalog“ (kampanja za priznavanje naravno nije smetnja).
I Kurti ima slamku spasa, uhvatio se za Nemačku. Reklo bi se, ide na sve ili ništa jer reskira da izgubi američku podršku (ako nije u pitanju da i on igra svoju ulogu u novoj američkoj predstavi). Ispada da ta nemačka politička struja u Prištini s Kurtijem i „ministarkom“ inostranih poslova Donikom Gervalom (nemačka državljanka i udata za Nemca) diktira izbor jednog od pomenutih puteva prema priznanju za koji procenjuju da je najkraći. Zato Kurti upravo u Nemačkoj nastupa ofanzivno i u svom intervjuu za nemački „Volt“ traži podršku uz svoju već dosadnu recitaciju antisrpske propagande. Konkretno, on zahteva, i to neposredno pred zasedanje najvišeg organa NATO-a – Vojnog komiteta (18. i 19. januara u Briselu), povećanje snaga Kfora, posebno nemačkog kontingenta. Znači, Kurti ne odustaje od svoje strategije proterivanja Srba. Ako to nije uspeo direktno preko svoje paravojske, sada misli da je dovoljno da još jednom potpali vatru a da će sve ostalo za njega uraditi Kfor i NATO. Utisak je da Nemce i ne treba mnogo nagovarati i podsticati kada su Srbi i Srbija u pitanju – tako da odande stižu ozbiljne i neverovatno drske pretnje. Nema dileme da će Srbi i Srbija pre ili kasnije iz ove američke predstave morati da izađu, ali je isto tako iz nemačkih medija jasno šta je alternativa ako bismo sada odbili ovu igru.
Recimo, portal nedeljnika „Cajt“, u komentaru pod naslovom „Vučić mora da plati cenu svoje politike“, piše: „Ne radi se o kažnjavanju Srbije već o tome da Aleksandar Vučić mora da plati cenu svoje politike. Ako se ne priključi sankcijama protiv Rusije, ako ne prekine da podgreva konflikt sa Kosovom, ako ne sedne za sto da počne ozbiljne pregovore sa Kosovom – onda bi kandidatski status Srbije trebalo zamrznuti i okončati finansijsku pomoć EU. Ukoliko se takva pretnja iznese verodostojno, Vučić će brzo postati pitom. I tek tada ta zemlja ima šanse da stigne tamo gde pripada: u Evropsku uniju.“ Po zapadnom maniru, nikada oni ne napadaju neku državu i njen narod nego predsednika, a kasnije se sve njihovo zlo sruči upravo na narod. Naravno, predsednik Vučić im je na svoj način odgovorio da nismo naivni i da znamo o čemu se radi. Svi smo svesni da ratna opasnost nije (privremeno) otklonjena samo zbog uspešne diplomatije našeg državnog vrha nego i zbog čvrste i iskrene rešenosti da se brani srpski narod i teritorijalni integritet Srbije.

TEST IZDRŽLJIVOSTI Čini se da je na sceni test izdržljivosti – da li će duže Srbi i Srbija izdržati pretnje i pritiske u dokazivanju činjenice da „Kosovo“ ne može biti nova albanska država na srpskoj teritoriji, ili će duže izdržati vodeće države Zapada u insistiranju da je „Kosovo“ demokratska država, iako se svakodnevno iznova uveravaju da to nije tačno. Stav Amerike je ključni u odnosu na kolektivni Zapad. Jer kako su u stanju da preko noći obuzdaju Kurtija, na veoma sličan način mogu da koriguju stavove svojih evropskih saveznika. Samo je pitanje da li umesto kosovske državnosti Amerika može da vidi Srbiju u njenim zakonskim granicama ili ne. Kada su u pitanju Kristofer Hil i američka diplomatija, opreznosti nikada nije previše. Ako bi u ovom trenutku procenjivali šta je njihov cilj i šta žele postići novim slatkorečivim nastupom pod plaštom dobrih namera, prvo što pada na pamet je da žele da nas distanciraju od naših iskrenih prijatelja i partnera, Rusije i Kine, kako bi zauzeli njihovo mesto, sa sumnjivim namerama.
Ako ni sada, nakon oružanog napada albanskog pripadnika KBS na srpsku mladost, dečaka Stefana Stanojevića i mladića Milana Stanojevića u Štrpcu, koji su ranjeni i slučajno preživeli, ne koriguju svoj stav, kako im verovati? Nije dovoljna verbalna osuda sulude paljbe koja je oborila bespomoćnog mališana i mladića dok su nosili badnjak, to bi svaka normalna osoba uradila, nego je potrebna generalna promena stava održivosti ideje o kosovskoj državnosti. Videćemo da li će se insistiranje Prištine na kontinuitetu strategija etničkog čišćenja Srba nasiljem i ovoga puta isplatiti ili će doživeti osudu sa Zapada. Nikoga ne treba da zavara to što je prvi put uhapšen počinilac jer već podmeću besmislena opravdanja „da je isprovociran“ od strane žrtava, a nešto kasnije u Klokotu je pretučen Stefan Tomić kada se vraćao sa Božićne liturgije od strane osmorice Albanaca gde počinioci, po starom klišeu, nisu otkriveni.
U pitanju je ne samo nacionalni nego i verski radikalizam, jer su povod badnjak, liturgija i sve drugo što asocira na Srpsku pravoslavnu crkvu koja trpi udare i napade isto kao i srpska država. Znači, Amerika ima konkretne razloge za promenu stava o KiM i samo to bi bio pravi dokaz njihove iskrenosti. Naravno, nismo toliko naivni i znamo da su male šanse da se to stvarno dogodi. Pre će biti da je nemački (evropski) model, koji podrazumeva sukobe i nasilje odmah, u ovom trenutku rezervni ako se američki perfidni plan pokaže kao neefikasan.