HILANDARSKO PROSVETLJENJE

Nikolaj Velimirović i Dobrica Ćosić: nepoznata priča

U Nikolajevom ozračju pomirili su se Dobrica Ćosić, koji je odbio put bogomoljca i krenuo putem u komunizma, na kome će se razočarati, i Milan (budući Mitrofan) Mišulić, koji je bio desna ruka minhenskog prote Alekse Todorovića u posleratnom izdavanju Nikolajevih knjiga

Kako je Nikolaj bio vododelnica za mnoge ljude među nama, najbolje je pokazao čuveni književnik Dobrica Ćosić, koji je, kao dečak, imao prilike da se s Nikolajem viđa. Kao momak, slep na jedno oko i razočaran u život, Dobrica Ćosić je pomišljao čak i na samoubistvo. Poveravao se svešteniku Ranku Bačaninu, parohu Dobričinog sela, Velike Drenove kod Trstenika.
Darku Hudelistu, hrvatskom novinaru, o tome je govorio: „U Bačanina sam imao najviše poverenja jer je bio mlad i jer sam s njim mogao otvoreno da razgovaram. A čitao je, uglavnom, isto što i ja. S njim sam osnovao čitaonicu u crkvenoj školi, u zgradi crkvene opštine. Žalio sam mu se da sam neraspoložen, čemu da se živi, kako da se živi, moj život nema nikakvog smisla i tako dalje… Onda on na to reče: ’Ali ima Boga, smisao je u Bogu!’ I počinje da me vodi kod Nikolaja. (…) Nikolaj je bio senzacija. I neosporno je bio duhovni vođa celokupnoga toga naroda. Sva ta srpska buržoazija i svi ti bogati ljudi, oni sa čezama i fijakerima (u celom srezu je tada postojao samo jedan automobil) – sve je to hrlilo da sluša što on govori. A pored ostaloga, Nikolaj je bio i prvi intelektualac u Centralnoj Srbiji koji je govorio o neposrednoj opasnosti od komunizma.“
Pri čemu, naravno, Nikolaj nije bio protiv ideje socijalne pravde i solidarnosti, ali je bio protiv borbenog bezbožništva komunista, koji su od hrišćanske Rusije napravili antihrišćansku Sovjetiju.

SUSRETI I ODLAZAK Dobrica Ćosić se s vladikom Nikolajem sretao u Žiči i Ljubostinji tokom 1938. godine: „On je mene poznavao. Kad god bih mu prišao nakon bogosluženja, da mu celivam ruku i dobijem od njega blagoslov, on bi mene uvek pitao: ’A šta si sad pročitao, Dobrice?’ Onda bih mu ja podneo kratak izveštaj, na što bi on rekao svešteniku Bačaninu: ’Dobro, a sad mu daj tu i tu knjigu da pročita.’ Preporučivao mi je i neke svoje vlastite knjige kao obaveznu literaturu: ’Molitve na jezeru’ (iz 1920), ’Nove besede pod gorom’ (1922), ’Misli o dobru i zlu’ (1923)…“
Prisustvovao je Ćosić i na velikom bogomoljačkom Saboru na jesenji Krstovdan 1938. Hudelistu je rekao i ovo: „Nikolaj me s vremenom zavoleo, pa je čak bacio oko na mene, jer sam mu se učinio pametnim, marljivim i poslušnim dečkom. I to je dao na znanje svešteniku Bačaninu. A Bačanin mi onda u jednome poverljivom razgovoru reče: ’Slušaj, Dobrice, preosvećeni vladika želi da ti budeš sekretar bogomoljačke organizacije Šumadije! ’ Nikolaj je, dakle, video da sam ja bistar, da mnogo čitam, pa me verovatno zato favorizovao. Ali ja nisam hteo da idem u bogomoljce i u tu njihovu organizaciju…“
Pravoslavna narodna hrišćanska zajednica, kako su se bogomoljci zvanično nazivali, imala je preko trista hiljada članova širom Kraljevine Jugoslavije. Nikolaj je bio njihov duhovni vođa.
Hudelist kaže da Ćosić nije prišao bogomoljcima jer nikad, iako se trudio, nije poverovao u Boga, a kad je jedna oluja, u leto 1937. ili 1938, uništila vinograde i voćnjake njegovog oca, počeo je da mrzi Boga i napisao je jednu antiteističku pesmu, koja je nestala u Drugom svetskom ratu: „Kad je toga leta grad ubio naš vinograd, svi smo bili potpuno depresivni. Ja sam onda u očajanju napisao pesmu protiv Boga. Moja mati ju je čuvala, ali je za vreme okupacije to bilo uništeno.“
Uz to, krenuo je Ćosić putem levičarskih ideja. Privukle su ga političke vizije čuvenog vođe levih zemljoradnika, profesora dr Dragoljuba Jovanovića, doslednog Piroćanca, koji je, zbog svojih stavova, robijao i u predratnoj i u Titovoj Jugoslaviji. Ćosića je levim zemljoradnicima prizivao nešto stariji student građevinarstva Mika Ćurčić, o čemu je pisac pričao Hudelistu: „Taj me moj komšija Mika Ćurčić, koji je bio tri-četiri godine stariji od mene, baš propagandno obrađivao. Video je da sam angažovani omladinac, radoznale prirode, pa me pomoću knjiga Stamboliskog pokušao prevesti na svoju stranu. Slušao sam ga i s velikim interesom čitao to što mi je nudio. Naravno, ’dragoljubovci’ su mrzeli popove, pa tako ni Nikolaja nisu voleli jer je Nikolaj za njih bio desničar, mračnjak i mistik. I mene su od Nikolaja odvraćali. I ja sam tako celo to vreme bio između Bačanina, koji me vukao ka Nikolaju, i Mike Ćurčića koji me vukao u leve zemljoradnike.“
Mnogo mladih pre Drugog svetskog rata krenulo je putem levice. Dobrica je bio jedan od njih.
Kasnije je Ćosić stigao među komuniste, postao partizan, borio se protiv Nemaca i ljotićevaca, do kraja života se ne pomirivši sa četnicima, ali napuštajući Tita i Partiju i nastojeći, kako je umeo i znao, da se bori za srpske nacionalne interese. I, paradoksalno, postao je prijatelj jednog Ljotićevog sledbenika, monaha Mitrofana Mišulića Hilandarca, o kome je pisao: „Prvi put smo se sreli u hilandarskom konaku prvih dana aprila 1967. godine, obojica unapred obavešteni jedan o drugom, s obostranim nepoverenjem i podozrenjem, ali i jakom, privlačnom radoznalošću: gde smo sada, šta smo sada, mi bivši ratni neprijatelji, komunist i ljotićevac, partizan i dobrovoljac, obojica jedan drugom izdajnici otadžbine; u ratu ogorčeni protivnici, u miru – on u emigraciji, ja među pobednicima; sada – ja pisac, on kaluđer. A bili smo đaci i vršnjaci (…) on kao da nije želeo da mu dodirujem mantiju, ja nisam želeo da vidim staklasti sev njegovog veštačkog oka koje je izgubio u borbi sa partizanima, strepeći da se to nije dogodilo u onoj borbi s mojim odredom (…) Svi smo stigli tamo gde se nismo uputili. Ako se Mitrofan i ja bratski ne izmirimo, srpske deobe nisu okončane; naše sudbine i iskustva su bez ikakvog smisla za potomstvo. A nisam znao i video put koji vodi u naše pomirenje.“
Ćosić je, uprkos partizanskom sebi, shvatao da je pomirenje neophodno. Nije znao kako, ali je znao da ga mora biti.

MITROFAN I POMIRENJE Iako monasi hilandarske lavre nisu imali mnogo poverenja u Ćosića, ipak su, na osnovu preporuke, doneli odluku da im on sadi novi vinograd, jer je stari propao od filoksere. Ćosić je pre rata završio poljoprivrednu školu, i bio je stručnjak za vinogradarstvo. On i monah Mitrofan su se, „po poslušanju“, našli na zajedničkom poslu: „Tada, u petnaestodnevnoj sadnji vinograda, u napornom celodnevnom radu, u znoju lica radeničkog, na modrom jegejskom severcu, u velikovaskršnjem postu – rodilo se bratstvo između zboraškog dobrovoljca – prosvetara Mitrofana i mene partizanskog komesara. Rodilo se ono ispovedanjem naših ratničkih ideologija, kazivanjem o ratovanju i borbi u Nauparama, kada smo pucali jedan na drugog; njegovim dugim pripovedanjima o stradanju u nemačkom porazu i odlasku u Nemačku gde je postao grafički radnik. Već iskreni vernik, 1961, odlučuje se da se zamonaši u Hilandaru i sav posveti pravoslavnoj veri, svetosavskoj svetinji i duhovnoj službi Srpstvu. Na ispovest uzvraćao sam ispovešću, otkrivanjem svoje sudbine, poveravanjem svojih razočarenja i nesaglasja ideja i stvarnosti, pa pričom kako sam od vlasti više zavoleo roman. Obostrane ispovesti prosvetlile su nam saznanje da smo obojica poraženi od istorije. U mom životu retka su takva duševna ozarenja i smirenja, kakva sam doživeo u iskrenim ispovestima sa monahom Mitrofanom u sadnji vinograda Hilandaru. Sadeći lozne kalemove u Savinom polju, ostvarilo se istinsko i trajno pomirenje dva ideološka i ratna protivnika. A sadnja vinograda je potpuno uspela.
„Posle takvog pomirenja, među nama više nije bilo nijedne razlike koja je mogla da nas učini protivnicima; tako je trajalo do njegove smrti.“
Ćosić je ocu Mitrofanu posvetio jedan od svojih najboljih nekrologa.
Ne možemo tvrditi da je to imalo upliva na srpskog pisca, ali je, posle susreta sa monahom Mitrofanom, u prelomnoj 1968, Ćosić ustao u odbranu prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, i uskoro je raskinuo sa Titom i njegovom partijom.
Iako nikada nije uspeo da postane istinski vernik u Hrista i vaskrsenje, Ćosić je, pred smrt, pisao: „Meni skeptiku Isus Hristos jeste Bog ljubavi, onaj koji je u istoriji ljudskog roda izgovorio najznačajniju ljudsku misao: ’Ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga’. Ta najznačajnija ljudska misao je i najteži, najneostvariviji zavet čoveku, jer mu se suprotstavlja ljudska priroda i egzistencijalni činioci sa kojima ljudi bivstvuju, osobito u našoj savremenoj civilizaciji. Čovek je biće ljubavi, ali istovremeno i biće zla; najčešće sa nagonom zla jačim od moći dobra u sebi.
„Možete s razlogom pitati: jesam li ja u svom dugom i svakojakom životu u našem obespravljenom i poniženom narodu upoznao ljude koji su živeli i žive sa vrlinama iz učenja Isusa Hrista: da, upoznao sam i poznajem Hristolike ljude, ljude ljubavi i žrtvovanja sebe da bi spasli drugog i znam da takvi ljudi postoje.
„Da oni ne postoje, ne bih ni ja postojao. To saznanje i mom životu daje smisao.“

HRIŠĆANSKI KORENI Pred smrt, ostavio je sledeće zaveštanje kćeri Ani: „Tebi, Ana, koja si mi ponos i moje najznačajnije delo, upućujem molbu. Molba se tiče moje sahrane. Pripadam hrišćanskom pravoslavnom narodu. To su bili moji preci, moji roditelji, moji književni junaci i čitaoci. Ja sam, dakle, hrišćanin duhovnim bićem i moralom. Koliko sam verovao ili neverovao u Boga Tvorca, kazuju moji romani i ja nemam razloga da ta svoja shvatanja kao moći moga uma naknadno razjašnjavam i dopunjavam motivisan strahom od smrti ili saznanjima pred njom. Hristos je bio moj Bog. On je ljudima postavio najteži i najneostvarljiviji cilj. Žao mi je što nisam imao vremena da napišem roman o njegovom ulasku u Jerusalim, noći u Getsimanskom vrtu, oproštaju sa prijateljima i razgovoru sa Judom, raspeću i velikoj sumnji u Oca i ljubav. Mojim tumačenjem Hristove sudbine možda sam mogao nekom rečju da dopunim Dostojevskog. O tom nenapisanom romanu, Hristu i njegovoj religiji govorim zato što svojom sahranom po pravoslavnom crkvenom običaju želim da potvrdim svoju pripadnost hrišćanstvu, svojim precima, roditeljima, svojim književnim junacima i čitaocima.
„Ana, sahrani me sa dva sveštenika, kako je sahranjen moj deda Jefimije, moja majka Milka, moj otac Žika, brat Radoslav, moji vršnjaci i Drenovci, moji prijatelji… U smrt odlazim sa osećanjem da sam ljudima činio više dobra nego zla…“
I tako je otišao, u potopnom času Srbije, 2014. godine.
Ova priča o Dobrici Ćosiću dovoljna je da pokaže u kakvom se narodu pojavio Nikolaj Velimirović, i sa kakvim se ljudima sretao. Čak i oni koji su krenuli putem suprotnim od Nikolajevog, nisu mogli da ga uklone iz svog života, nego su, uvek i svagda, u sećanju na njega tražili odgovore na svoja pitanja, i svađali se i mirili, kao Dobrica partizan i ljotićevac Mitrofan, i iskali hrišćansku sahranu, iako se nisu pričestili Hristom.
U Nikolajevom ozračju pomirili su se Dobrica Ćosić, koji je odbio put bogomoljca i krenuo putem u komunizam, na kome će se razočarati, i Milan (budući Mitrofan) Mišulić, koji je bio desna ruka minhenskog prote Alekse Todorovića u posleratnom izdavanju Nikolajevih knjiga (vodio je Mišulić i značajnu prepisku sa Nikolajem). Otac Mitrofan, Ljotićev sledbenik, biće među onim kaluđerima, takođe Ljotićevim sledbenicima, koji će stići u Hilandar kad je izgledalo da će stari srpski kaluđeri pomreti, i da će carsku lavru, po pravilima Atosa, preuzeti Grci. Za to vreme, Ćosić će pisati svoje istorijske romane, u kojima će pokušati da Srbima kaže da je njihova istorija, iako teška, slavna i da je Tito bio lažni mesija i upropastitelj.
Tako je to u Srba, naroda grešnog, ali Gospodnjeg.