ЕУ и колапс здравства
Слабости здравственог система не могу да сакрију ни највеће и најбогатије земље. Болнице су на ивици снага, становништво стари, све је мање лекара и медицинских сестара, а систем је преоптерећен бирократијом
Да постоји „држава благостања“, годинама уназад доказивано је на примеру добро организованог јавног здравственог система чланица Европске уније. Здравство какво је постојало унутар ЕУ важило је за најбоље у целом свету. Да је и тај мит отишао на добош, открила је протеклих дана лавина медијских извештаја – све више држава ЕУ признаје крах сопственог јавног здравства, пре свега због недостатка лекара и медицинских сестара. Отказују се чак и хитне операције, пацијенти су препуштени сами себи… Слом домаћег здравства више не могу да сакрију ни највеће и најбогатије земље које се међусобно оптужују за беспоштедну крађу лекарског кадра. Француска, Италија, Немачка, Велика Британија (донедавно такође чланица Уније) понашају се слично као на почетку пандемије ковида када су једне од других (најчешће веће од мањих) без пардона отимале дефицитарну медицинску опрему. Словеначки министар здравља упозорава на бекство белих мантила у земље које су способне да их плате више и тиме правда чињеницу да сада Словенија интензивно празни „лекарски базен“ у Србији и Босни. Да ни то није баш једноставно, „с обзиром на то да су српским лекарима прошле године два пута подигли плате, зато Словенија за њих више није занимљиво тржиште рада“, потврђује Ева Брецељ, педијатар и стручни вођа Здравственог дома у Новој Горици.БЕКСТВО И ДЕФИЦИТ У Словенији је прави шок изазвала информација да је у систему домаће здравствене неге регистровано 30.000 запослених, али само 20.000 још ради у јавним здравственим заводима. „Куда је отишло оних 10 хиљада, не знамо. Не знамо ни где је нестало 5.000 медицинских сестара“, признао је прошле седмице словеначки министар здравља, уз напомену да у неким одељењима недостаје чак 40 одсто медицинских сестара. У Словенији „бекство“ медицинских сестара и техничара није посебно изненађење, нарочито у појасу око Марибора који је од аустријске границе удаљен око 20 километара. Јавна тајна су свакодневне миграције свих профила словеначке радне снаге на другу страну међе, у околину Граца где су услови рада бољи, а плате далеко веће. У аустријским болницама и још посебно старачким домовима завршио је добар део словеначких радника „здравствене неге“ који су нестали испод радара министра здравља Данијела Бешића Лоредана. И све то у тренутку када се држава према подацима Еуростата суочава са недостатком чак 800 лекара опште праксе.
Није проблем само у лошем државном планирању и недостатку кадрова, о чему сведочи и пример некадашње медицинске сестре која је после седам година рада у здравству одлучила да окрене лист јер је „боље услове нашла у трговини“. Тамо нема притиска надређених, ишчезао је и „синдром изгорелости“ јер нема ни „болесника међу којима је све више стараца који су све захтевнији“, што, каже, оптерећује здравствене раднике. „Становништво је већ навикло да смо у ’ратном стању’“, тврди Владимир Пребелич, градоначелник Кочевја, варошице која у малом одражава сву беду ЕУ здравства. „Благо речено, ми морамо међусобно да се побијемо ко ће којег лекара добити“, сликовито описује стање на пољу бриге за јавно здравље тамошњи градоначелник, коментаришући жалосне слике из Љубљане где су тзв. неопредељени пацијенти (орвеловски термин за оне који немају лекара), већином старци огрнути ћебенцем и с термосом у рукама почетком јануара „резервисали место у реду“ како би чекали целу ноћ испред здравственог дома који је имао срећу да запосли чак две нове лекарке. Као и у другим деловима Словеније, и у Кочевју добар део мештана већ више од пет година нема свог лекара упркос чињеници да држави сви морају да измире све дажбине и доприносе који се тичу здравственог осигурања. Отуда се родила и идеја за тужбу „неопредељених“ против државе, не само зато што наплаћује услугу коју није способна да обезбеди него и јер је свима доступан здравствени систем записан чак и у уставу државе.
„Тренутно се бије страшна битка за одређене профиле лекара“, каже директор Здравственог дома Кочевје, резигниран јер чак ни за децу није обезбеђена адекватна брига, па за педијатре мора да мољака и „позајмљује“ од других домова здравља. Друге опције нема, јер „данас сталног педијатра можеш само да украдеш неком другом“, обашка што је било ноћи када ни за три пута већу апанажу није било могуће обезбедити дежурног лекара. За Словенију и многе друге државе, придружене ЕУ после првог већег таласа проширења 2004. године, једна од некада опеваних предности ЕУ у виду „слободног протока радне снаге“, показала се погубном јер је „проток“ био углавном једносмеран – према северозападу континента. Али да ни на Западу није ништа боље, открило је новогодишње обраћање француског председника нацији.
„У Француској тренутно 600.000 пацијената са хроничним болестима нема лекара“, сумирао је песимистичку стварност Емануел Макрон. Као и многе друге европске земље, и Француска је суочена с недостатком медицинског особља, посебно у руралним областима. Болнице су на ивици снага, становништво стари, све више лекара и медицинских сестара одлази у пензију, а систем је преоптерећен бирократијом. Зато су здравствени радници у Француској последњих неколико недеља ступили у штрајк, тражећи боље услове рада. На састанку са здравственим радницима изван Париза, Макрон је признао „личну и колективну прегорелост, као и осећање губитка смисла који се понекад јавља, осећај да идемо из једне кризе у другу“, пренео је „Јуроњуз“. Макрон је обећао побољшање услова рада у здравству и ангажовање додатног особља за административне послове, уз мрачну прогнозу: „Ситуација ће се вероватно још више погоршати, пре него што постане боља.“
Французима није тешко да наслуте каква их будућност чека – на то их подсећа очајна слика из комшилука, с друге стране Ламанша. У Великој Британији болесници умиру чекајући на долазак хитне помоћи више од 12 сати. Потресно је сведочење Метјуа Симпсона коме је супруга издахнула на рукама: „Чекали смо 16 сати и 45 минута да дође хитна помоћ! Да су дошли бар за шест сати, 100 посто сам сигуран да би преживела.“ Медицинска сестра Кеј Стивенсон, запослена у болници у Честерфилду, упркос 18-годишњем радном искуству, каже да сличну ситуацију у ургентном центру још није доживела. Фил Банфилд је поводом случаја госпође Симпсон у име лекарских удружења критиковао власти у Лондону и оценио да је „број угрожених болесника – државна срамота“. У британском систему јавног здравља које је некада другима служило као узор, данас недостаје преко 130.000 запослених. Дугогодишње резање трошкова и штедња науштрб здравља нације довели су до колапса система и бесних протеста на улицама британских градова о којима медији у ЕУ махом не извештавају.
Исто су прошли и протести у Шпанији. Хавијер Жуертес, лекар опште праксе у Мадриду, истиче да су захтеви шпанских лекара више него разумни: „Тражимо да нам се омогући да према људима поступамо достојно. За сваког пацијента имамо мање од 10 минута. Не можемо да радимо као машине!“
Колико је потонуло јавно здравство у државама Европске уније, сведочи и податак да су педијатри приморани да подуче родитеље како лекове за одрасле да прилагоде за терапију малишана. Разлог? Несташица најважнијих медикамената за лечење деце. У многим европским државама нису више доступни ни најважнији антибиотици за бебе… Европски медији су пренели да нема састојака важних за њихову производњу, у Европи су их набављали махом из Русије и Кине.
Поскупљења лекова и медицинских помагала а нарочито одлив белих мантила нису последица само „изгорелости“ лекара због ковида 19, већ и чињенице да је у недостатку јефтиног руског гаса и нафте због украјинског рата све поскупело или постало дефицитарно пошто су пресечени и ланци набавке. Сада се тешко набављају многи састојци који су нужни у хемијској индустрији, па њихове високе цене погађају све. Многи произвођачи хемикалија, на пример немачки БАСФ као највећи такав концерн на европском тлу – већ размишљају о селидби производње у Америку јер су тамо и струја и гас неколико пута јефтинији.
Пресек стања на нивоу целе Европе, укључујући и Велику Британију, показује поразну слику: европско здравство је због несташице здравственог и помоћног особља – на коленима.
У Хрватској је алармантно јер су поскупела помагала за инвалиде и тако им постала недоступна, чак и за децу. Ана Сршен, председница Удруге особа са ампутацијом удова града Загреба и Загребачке жупаније испричала је за ХТВ да већ 10 година безуспешно траже од државе да им обезбеди савремена помагала, јер су „расположива испод нивоа људског достојанства“. А сада је горе него икад – у Хрватској је због поскупљења и несташице више од 200.000 инвалида од 1. јануара остало без помагала. Ишчилеле су и залихе појединих производа.
„И она помагала која су најбоља међу лошима више нису доступна особама са ампутацијом, укључујући и децу“, упозорила је Сршенова и додала да су Хрватску о питању снабдевања медицинским помагалима престигле Словенија, Србија и БиХ. Председник Коалиције удруга у здравству Ивица Белина указао је и на драстичне разлике у бројевима: „Чешка за протезе плаћа до 50.000 евра, Словенија 32.000 а Хрватска само 4.000 евра.“
Чини се да више не важи изрека да „здравље нема цену“, иако су радна неспособност и боловања за државу знатно скупљи. Али то изгледа више није случај ни у Немачкој, чак ни у најпрестижнијим здравственим институцијама попут болнице „Черите“ у Берлину. „Изгубили смо много добрих стручњака који су тако трауматизовани да су напустили универзитетску клинику и јавне болнице, зато смо недавно морали да затворимо неколико одељења, и одложимо неке операције“, описао је суморно стање за ТВ СЛО др Андреј Трампуж, познати словеначки инфектолог, запослен у чувеној берлинској болници.
СПОРА РЕФОРМА Наду да је спас на видику буди податак да је влада канцелара Олафа Шолца (слично као француска, словеначка, британска, шпанска…) наговестила реформу система болница и јавног здравства. Нови словеначки премијер је чак лично преузео руковођење посебног тела владе задуженог за реформу здравства. Али то није могуће колико сутра. Можда ни за неколико година. Ко преживи – причаће. У међувремену, друштвене мреже широм Европе преплавило је негодовање огорчених Европљана јер Европска комисија донира новац европских пореских обвезника за амерички посреднички рат против Русије у Украјини, док за здравство никада нема довољно пара… „Ако јавно здравство заиста оснаже тако да одлични доктори више неће одлазити у приватни сектор, јавни систем ће постати атрактивнији и бићемо способни да болесницима понудимо најбољу услугу. То би био један од највећих успеха Немачке на медицинском подручју“, уверен је др Трампуж.
Не треба пренебрегнути ни чињеницу да број запослених у здравству свуда драматично опада, док број болесника остаје исти или се повећава. На то указује и Белгијанац Пол де Рив, генерални секретар Европског савеза медицинских сестара (ЕФН): „Медицинским сестрама у Великој Британији су, на пример, смањене плате за 25 одсто. Уједно је 2009. и 2010. године поред плата смањен и број запослених у јавном здравственом систему. Тридесет одсто медицинских сестара напустило је професију. Нема сумње да су пред крахом здравствени системи и у Европској унији, почевши од Белгије, преко Француске до Словачке, Словеније и у другим државама. Напросто – на тржишту рада нема медицинских сестара.“ Де Рив у име ЕФН подсећа да и на другим пољима није ништа боље: „Ради се о лекарима, медицинским сестрама и бабицама који су на првим линијама фронта. Европска комисија би морала да да свакој чланици Уније по 20 одсто средстава из Фонда за опоравак и отпорност за потребе медицинског особља.“
По оценама организације ОЕЦД, државе би требало да половину свих инвестиција у здравство намене за побољшање стања, нарочито приликом награђивања у циљу опстанка запослених у јавном систему. У супротном, захваљујући садашњем тренду, ОЕЦД оцењује да ће до 2050. године у целом свету недостајати чак 15 милиона здравствених радника. Што најављује брутално срозавање стандарда и зиму здравствених услуга за све.