Džordž Soroš vlasnik svetske štampe

Piše Elena Karaeva

Izveštaj Centra za istraživanje medija( Media Research Centre), čiji je najnoviji, treći deo objavljen ove nedelje, trebalo je da proizvede efekat bombe koja je eksplodirala. Ipak, zaključci autora Džozefa Vaskeza i Dana Šnajdera kažu: sav ili skoro sav cvet takozvanog demokratskog i, naravno, veoma slobodnog novinarstva „celog civilizovanog sveta” je bio (i ne može se isključiti da još uvek jeste) u vlasništvu 92-godišnjeg milijardera Džordža Soroša. Da, baš onaj koji se zalaže za „svet bez granica“, za društvo u kome su porodične i druge ljudske veze i odnosi zamenjeni surogatom za onlajn ćaskanja, gde ljudi nemaju pol (verovatno ni godina), a države ne bi trebale da imaju granice.
Ovaj model sveta, nov i lep, o kome je pisao Oldos Haksli, smatrajući ga utopijom, Džordž Soroš je poslednje četiri decenije pretvarao u stvarnost.

Kako mu je topošlo za rukom?

Osnovana sredinom 80-ih, Fondacija za otvoreno društvo, u koju je Soroš upumpao preko 30 milijardi dolara, iz naizgled filantropske inicijative za pomoć i podršku obrazovnom sistemu u zemljama u razvoju, prerasla je u pravi mafijaški sindikat. I, kao što je uobičajeno u strukturama ovog tipa, Soroševa koza nostra je pružila pipke da bi dobila agente uticaja u gotovo svim velikim međunarodnim institucijama.
Da, uključujući i Evropsku uniju. Da, uključujući, naravno, američki politički establišment (ista „vašingtonska močvara“ koju je prethodna administracija bezuspešno pokušala da isuši). I da, uključujući najveće međunarodne medijske grupe, od CNN-a do NBC-a, od Blumberga do Njujork tajmsa.
A upravo Soroš, prema autorima studije, drži na kratkoj uzici preko pedeset vodećih novinara i glavnih urednika u najpoznatijim i najuticajnijim međunarodnim medijima.
Naravno, milijarder ne trpa gomile dolara u džepove svih ovih likova na zapadnoj medijskoj sceni kasno noću u mračnoj uličici.
Sve izgleda drugačije: svi ovi ljudi, uporedo sa svojim glavnim poslom, članovi su nadzornih odbora raznih Soroševih NVO. Postoji mnogo različitih naziva za NVO. Na primer, Institut za humanističke nauke Aspen. Soroš održava sam institut, njegove zaposlene, finansira održavanje foruma sa agendom, koji, naravno, govori o tome kako oni „uništavaju Rusiju“. Radi se o desetinama miliona dolara.
A tu je i Komitet za zaštitu novinara. Osnovan otprilike u isto vreme kada i Otvoreno društvo. Centralna kancelarija se nalazi u Njujorku. U rukovodstvu su velika imena. Uključujući Kristijan Amanpur, glavnog međunarodnog dopisnika CNN-a, za koju postoje samo dve tačke gledišta: njeno i pogrešno. Prema Vaskezu i Šnajderu, Amanpur je dobila Soroševe grantove u iznosu većem od 1,5 miliona dolara.
Stoga je, naravno, sasvim razumljiva njena loše prikrivena agresija na mađarskog ministra spoljnih poslova Petera Sijartoa tokom intervjua prošlog leta. Dok je Sijarto branio interese Mađara i mađarskog društva, Amanpur je branila onu istinu koja ispisuje izdašne sume za podršku svojim društvenim aktivnostima.

Svako ko zna kako danas funkcionišu veliki mediji na Zapadu zna da nije toliko bitno šta govore. Glavna stvar je to isto koščejevsko jaje, koje pomaže da se zadrži igla, odnosno moć nad javnim mnjenjem – to je ono što se ne prijavljuje, a što se krije.
Da bi kupio ćutanje najvećih medija, Soroš je, prema autorima studije, potrošio preko 130 miliona dolara.
To je ono zbog čega zapadni mediji danas tako lako manipulišu svešću.
I to ne jedna osoba, već milioni, desetine i stotine miliona ljudi.
Najjednostavniji i nama najbliži primer.
Da li bi eksplozija rusofobije i cunami falsifikata vezanih za početak specijalne operacije u Donbasu bili mogući kada bi s vremena na vreme — makar na pola reči, makar na nekoliko minuta — svi ovi međunarodni mediji posvetili svoje vreme emitovanju ili čitanju par vesti iz Donjecka? Malo verovatno.
Tokom proteklih osam godina bilo je dovoljno vremena da se priča o tome kako ljudi tamo žive. Pod kojim uslovima. Kakve su težnje ovih ljudi? O čemu pričaju i o čemu razmišljaju?
Svoju ulogu odigralo je zataškavanje, svesno prihvaćeno, svesno promovisano u strogom skladu sa nepokolebljivim: “Ako o tome ne govorimo, onda ne postoji. A ni ovi ljudi ne postoje”. I ovaj pristup je bio neverovatno efikasan.
Ovo je samo jedan primer kako danas funkcioniše najmoćnija propagandna mašina, savršeno podmazana.
Ovakvih zavera, kada se štampa, potpuno obučena u beli mantil, krila, krije i skrivaće (bez iluzija, tamo rade ne ubeđeni ljudi, već cinici sa milionskim platama), nema broja.
Soroš je, po svojoj prirodi, apsolutno hladno, razborito i svesno pretvorio štampu od pomoćnika društvu, od učitelja koji pomaže u formulisanju značenja, u slugu koji čuva poslovne interese vlasnika.

Ne treba zaboraviti da ni sam milijarder nikada nije pomislio da sakrije da svojim novcem namerava da promeni i tok istorije i prirodu društva. Naravno, ne nezainteresovano. Već sa profitom.
Zaista, 90-ih godina, pod uverljivim izgovorima, Soroš je finansirao ne samo održavanje ruskih biblioteka (polovina liberala je bila spremna da se za to od jutra do večeri šije), već i izdavanje udžbenika. I tu je narativ bio onaj koji je on, mušterija, diktirao.
Onaj koji mu je trebao.
Zaista, Soroš je, bacajući peni – u bukvalnom smislu te reči – sa majstorskog ramena ruskim naučnicima (druga polovina istih liberala pisala panegirike za svakog takvog filantropa parazita, doduše sa mirisom smerdjakovizma), uspeo je uz pomoć dobronamernika da sebi praktično stvari anđeoska krila. Jedino je nedostajao oreol. Ali onda je usledio tender za privatizaciju Svjazinvesta. Jedan dragi deda ljubaznog osmeha, ali hladnog pogleda biznismena, mogao bi da se ispostavi kao jedini vlasnik ruskog telegrafa i pošte. Ne računajući, naravno, telekomunikacije, satelite i sve ono što spada u savremena sredstva komunikacije.
Država, koja se tada nije odlikovala brzom reakcijom, ipak je uspela da shvati šta sve te igre „otvorenih društava” mogu da ugroze. Mere su preduzete. Možda ne baš pametno, ali nova Rusija je imala samo šest godina. Kao što su uradili, uradili su.
To što sada 92-godišnji milijarder želi da preoblikuje „ceo civilizovan svet“ po svom ukusu – rodnom fluidnošću, opsesivnom i nametnutom LGBT agendom, sa štampom, koja poput dresiranog psića nosi papuče. a novine vlasniku, s tim što ljudi više nemaju osećaj da žive u rodnoj zemlji, da su zaboravili šta je smisao života, naš kratki boravak na zemlji, uopšte nije naš problem.
Znamo da se danas borimo, između ostalog, da u našoj zemlji nema ničeg bliskog, sličnog Soroševom uticaju. I tako da sami odlučujemo kakvo društvo da gradimo. Koje vrednosti staviti u njegovu osnovu.
Društvo je otvoreno, bez citata, bez rezerve, nezainteresovano i stvarno. Naše rusko društvo.