Џорџ Сорош власник светске штампе

Пише Елена Караева

Извештај Центра за истраживање медија( Media Research Centre), чији је најновији, трећи део објављен ове недеље, требало је да произведе ефекат бомбе која је експлодирала. Ипак, закључци аутора Џозефа Васкеза и Дана Шнајдера кажу: сав или скоро сав цвет такозваног демократског и, наравно, веома слободног новинарства „целог цивилизованог света” је био (и не може се искључити да још увек јесте) у власништву 92-годишњег милијардера Џорџа Сороша. Да, баш онај који се залаже за „свет без граница“, за друштво у коме су породичне и друге људске везе и односи замењени сурогатом за онлајн ћаскања, где људи немају пол (вероватно ни година), а државе не би требале да имају границе.
Овај модел света, нов и леп, о коме је писао Олдос Хаксли, сматрајући га утопијом, Џорџ Сорош је последње четири деценије претварао у стварност.

Како му је топошло за руком?

Основана средином 80-их, Фондација за отворено друштво, у коју је Сорош упумпао преко 30 милијарди долара, из наизглед филантропске иницијативе за помоћ и подршку образовном систему у земљама у развоју, прерасла је у прави мафијашки синдикат. И, као што је уобичајено у структурама овог типа, Сорошева коза ностра је пружила пипке да би добила агенте утицаја у готово свим великим међународним институцијама.
Да, укључујући и Европску унију. Да, укључујући, наравно, амерички политички естаблишмент (иста „вашингтонска мочвара“ коју је претходна администрација безуспешно покушала да исуши). И да, укључујући највеће међународне медијске групе, од ЦНН-а до НБЦ-а, од Блумберга до Њујорк тајмса.
А управо Сорош, према ауторима студије, држи на краткој узици преко педесет водећих новинара и главних уредника у најпознатијим и најутицајнијим међународним медијима.
Наравно, милијардер не трпа гомиле долара у џепове свих ових ликова на западној медијској сцени касно ноћу у мрачној уличици.
Све изгледа другачије: сви ови људи, упоредо са својим главним послом, чланови су надзорних одбора разних Сорошевих НВО. Постоји много различитих назива за НВО. На пример, Институт за хуманистичке науке Аспен. Сорош одржава сам институт, његове запослене, финансира одржавање форума са агендом, који, наравно, говори о томе како они „уништавају Русију“. Ради се о десетинама милиона долара.
А ту је и Комитет за заштиту новинара. Основан отприлике у исто време када и Отворено друштво. Централна канцеларија се налази у Њујорку. У руководству су велика имена. Укључујући Кристијан Аманпур, главног међународног дописника ЦНН-а, за коју постоје само две тачке гледишта: њено и погрешно. Према Васкезу и Шнајдеру, Аманпур је добила Сорошеве грантове у износу већем од 1,5 милиона долара.
Стога је, наравно, сасвим разумљива њена лоше прикривена агресија на мађарског министра спољних послова Петера Сијартоа током интервјуа прошлог лета. Док је Сијарто бранио интересе Мађара и мађарског друштва, Аманпур је бранила ону истину која исписује издашне суме за подршку својим друштвеним активностима.

Свако ко зна како данас функционишу велики медији на Западу зна да није толико битно шта говоре. Главна ствар је то исто кошчејевско јаје, које помаже да се задржи игла, односно моћ над јавним мњењем – то је оно што се не пријављује, а што се крије.
Да би купио ћутање највећих медија, Сорош је, према ауторима студије, потрошио преко 130 милиона долара.
То је оно због чега западни медији данас тако лако манипулишу свешћу.
И то не једна особа, већ милиони, десетине и стотине милиона људи.
Најједноставнији и нама најближи пример.
Да ли би експлозија русофобије и цунами фалсификата везаних за почетак специјалне операције у Донбасу били могући када би с времена на време — макар на пола речи, макар на неколико минута — сви ови међународни медији посветили своје време емитовању или читању пар вести из Доњецка? Мало вероватно.
Током протеклих осам година било је довољно времена да се прича о томе како људи тамо живе. Под којим условима. Какве су тежње ових људи? О чему причају и о чему размишљају?
Своју улогу одиграло је заташкавање, свесно прихваћено, свесно промовисано у строгом складу са непоколебљивим: “Ако о томе не говоримо, онда не постоји. А ни ови људи не постоје”. И овај приступ је био невероватно ефикасан.
Ово је само један пример како данас функционише најмоћнија пропагандна машина, савршено подмазана.
Оваквих завера, када се штампа, потпуно обучена у бели мантил, крила, крије и скриваће (без илузија, тамо раде не убеђени људи, већ циници са милионским платама), нема броја.
Сорош је, по својој природи, апсолутно хладно, разборито и свесно претворио штампу од помоћника друштву, од учитеља који помаже у формулисању значења, у слугу који чува пословне интересе власника.

Не треба заборавити да ни сам милијардер никада није помислио да сакрије да својим новцем намерава да промени и ток историје и природу друштва. Наравно, не незаинтересовано. Већ са профитом.
Заиста, 90-их година, под уверљивим изговорима, Сорош је финансирао не само одржавање руских библиотека (половина либерала је била спремна да се за то од јутра до вечери шије), већ и издавање уџбеника. И ту је наратив био онај који је он, муштерија, диктирао.
Онај који му је требао.
Заиста, Сорош је, бацајући пени – у буквалном смислу те речи – са мајсторског рамена руским научницима (друга половина истих либерала писала панегирике за сваког таквог филантропа паразита, додуше са мирисом смердјаковизма), успео је уз помоћ добронамерника да себи практично ствари анђеоска крила. Једино је недостајао ореол. Али онда је уследио тендер за приватизацију Свјазинвеста. Један драги деда љубазног осмеха, али хладног погледа бизнисмена, могао би да се испостави као једини власник руског телеграфа и поште. Не рачунајући, наравно, телекомуникације, сателите и све оно што спада у савремена средства комуникације.
Држава, која се тада није одликовала брзом реакцијом, ипак је успела да схвати шта све те игре „отворених друштава” могу да угрозе. Мере су предузете. Можда не баш паметно, али нова Русија је имала само шест година. Као што су урадили, урадили су.
То што сада 92-годишњи милијардер жели да преобликује „цео цивилизован свет“ по свом укусу – родном флуидношћу, опсесивном и наметнутом ЛГБТ агендом, са штампом, која попут дресираног псића носи папуче. а новине власнику, с тим што људи више немају осећај да живе у родној земљи, да су заборавили шта је смисао живота, наш кратки боравак на земљи, уопште није наш проблем.
Знамо да се данас боримо, између осталог, да у нашој земљи нема ничег блиског, сличног Сорошевом утицају. И тако да сами одлучујемо какво друштво да градимо. Које вредности ставити у његову основу.
Друштво је отворено, без цитата, без резерве, незаинтересовано и стварно. Наше руско друштво.