Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Председник Александар Вучић огласио се на свом Инстаграм профилу поводом апликације за чланство тзв. Косова у ЕУ.
– Поштовани грађани Србије, већ знате да сам замолио наше западне партнере да ми кажу који од пет важних докумената желе да поштују: Кумановски споразум, Повељу УН, Резолуцију 1244, Бриселски или Вашингтонски споразум. Дошли смо до шестог, веома значајног документа ЕУ, из 2003. године, чувеног Солунског документа о проширењу ЕУ на Западни Балкан. И управо у светлу подношења апликације за чланство у ЕУ тзв. Косова, моје питање је: Хоће ли поштовати документа која су сами доносили, па чак и историјска из Солуна, јер у тачки 5. Солунског документа се каже да у потпуности подржава имплементацију Резолуције 1244, тако да моје питање од данас је: Који од ових шест документа желите да поштујете и ми ћемо бити апсолутно сагласни – упитао је председник Србије, Александар Вучић.
View this post on Instagram
Pitanje za zapadne partnere koji od šest dokumenata poštuju? Očigledno da je najbitniji dokument Rezolucija R-1244 UN-a koju niko ne poštuje, ni Evropska unija, ni tzv. Kosovo, niti Srbija, jer je EU nametnula “Briselski sporazum” kojim su Kosovu dati svi statusni elementi države sa carinskom granicom, a u naslovu piše Briselski sporazum o normalizaciji odnosa (kontradiktoran naslov)!? Zašto je Srbija prihvatila Briselski sporazum (da izgubi teritoriju) kada je važeća Rezolucija 1244? I zašto je “normalizacija odnosa” da se preda Kosovo Albancima – a nije normalizacija odnosa da se na agendi dijaloga na stolu postavi pitanje povratka 250.000 hiljada proteranih Srba kada su EU parlamentarci, za svaki sporazum, upozoravali da su na “stolu” dijaloga sva otvorena pitanja srpske i albanske strane, čak i ona koja do sada nisu bila postavljana??? Zašto pregovarački tim Srbije u Briselu nikada neće da postavi pitanje povratka proteranih Srba???
Није ово лоша одбрана националних интереса; заправо, није НИКАКВА! – а заогрнута је плаштом тајанства, док главни актер прича отрцане (пре)опширне приче шта све Србију угрожава, како су нам руке везане, како смо притерани уза зид, како смо мали, како не верује да ће успети неки наши покушаји… све то уз пригодно намештено лице врло скрушене и ожалошћене особе којој само што сузе нису линуле, ручица смерно склопљених у ставу потпуне предаје… таквим околностима.
Сва је прилика да нас све време припрема, што чињењем (погрешним, намерним, трапавим…) што деценијским нечињењем – како бисмо прихватили РЕАЛНОСТ и помирили се са губитком КиМ, јер је још то преостало како бисмо сачували МИР И СТАБИЛНОСТ. И како не бисмо наљутили наше “пријатеље” који се сатрше љуљајући “своје чедо” – монструма са бројним урођеним манама и деформитетима…
На који начин, иначе, кани да заштити “наш народ на КиМ уз кога ће Србија увек стајати”? – уз свеколико заклињање да “Србија никад више неће нечију децу дочекивати у сандуцима”. РЕЧИМА ПОДРШКЕ, зар,? У овој суровој реалности кад се западно чедо до зуба наоружава пошиљкама, сад и од наших “пријатеља” Турака (кад су то Турци Србима па били пријатељи??? – хм. нешто сам, мора бити, пропустила…)