Staljin po drugi put među Evropljanima

Rezolucija Bundestaga kojom se „Golodomor“ proglašava genocidom predstavlja prirodan nastavak „mirnodopske“ politike Evropske unije, koja je iznedrila rezoluciju iz 2009. kojom su izjednačeni staljinizam i nacizam. Suštinski problem ovih rezolucija je u njihovom nesaglasju s dokazanim istorijskim činjenicama, čime se dodatno u očima dobronamernih čitalaca potvrđuje da Evropa još panično baulja između dva straha, od kojih se jedan zove Rusija, a drugi komunizam

U sredu, 30. novembra, Bundestag je usvojio rezoluciju kojom je stradanje Ukrajinaca u „Golodomoru“ proglasio za genocid. „U danima kada se odvija ruska agresija na Ukrajinu, suprotno međunarodnom pravu i evropskom poretku zasnovanom na miru i vrednostima, pogodnije je nego ikad da ustanemo u protivljenju ambicijama i ugnjetavanju bilo koje velike sile“, navodi se u tekstu rezolucije. „Iz današnje perspektive, očigledna je istorijsko-politička klasifikacija (Golodomora) kao genocida. Bundestag saglasan je sa ovakvom klasifikacijom“, zaključuje se u rezoluciji.
Ambasador Ukrajine Aleksej Makejev klanjao se nemačkom grbu koji visi sa zida Bundestaga u znak zahvalnosti Nemačkoj na podršci Ukrajini, dok su se Alternativa za Nemačku i Levica suzdržali od glasanja za zauzimanje „istorijsko-političkog“ stava kojim se Rusima, u očima zapadne javnosti, na vrat natovaruje teret genocida. [restrict]

NEPRIJATNA ISTINA Vihor ratne propagande koji je dunuo u jedra Bundestaga i dovezao Nemačku u mirnu luku osude „Golodomora“ nije došao niotkuda. Treba se setiti da je još 2009. godine Evropski parlament doneo rezoluciju kojom je pozvao na priznavanje „nacizma i staljinizma, komunističkih i fašističkih režima delom jednog istog nasleđa“. Jedan od aspekata ove rezolucije je u tome što se njome, kao i ovom rezolucijom Bundestaga, „pogađa“ Rusija, i to falsifikovanjem istorije: poistovećivanjem pobeđenih s pobednicima i žrtava sa zločincima. Time se zamagljuje i neupitna istorijska činjenica da je sovjetsko oružje odnelo ključne pobede nad Hitlerom.
Istina o ulozi Sovjetskog Saveza u pobedi nad Trećim rajhom ostaje do danas neprijatna za Zapad, i naročito Amerikance, budući da njihov položaj „benevolentnog hegemona“ i „dobrog spasioca čovečanstva“ pretrajava upravo na uverenju da su oni, i samo oni, spasli Evropu od fašizma i nacizma, i naposletku, naravno, od komunizma. Anulirati sećanje na sovjetsku žrtvu u borbi protiv Hitlera je krucijalno značajno u trenutku kada se vodi rat protiv one sile koja je upravo naslednica Sovjetskog Saveza. Za Zapad, nema boljeg načina za to od markiranja režima koji je Evropu spasio 1945. godine kao „genocidnog“.
Ali da li je komunizam zlo ili čak zlo jednako nacizmu? I da li je, u konačnici, ishodište staljinizma „genocid“?
Glad u Sovjetskom Savezu 1931–1933. godine izazvana je procesom kolektivizacije. To je bilo vreme Prve petoletke, ali za shvatanje celokupnog istorijskog konteksta i usled ustaljene prakse da se Sovjetski Savez razume kao da je postojao u istorijskom vakuumu, hermetički zatvoren „gvozdenom zavesom“, bitno je naglasiti da je to bilo vreme velike ekonomske depresije na Zapadu. Predstojeću katastrofu dodatno je pospešila velika letnja suša 1931, koja je došla za izrazito hladnim prolećem, i pogodila upravo regione kazahtanskih stepa, Sibira, Urala, Povoložja i Ukrajine.
Paralelno s procesom kolektivizacije i organizacije kolhoza, Staljin je otpočeo proces intenzivne industrijalizacije zemlje. Međutim, za potrebe otkupa tehnologija i mašina od Zapada, neophodnih za sprovođenje industrijalizacije u SSSR-u, bilo je potrebno izvoziti sirovine u koje je spadala i hrana. Ovakvu situaciju možda dobro ilustruje stanje sovjetske tekstilne industrije. Proces industrijalizacije nije tolerisao uvoz pamuka i vune. Kako je proces kolektivizacije pogodio i stočare, broj ovaca u Sovjetskom Savezu je pao, što je direktno vodilo potrebi za uzgojem pamuka. Država je podržavala uzgoj pamuka na račun drugih zemljoradničkih kultura, čime su direktno pogađani bili npr. proizvođači žita.
Paralelno s tim, zbog ekonomske recesije, cene sirovina i hrane na Zapadu su naglo padale, za razliku od cena mašinerije. U toj poziciji, teret industrijalizacije su posredno podnele sve žitonosne oblasti SSSR-a, uključujući oblast Severnog Zakvkazja, Povoložja i Ukrajine. Međutim, iza toga se nikako nije krila „genocidna namera“ države prema narodu bilo koje od pogođenih oblasti. Štaviše, biografija Staljina iz pera prinstonskog profesora Stivena Kotkina iz 2017. godine donosi brojna pisma iz korespodencije Generalisimusa s podređenima, u kojima eksplicitno savetuje da se teško pogođene oblasti poštede.
Iz pisma Kaganoviču i Molotovu od 24. jula 1932. čitamo Staljinovu preporuku: „Naša direktiva o bezuslovnom prikupljanju žita na nivou SSSR-a je ispravna. Ali imajte na umu da iz ove politike moraju biti izuzete one oblasti Ukrajine koje su naročito propatile.“ Takvih pisama i direktiva ima sasvim dovoljno da se isključi bilo kakva Staljinova „genocidna namera“.
Staljinov cilj bila je „modernizacija“ SSSR-a, a ne satiranje nacionalnih manjina, i tu „modernizaciju“ treba čitati u ključu izgradnje socijalizma u „jednoj zemlji“. „Šta je to mogućnost pobede socijalizma u jednoj zemlji? To je mogućnost rešenja protivrečnosti između proletarijata i seljaštva unutrašnjim snagama naše zemlje, mogućnost osvajanja vlasti od strane proletarijata i iskorišćavanja te vlasti za izgradnju potpunog socijalističkog društva u našoj zemlji, uz simpatije i podršku proletera drugih zemalja, ali bez prethodne pobede proleterske revolucije u drugim zemljama“, pisao je Staljin u brošuri Ka pitanjima lenjinizma iz januara 1926. godine.
„Druge zemlje“, međutim, ne prestaju da strahuju od bauka staljinizma i komunizma. Pre nego što je dobila svoju političku artikulaciju kojom je falsifikovana istorija rezoluciji Evropskog parlamenta od 2. aprila 2009, prominentni zapadni istoriografi su nastojali da dokažu da je Staljinov režim bio „genocidan“. Perjanica tog pokreta bio je istoričar Robert Konkvest, čiji su istoriografski argumenti prema pisanju trećeg toma Kembričke istorije Rusije pobijeni dokazima iz arhiva. Međutim, Konkvest je kao priznanje za svoju borbu dobio sinekuru na Huverovom institutu, a toliko je bio priznat u „konzervativnim“ krugovima da se „ljubio u obraz sa Margaret Tačer i Kondolizom Rajs“.

DRUG KOBA I KAMERAD VOLF Na čemu onda počiva ideja o srodnosti nacizma i staljinizma? U Programu proklamovanom u govoru na stranačkom skupu od 24. februara 1920. godine u pivnici Hofbrojhaus Adolf Hitler kaže: „Građanin može biti samo onaj ko je sunarodnik, sunarodnik može biti samo onaj ko je nemačke krvi bez obzira na religiju; Jevrejin ne može biti sunarodnik.“ Antikomunistički stav, u istom Programu, Hitler zauzima pozivajući na borbu sa ciljem da se „pobedi jevrejsko-materijalistički duh u nama i van nas“.
Da li se, i po kom osnovu, mogu porediti staljinizam i nacizam? Da li je Staljinova ideja osvajanja vlasti u ime izgradnje socijalističkog sistema u zemlji isto što i traženje kolonija radi „ishrane našeg naroda i naseljavanja naših viškova stanovništva“, u kojima bi građani bili „rasno čisti“ Nemci, kako proklamuje Hitler?
Oprečno stanovištu Evropskog parlamenta, ne može se reći da postoji sličnost u pogledu namera Staljina i Hitlera. Međutim, ideja da je nacizam samo verzija komunizma postojana je u zapadnoj intelektualnoj tradiciji. Ludvig fon Mizes piše 1951. da je „kada je sovjetska agenda masovnog istrebljenja svih disidenata i nemilosrdnog nasilja ukinula inhibicije o pitanju ubijanja na veliko, koje su još donekle brinule Nemce, ništa više nije moglo da spreči napredovanje nacizma“.
Drugim rečima: nema neke razlike između gulaga i Hitlerovih „fabrika smrti“. Jedno je dalo opravdanje drugom. Manjkavost ovakve argumentacije leži u tome što se previđa razlika između rasne segregacije i planiranog genocida s jedne, i politički motivisanih „čistki“ s druge strane.

AMERIČKI DUH NACISTIČKIH ZAKONA Pošteno bi bilo skrenuti pažnju npr. američke uzore – u nacističkom planu izgradnje „pravne države“. Kako piše Mark Mazover u studiji o Hitlerovoj imperiji, „unutar SAD (čije je rasne zakone i ozakonjenu eugeniku Hitler oduševljeno hvalio 1920-ih) američki domoroci su bili do 1924. tretirani kao nacionalnost, ali ne kao građani. Tu razliku su američki javni delatnici s kraja 19. veka hvalili kao preduslov velike kolonijalne moći Amerike. Položaj Portorikanaca je ustavno bio regulisan onako kako su Nemci ustavno regulisali položaj Čeha – bili su domaći stranci unutar Sjedinjenih Američkih Država“.
Dana 5. juna 1934. pravnici Trećeg rajha sastali su se sa ciljem da izrade zakone koji će u istoriji biti poznati kao ozloglašeni Nirnberški zakoni. Tom prilikom, sastali su se ministar pravde Franc Girtner, Bernhard Ležener koji je bio glavni tvorac nacrta zakona i Roland Frejzler, potonji predsednik Narodnog suda Trećeg rajha. U prvim minutima sastanka Girtner je predstavio memorandum o američkim rasnim zakonima koji treba da posluže kao uzor u nemačkom rasnom zakonodavstvu, i čitav je sastanak protekao u divljenju „američkom standardu“ u rasnom zakonodavstvu, za kojim su nacisti „debelo zaostajali“.
Ne bi li, stoga, bilo priličnije da se bar u segmentu institucionalnog rasizma i stvaranja države na genocidu, prizna da je američka praksa, koja je neposredno inspirisala naciste, deo onog nasleđa kome pripada i nacizam?

Naposletku, ostaje da se rasvetli pitanje „srodnosti“ nacizma i staljinizma kao antiliberalnih ideologija. Da, staljinizam jeste protivnik liberalizma, ali da li je nacionalsocijalizam protivnik liberalizma?
„Umesto socijalističkog internacionalizma, kao alternativa nudi se nacionalni socijalizam. Ali i ovaj pojam je bio svojevrsno korišćen jer nije podrazumevao klasnu borbu kao kod marksista nego celovitost, jedinstvo nacije. Reč je o posebnoj upotrebi reči ‚socijalizam‘, mutnoj u suštini, ali ipak potpuno različitoj od onoga što se pod ovom rečju podrazumevalo, počev od Karla Marksa“, objašnjava Andrej Mitrović naziv Nacionalsocijalističke radničke partije.
Ali ako nacizam ne podrazumeva klasnu borbu, šta podrazumeva reč „socijalizam“ u nazivu Hitlerove partije, osim taktičkog manevra da se privuku glasači s levice? O tome rečito svedoči jedan razgovor između Ota Štrasera i Adofla Hitlera iz 1940. godine. „Ukoliko želite da očuvate kapitalistički režim, gospodine Hitleru, ne možete da govorite o socijalizmu. Jer naše pristalice su socijalisti, i vaš program zahteva socijalizaciju privatnih preduzeća“, rekao je Štraser Fireru. „Problem je u toj reči socijalizam“, odgovorio je Hitler.
Nemoguće je razumeti Treći rajh bez razumevanja uloge krupnog kapitala u njegovim okvirima. Glad za resursima koja je motivisala američki pohod do „konačne granice“ ili evropsku „jagmu za Afrikom“, terala je i Treći rajh u pohod za svojim kolonijama, a sve sa ciljem pronalaženja resursa koje je kapital gutao. Kako podvlači Išaj Landa u studiji Čarobnjakov šegrt, ekonomskom liberalizmu Hitler i nacizam duguju mnogo više nego socijalizmu. Koliko god se Hitler kitio „socijalizmom“, diktatura proletarijata nije bila cilj Hitlerove borbe, naprotiv. Ali ako je verovati zapadnim revizionistima, Krup koga je Hitler proglasio „firerom nemačke industrije“, glavni „nacistički kapitalista“ i proizvođač naoružanja, bio je isto što i Stahanov u Sovjetskom Savezu, koji je postao poznat time što je, navodno, za smenu iskopao 102 tone uglja. Da, možda su i komunizam i nacizam hteli „novog čoveka“, ali taj „novi čovek“ nije bio isti čovek.
Naposletku, ako „Golodomor“ nije genocid i ako staljinizam i hitlerizam nikako ne mogu da se smatraju delom istog nasleđa, površne, politikantske i pseudoistorijske rezolucije Evropske unije iz 2009. i ratna rezolucija Bundestaga iz 2022. godine mogu se tumačiti na dva načina.
Prvo, cilj ovih rezolucija je svakako nanošenje štete javnom ugledu Rusije na Zapadu. Na tragu dobro poznate prakse dehumanizacije neprijatelja kroz ratnu propagandu, nikad nije zgoreg svaliti mu na teret pleća krivicu za genocid, kao zločin koji je Zapad odavno instrumentalizovao u nastojanju da daruje i oduzima suverenost.
Drugi smer ovih rezolucija je dodatno slabljenje levih politika koje, kada se vrate na svoje originalne pozicije, i ratosiljaju se „manjinarenja“ i „slavljenja planete“, jedine pored antiameričkih nacionalizama mogu doprineti borbi za političku emancipaciju čitavih naroda koji su pregaženi američkom vojnom silom i prekriveni zapadnim mrežama uticaja.

[/restrict]