SRBIJA I JUGOSLAVIJA – JUGOSLOVENSKA IDEJA U SRPSKOJ KULTURI I UMETNOSTI

Šta je od „jugoslovenskog mesijanstva“ i vekovnog entuzijazma i oduševljavanja srpske kulturne elite ovim krugom ideja danas opstalo i ima li budućnost na srpskoj kulturnoj i umetničkoj sceni? Spektar aktuelnih ideja u tom smislu i na tom pravcu čine krajnosti intelektualnih i emotivnih boja i sadržaja, od kritičkog odbijanja i netrpeljivosti do oduševljenja i zalaganja za obnovu duha zajedništva. Ko su nekadašnji, a ko savremeni akteri koji daju zamajac jugoslovenstvu i njegovom duhu i uticaju među Srbima? Kako se ova raspoloženja i delovanje, te krug ideja manifestuju u književnosti, izdavaštvu, likovnoj i pozorišnoj umetnosti,popularnoj kulturi? O tim vezama, prožimanjima, uticajima, antagonizmima i saradnji, „Pečat“ će u narednim mesecima objaviti seriju autorskih tekstova.

Prestonička teatarska scena i gostovanja predstava iz „regiona“

ZASAD BEZ DOBROG PREVODA

Zbog čega sve biva sporno pozivanje gostiju da nam pokažu s pozorišne scene kako se slobodno, asocijativno, originalno, raspojasano, autentično, umetnički tumači dramska umetnost? Ako to nisu umetnici koji su „odande“ došli i upoznali nas ovde, pa to i „učitali“ u svoje tumačenje, sve, i neretko, ostaje samo naša provincijalna zaslepljenost maglom, koja je lepša od naše samo zato što – nije naša!

Kad je, nedavno, slavni Frank Kastorf postavio, na scenu Beogradskog dramskog pozorišta, Danteovu „Božanstvenu komediju“ u trajanju od šest sati, u koju je smućkao čak i Handkeov „Golmanov strah od penala“, uz još mnogo drugih teško čitljivih asocijacija, i izjavu da voli kad ga publika „pljuje“, tema o udivljenom pogledu srpskog teatra (iz žablje perspektive) na sve što dolazi sa strane prosto se nametnula sama.
Ne tako davno, pre nekoliko godina, kontroverzni hrvatski reditelj Oliver Frljić je u Zagrebu postavio Nušićevu „Gospođu ministarku“, bez ikakve jezičke adaptacije, kako ju je najveći srpski komediograf napisao. To je izazvalo kod suseda veliki „halo“, bez potrebe, jer i mi Krležu, na primer, ovde igramo na „krležijanskom“, srpski glumci sa nezavidnim uspehom lome jezik, ako nisu hrvatskog porekla. Elem, Frljić, inače teatarski žestoki skandal majstor, štosa radi, a i da podvuče budalaštinu ideje, da bi se Nušić igrao „u prevodu“, iznad scene je postavio hrvatski titl, sve vreme predstave. I to je, jasno je, dodatno zaošijalo grotesku, „Ministarka“ se pretvorila iz situacione komedije u komediju regionalnih naravi i suštinski političko pozorište.
Evo još jedne male digresije o autentičnosti i neprevodivosti ključnih činjenica jezika, bića svakog naroda.
Pre nekoliko godina sam, u Tatarstanu, u gradu Buguljma, gledala tamošnju „Gospođu ministarku“, u režiji lokalnog reditelja, na tatarskom jeziku. Nikakvo istraživanje postavljanju Nušića nije prethodilo. Niko nije znao ništa o značaju Nušića, kao ogledala našeg mentaliteta. Elem, kroz predstavu, koja se događala na nekom mediteranskom (kao kod Goldonija, na primer) trgu, muzika je bila „Hor Jevreja“ iz Verdijeve opere „Nabuko“!… Bilo je veselo, šareno, brzo, zanimljivo – ali od Nušića nije ostalo ništa!
Ovaj primer smatram intrigantnim za pojavu koja „hara“ srpskim, uglavnom prestoničkim scenama, da se rado, strasno i, verovatno, za mnogo veće honorare od ovdašnjih pozivaju reditelji iz regiona bivše nam Jugoslavije, da protumače ovdašnju stvarnost i ukažu nam, valjda dobronamerno, na odgovore koje mi nemamo, a postavlja ih pet i po hiljada godina stara dramska književnost. Nušić bi ovaj fenomen bolje od nas rekao i opisao, njemu bi naš mentalitet, da nam preko plota sve izgleda veće, bolje i pametnije. bio komediografski motiv… Ono što bi se srpskom reditelju odmah spočitalo kao isprazna „ujdurma“, da se, na primer, Sofoklov „Edip“ događa u bircuzu, slovenačkom reditelju Vitu Tauferu je, u JDP-u, prošlo kao od šale i predstava je pozdravljena ovacijama, kako od publike, tako i od nas, vrlih, strogih kritičara. Voleli bismo da vidimo kako bi bilo da je to postavio Jagoš Marković, inače ljubitelj te vrste „dekonstrukcije“, uz pomoć preteranih i ubojitih efekata svake vrste. Pozorištnici bi, u najmanju ruku, krivili usta u podsmehivanju toj „originalnosti“. Ali Taufer, iz nekadašnje „A“ zone bivše zemlje, primljen je kao inovator i majstor, bez ostatka!

Vratimo se na jezik, biće naroda

Pozorište se uvek događa „ovde i sada“, ma kada da je tekst pisan i bez obzira na koga se odnosio kada je nastao. Zato se svaka postavka tiče upravo vas i nas koji gledamo u tom trenutku događanje na sceni. Mi učitavamo sopstvenu biografiju i muku u to čemu prisustvujemo i čiji smo sudionici.
A Selma Spahić, sarajevska rediteljka i perjanica pozorišnog aktivizma, borkinja za prava svih i svega na mnogim scenama, tekst (teško je to nazvati dramom) Tanje Šljivar „Kao i sve slobodne djevojke“ je, na scenu Ateljea 212, postavila na originalnom bosanskom jeziku, bez jezičke adaptacije. U pitanju je ispovest sedam maloletnih devojčica koje su istovremeno zatrudnele na školskoj ekskurziji i, pod pritiskom, te trudnoće prekinule… Dakle, nije bilo „biće naroda“ u pitanju, jezička autentičnost ništa nije doprinela ni istinitosti, ni tačnosti ove bizarne, bolne priče o nerazumevanju okoline i neprilagođenosti dece surovosti današnjice, kojom vlada pornofilija svake vrste. A bosanski jezik, „nagažen“ od strane srpskih glumica, koliko je ko uspeo da izvede, oduzeo je mnogo od ozbiljnosti s kojom gledalac učestvuje u radnji. Srećom, jednu od „djevojčica“ igrao je sarajevski proslavljeni glumac Ermin Bravo, pa je jezički reper bio uspostavljen. Jasno je da ni glasić u kritici nije bio pušten na ovu dosetku, da se predstava igra na bosanskom, jer bi, za ovdašnje prilike, to bilo „neuljudno“. Ko smo mi da insistiramo na svom jeziku, u čistoj teatarskoj formi, dok nam sa scene stiže katarza, svima kao hleb neophodna!

Pa da „ispadnemo glupi u društvu“

Još jedan primer „dociranja“ iz eks-Jugoslavije je režija hrvatskog reditelja, doskoro umetničkog direktora Hrvatskog narodnog kazališta Ivice Buljana, dramatizacije romana Vladimira Tabakovića „Tiho teče Misisipi“, na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Pozorišta specijalizovanog za ovu vrstu terapije, da nam omogućava da drugi, drugačiji i bolji od nas tumače naš život i probleme, čije rešenje tražimo u dramskoj umetnosti. Od strane dela kritike prosto genijalno nazvana „bezobalnom“, ova predstava je rasplinuta na sve strane, i to do te mere da svi pogube konce o čemu se tu, uopšte, radi, a Vladimir Tabašević lično, pri kraju, kad publika konačno „baldiše“, izađe na scenu i dvadesetak minuta, na rampi, čita iz svog istoimenog romana!… Deo kritike je tu predstavu opisao superlativima, jer, zaboga, kako bi gost iz našeg dela EU mogao da „fula“?!
Ovo su samo dva primera iz savremenog prestoničkog pozorišnog života, opterećenog slabim budžetskim finansiranjem i zakukavanjem da para nema i da smo, kao i u drugim stvarima, pred kolapsom. Čega? Smisla?
Istini za volju, ima i retkih poziva nekim našim rediteljima da režiraju u eksjugoslovenskoj EU, ali to su uglavnom reditelji koji i na beogradskim scenama rado tumače tamošnje dramske pisce (na srpskom!), ili imaju korene u regionu, ili su se etablirali kao univerzalni, a ne lokalni tumači intimnih drama, nastalim nestankom naše Atlantide.
Mnogobrojna gostovanja predstava iz „regiona“, kojih je, na sreću, sve više, pozitivan su primer (ako i mi u istoj meri budemo pozivani „tamo“) da je dramska umetnost univerzalna, da ne treba da zna ni za vreme, ni za granice, da se odnosi na čitav ljudski rod, koji odvajkada pati od istih, neiskorenjivih boljki, kao što su nemoral i nepočinstvo. No uvid u to šta igraju susedi, čiji smo (su) deo nekad bili, pa i mešali mentalitet s njima, dobar je i treba ga negovati i unapređivati. Ali pozivanje gostiju da nam pokažu sa scene kako se slobodno, asocijativno, originalno, raspojasano, autentično, umetnički tumači dramska umetnost je drugo, jer ako to nisu umetnici koji su „odande“ došli i upoznali nas ovde, pa to i „učitali“ u svoje tumačenje, sve ostaje samo naša provincijalna zaslepljenost maglom, koja je lepša od naše samo zato što – nije naša!

Jugoslovenska ideja i jugoslovenstvo u srpskoj kulturi i umetnosti
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.