NA RUČKU KOD KANIBALA

SAMIT EU – ZAPADNI BALKAN

I analitičari, i političari već danima pred početak samita Evropska unija – Zapadni Balkan upozoravaju da tamo ništa dobro ne može dočekati Srbiju. Niko, međutim, nije očekivao da će u vreme održavanja samita doći do dvostrukog udara na Srbiju izvan ograde koja deli učesnike skupa od ostatka sveta. Medijskog u Beogradu i terorističkog u Kosovskoj Mitrovici

Poetski je nekako i mudro u utorak ujutro delovala izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića data novinarima u Tirani pred početak samita Evropske unije i Zapadnog Balkana da je „bolje biti za stolom, jer kad niste, onda ste na meniju“. Vučić je to izjavio objašnjavajući zbog čega se, posle dugog nećkanja, odlučio da ipak ode na skup u Tirani uprkos tome što je sasvim osnovano smatrao da nema potrebe kretati na taj put. Iznerviran odlukom Prištine da Nenada Rašića protivustavno i protivno Briselskom sporazumu imenuje za ministra za zajednice, kao i povodom sramne reakcije Evropske unije na taj potez, Vučić je 2. decembra rekao da „niko iz Srbije“ neće prisustvovati samitu u Tirani. „Ćutim mesecima i godinama, trpim gluposti od svih u regionu i svetu. Taj teroristički ološ je trebalo da dobije zasluženu osudu Evropske unije. Naravno, nije je dobio. Dobio je nešto što možda niko ne može da razume. I tako se stalno ponašaju, ne samo da su prekršili norme Briselskog sporazuma, međunarodnog javnog prava i sve demokratske norme“, rekao je Vučić i dodao: „Za mene su Kosovo i Metohija najveća srpska svetinja, za mene je Srbija svetinja. Bolje da me nema, nego da vam je predam u ruke, i neću vam je predati u ruke. I zato niko iz Srbije neće biti u Tirani, a vi lepo dolazite, putujte avionom, pričajte gluposti i lupetajte, svi vi iz Evrope i Zapadnog Balkana.“
Iako na prvi pogled deluje radikalno, ovakav pristup nije neočekivan. Najavu o tome kako bi Srbija u budućnosti mogla da se odnosi prema ovakvoj vrsti skupova dala nam je premijerka Ana Brnabić posle samita Berlinskog procesa 3. novembra u Berlinu, kada je pokazala otvoreno nezadovoljstvo sastankom, između ostalog mlakim aplauzom posle potpisivanja sporazuma. „Ja ne znam čemu da tapšem. Potpisali smo tri sporazuma i šta ćemo sad? Hoćemo ih implementirati? Potpisali smo mnogo važniji sporazum 2013. godine i jesu ga implementirali? Je l‘ Priština nešto implementirala? I je l‘ im neko nešto rekao zato što nisu“, rekla je ona ukazujući na potpunu besmislenost potpisivanja bilo čega s Prištinom. [restrict]

DVOSTRUKI UDAR Do otprilike 14 časova ispostavilo se da je ideja „bolje biti za stolom, nego na meniju“ validna samo kada imate posla s normalnim ljudima, ali da, ako sedate za sto s kanibalima, lako možete i sami postati jelo dana. A da se za samitskim stolom u Tirani 6. decembra nalazio makar jedan kanibal postalo je jasno (ako nije i ranije bilo) kada su istovremeno s održavanjem tog „istorijskog sastanka“, kako su ga najavljivali i briselski zvaničnici i albanski premijer Edi Rama, specijalci „kosovske policije“ pokušali da upadnu u prostorije Opštinske izborne komisije u Severnoj Mitrovici, u čemu su ih sprečili okupljeni građani, dok su u prethodnom upadu, u Zubinom Potoku, uspeli u svojoj nameri.
Odluka da se povuče ovakav potez dok se u Tirani sastaju lideri svih regionalnih i svih evrounijskih država je znak ozbiljnog bezobrazluka i ili totalne ludosti i samoubilačke politike, ili toga da Priština u svom bezgraničnom provociranju Srba i Srbije ima očiglednu podršku makar jednog dela kolektivnog Zapada. Da će se nešto slično desiti predvideo je i Vučić, kada je 2. decembra, posle sastanka sa evropskim komesarom za susedsku politiku i proširenje Oliverom Varheljijem, upitao: „Da pitam i naše prijatelje iz EU šta je sledeće, šta će biti sledeće nedelje?“ Istu zebnju ponovio je i tri dana kasnije u Nikincima kada je direktnije rekao da „brine šta će uraditi sledeće nedelje, jer nisu propustili 10 dana da ne naprave neku namernu provokaciju da bi izazvali bilo kakav haos, kao da neko po komandi uzme i kaže opet“.
Vučićeva dilema otići ili ne na samit u Tirani bila je, kao što vidimo, velika i osnovana. S jedne strane, svest o tome da u EU ne postoji ni trunka izbalansiranog pristupa prema Beogradu i Prištini, da je neprijatelja mnogo više od lidera za koje bi se u najboljem slučaju moglo reći da su blagonakloni, dok je prijatelj samo jedan – mađarski premijer Viktor Orban, koji ni sam, nažalost, ne zna kud će od briselskih pritisaka zbog „previše popustljive“ politike prema Moskvi, ali i zbog odlučnosti u vođenju što je moguće više suverene politike u ovim teškim vremenima. S druge strane, ista takva svest da se mora otići i u neprijateljsko okruženje da bi se mogli zastupati i odbraniti interesi države, uključujući i činjenicu da bi nedolazak bio oštro osuđen i povod za ponovno razapinjanje Srbije.
Drugi udar na koji mislimo daleko je benigniji i oslikava se u podrivanju iznutra, odnosno iz Luksemburga. Vrlo je čudnovata koincidencija da je „menadžment“ Junajted medije odlučio da, poput Kurtijevog slanja specijalaca na sever Kosova i Metohije, baš u utorak, 6. oktobra, prekine emitovanje programa televizija N1 i „Nova S“. Do zaključenja ovog teksta nikakvog obrazloženja nije bilo, osim telopa na televizijskim kanalima i banera na sajtu s natpisom „Mrak u Srbiji bez slobodnih medija“. Interesantna je i koincidencija da je do tog zamračivanja došlo svega nekoliko dana posle svojevrsnog kolegijuma koji su zvezde informativnog programa „Nove S“ (doskora „Njuz maks adrije“) Slobodan Georgiev i Jelena Obućina održali s američkim ambasadorom Kristoferom Hilom. Da li je to učinjeno kako bi se dodao još jedan teg na leđa Srbije u Tirani i moglo dodatno spočitati gušenje slobode informisanja? To je utoliko luđe što se istovremeno nastavlja cenzura kolektivnog Zapada spram ruskih medija ukidanjem jutjub kanala RT Balkan, ali i progonom inače opozicione ruske televizije „Dožd“ u demokratskoj članici EU – Letoniji.

EVROPSKA PERSPEKTIVA Vratimo se sada deklarativnom cilju samita u Tirani – evropskoj integraciji Zapadnog Balkana. Što se Srbije tiče, kome i do sada nije bilo jasno koliko je ta perspektiva perspektivna uprkos velikim parolama koje čujemo iz Brisela, Pariza, Berlina itd., sada bi trebalo da su već otvorene oči. Kada hrvatski premijer Andrej Plenković istakne da se Srbija „jako slabo“ usklađuje s evropskim spoljnim i bezbednosnim standardima, pre svega kada je reč o paketima sankcija Rusiji, jasno je da je opet u pitanju uslovljavanje, odnosno štap sa odavno sasušenom i smežuranom šargarepom. Kada italijanska premijerka Đorđa Meloni istaknee da zemlje EU imaju veliku odgovornost prema državama Zapadnog Balkana i da je ona postala još veća od „agresije Rusije protiv Ukrajine“, opet je jasno na kakvu se to „odgovornost“ misli.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen to je sve lepo sublimirala svojom porukom da je „brutalna agresija (Rusije u Ukrajini) pokazala da se vodi borba ko će se nametnuti – autokratija i pravo jačeg, ili demokratija i međunarodno pravo“ i da se ta borba vidi i na Zapadnom Balkanu, gde Rusija i Kina pokušavaju da šire svoj uticaj, ali je EU najveći investitor i najtešnji partner. „Zato postavljamo pitanje na čijoj ste strani – strani demokratije, ili ne.“ Predsednik Vučić je odnos Srbije prema tom pitanju jasno izneo u odgovoru austrijskim novinarima istakavši da je Srbija nezavisna zemlja i da zna koje su naše obaveze prema EU i šta EU očekuje kad su sankcije u pitanju, ali i da ima i svoj primer s pitanjem teritorijalnog integriteta kada je SR Jugoslavija bila napadnuta 1999. godine. „Lako je izneti lažne i fabrikovane optužbe protiv Srbije. Verujem da ste svi pre devet, deset meseci pročitali kako će Srbija po nalogu Rusije napasti zemlje u region da bi izazvala dodatne nesigurnosti i nestabilnost u regionu. A mi smo sve to osporili, ne samo rečima već i našim postupcima. Ali na kraju istina izađe na videlo, a to je da je Srbija nezavisna zemlja, na evropskom putu i tamo će i ostati“, rekao je Vučić. On je istakao da o tome da li ćemo uvesti sankcije Rusiji ne odlučuju drugi, nego narod i institucije Srbije.
Kakva je evropska perspektiva Zapadnog Balkana, međutim, najbolje je objašnjeno jednom rečenicom koja i nema nikakve veze sa Srbijom, BiH, Crnom Gorom, Albanijom ili Severnom Makedonijom nego s dve sadašnje članice EU. Austrijski kancelar Karl Nehamer je, naime, istakao da Austrija trenutno ne pristaje na proširenje Šengena na Rumuniju i Bugarsku, te da je potrebno više vremena. Ako Unija nije spremna da dve države koje su članice „evropske porodice“ već 15 godina pusti u dnevnu sobu, šta onda mogu da očekuju oni koji su jedva ušli i u lift?
U slučaju Srbije, mogu da očekuju da će im biti isporučena „najnovija verzija“ francusko-nemačkog predloga za dijalog u koju se pokušava ugurati i ono što je dogovoreno pre skoro deset godina – Zajednica srpskih opština – i o kojem se „mora“ diskutovati (šef evropske diplomatije Žozep Borelj) i koji previđa da se do sredine 2023. godine mora postići suštinska normalizacija odnosa, a za krajnji ishod bi imao članstvo „Kosova“ u EU i NATO-u, kao i u Ujedinjenim nacijama.

[/restrict]