НА РУЧКУ КОД КАНИБАЛА

САМИТ ЕУ – ЗАПАДНИ БАЛКАН

И аналитичари, и политичари већ данима пред почетак самита Европска унија – Западни Балкан упозоравају да тамо ништа добро не може дочекати Србију. Нико, међутим, није очекивао да ће у време одржавања самита доћи до двоструког удара на Србију изван ограде која дели учеснике скупа од остатка света. Медијског у Београду и терористичког у Косовској Митровици

Поетски је некако и мудро у уторак ујутро деловала изјава председника Србије Александра Вучића дата новинарима у Тирани пред почетак самита Европске уније и Западног Балкана да је „боље бити за столом, јер кад нисте, онда сте на менију“. Вучић је то изјавио објашњавајући због чега се, после дугог нећкања, одлучио да ипак оде на скуп у Тирани упркос томе што је сасвим основано сматрао да нема потребе кретати на тај пут. Изнервиран одлуком Приштине да Ненада Рашића противуставно и противно Бриселском споразуму именује за министра за заједнице, као и поводом срамне реакције Европске уније на тај потез, Вучић је 2. децембра рекао да „нико из Србије“ неће присуствовати самиту у Тирани. „Ћутим месецима и годинама, трпим глупости од свих у региону и свету. Тај терористички олош је требало да добије заслужену осуду Европске уније. Наравно, није је добио. Добио је нешто што можда нико не може да разуме. И тако се стално понашају, не само да су прекршили норме Бриселског споразума, међународног јавног права и све демократске норме“, рекао је Вучић и додао: „За мене су Косово и Метохија највећа српска светиња, за мене је Србија светиња. Боље да ме нема, него да вам је предам у руке, и нећу вам је предати у руке. И зато нико из Србије неће бити у Тирани, а ви лепо долазите, путујте авионом, причајте глупости и лупетајте, сви ви из Европе и Западног Балкана.“
Иако на први поглед делује радикално, овакав приступ није неочекиван. Најаву о томе како би Србија у будућности могла да се односи према оваквој врсти скупова дала нам је премијерка Ана Брнабић после самита Берлинског процеса 3. новембра у Берлину, када је показала отворено незадовољство састанком, између осталог млаким аплаузом после потписивања споразума. „Ја не знам чему да тапшем. Потписали смо три споразума и шта ћемо сад? Хоћемо их имплементирати? Потписали смо много важнији споразум 2013. године и јесу га имплементирали? Је л‘ Приштина нешто имплементирала? И је л‘ им неко нешто рекао зато што нису“, рекла је она указујући на потпуну бесмисленост потписивања било чега с Приштином.

[restrict]

ДВОСТРУКИ УДАР До отприлике 14 часова испоставило се да је идеја „боље бити за столом, него на менију“ валидна само када имате посла с нормалним људима, али да, ако седате за сто с канибалима, лако можете и сами постати јело дана. А да се за самитским столом у Тирани 6. децембра налазио макар један канибал постало је јасно (ако није и раније било) када су истовремено с одржавањем тог „историјског састанка“, како су га најављивали и бриселски званичници и албански премијер Еди Рама, специјалци „косовске полиције“ покушали да упадну у просторије Општинске изборне комисије у Северној Митровици, у чему су их спречили окупљени грађани, док су у претходном упаду, у Зубином Потоку, успели у својој намери.
Одлука да се повуче овакав потез док се у Тирани састају лидери свих регионалних и свих евроунијских држава је знак озбиљног безобразлука и или тоталне лудости и самоубилачке политике, или тога да Приштина у свом безграничном провоцирању Срба и Србије има очигледну подршку макар једног дела колективног Запада. Да ће се нешто слично десити предвидео је и Вучић, када је 2. децембра, после састанка са европским комесаром за суседску политику и проширење Оливером Вархељијем, упитао: „Да питам и наше пријатеље из ЕУ шта је следеће, шта ће бити следеће недеље?“ Исту зебњу поновио је и три дана касније у Никинцима када је директније рекао да „брине шта ће урадити следеће недеље, јер нису пропустили 10 дана да не направе неку намерну провокацију да би изазвали било какав хаос, као да неко по команди узме и каже опет“.
Вучићева дилема отићи или не на самит у Тирани била је, као што видимо, велика и основана. С једне стране, свест о томе да у ЕУ не постоји ни трунка избалансираног приступа према Београду и Приштини, да је непријатеља много више од лидера за које би се у најбољем случају могло рећи да су благонаклони, док је пријатељ само један – мађарски премијер Виктор Орбан, који ни сам, нажалост, не зна куд ће од бриселских притисака због „превише попустљиве“ политике према Москви, али и због одлучности у вођењу што је могуће више суверене политике у овим тешким временима. С друге стране, иста таква свест да се мора отићи и у непријатељско окружење да би се могли заступати и одбранити интереси државе, укључујући и чињеницу да би недолазак био оштро осуђен и повод за поновно разапињање Србије.
Други удар на који мислимо далеко је бенигнији и осликава се у подривању изнутра, односно из Луксембурга. Врло је чудновата коинциденција да је „менаџмент“ Јунајтед медије одлучио да, попут Куртијевог слања специјалаца на север Косова и Метохије, баш у уторак, 6. октобра, прекине емитовање програма телевизија Н1 и „Нова С“. До закључења овог текста никаквог образложења није било, осим телопа на телевизијским каналима и банера на сајту с натписом „Мрак у Србији без слободних медија“. Интересантна је и коинциденција да је до тог замрачивања дошло свега неколико дана после својеврсног колегијума који су звезде информативног програма „Нове С“ (доскора „Њуз макс адрије“) Слободан Георгиев и Јелена Обућина одржали с америчким амбасадором Кристофером Хилом. Да ли је то учињено како би се додао још један тег на леђа Србије у Тирани и могло додатно спочитати гушење слободе информисања? То је утолико луђе што се истовремено наставља цензура колективног Запада спрам руских медија укидањем јутјуб канала РТ Балкан, али и прогоном иначе опозиционе руске телевизије „Дожд“ у демократској чланици ЕУ – Летонији.

ЕВРОПСКА ПЕРСПЕКТИВА Вратимо се сада декларативном циљу самита у Тирани – европској интеграцији Западног Балкана. Што се Србије тиче, коме и до сада није било јасно колико је та перспектива перспективна упркос великим паролама које чујемо из Брисела, Париза, Берлина итд., сада би требало да су већ отворене очи. Када хрватски премијер Андреј Пленковић истакне да се Србија „јако слабо“ усклађује с европским спољним и безбедносним стандардима, пре свега када је реч о пакетима санкција Русији, јасно је да је опет у питању условљавање, односно штап са одавно сасушеном и смежураном шаргарепом. Када италијанска премијерка Ђорђа Мелони истакнее да земље ЕУ имају велику одговорност према државама Западног Балкана и да је она постала још већа од „агресије Русије против Украјине“, опет је јасно на какву се то „одговорност“ мисли.
Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен то је све лепо сублимирала својом поруком да је „брутална агресија (Русије у Украјини) показала да се води борба ко ће се наметнути – аутократија и право јачег, или демократија и међународно право“ и да се та борба види и на Западном Балкану, где Русија и Кина покушавају да шире свој утицај, али је ЕУ највећи инвеститор и најтешњи партнер. „Зато постављамо питање на чијој сте страни – страни демократије, или не.“ Председник Вучић је однос Србије према том питању јасно изнео у одговору аустријским новинарима истакавши да је Србија независна земља и да зна које су наше обавезе према ЕУ и шта ЕУ очекује кад су санкције у питању, али и да има и свој пример с питањем територијалног интегритета када је СР Југославија била нападнута 1999. године. „Лако је изнети лажне и фабриковане оптужбе против Србије. Верујем да сте сви пре девет, десет месеци прочитали како ће Србија по налогу Русије напасти земље у регион да би изазвала додатне несигурности и нестабилност у региону. А ми смо све то оспорили, не само речима већ и нашим поступцима. Али на крају истина изађе на видело, а то је да је Србија независна земља, на европском путу и тамо ће и остати“, рекао је Вучић. Он је истакао да о томе да ли ћемо увести санкције Русији не одлучују други, него народ и институције Србије.
Каква је европска перспектива Западног Балкана, међутим, најбоље је објашњено једном реченицом која и нема никакве везе са Србијом, БиХ, Црном Гором, Албанијом или Северном Македонијом него с две садашње чланице ЕУ. Аустријски канцелар Карл Нехамер је, наиме, истакао да Аустрија тренутно не пристаје на проширење Шенгена на Румунију и Бугарску, те да је потребно више времена. Ако Унија није спремна да две државе које су чланице „европске породице“ већ 15 година пусти у дневну собу, шта онда могу да очекују они који су једва ушли и у лифт?
У случају Србије, могу да очекују да ће им бити испоручена „најновија верзија“ француско-немачког предлога за дијалог у коју се покушава угурати и оно што је договорено пре скоро десет година – Заједница српских општина – и о којем се „мора“ дискутовати (шеф европске дипломатије Жозеп Борељ) и који превиђа да се до средине 2023. године мора постићи суштинска нормализација односа, а за крајњи исход би имао чланство „Косова“ у ЕУ и НАТО-у, као и у Уједињеним нацијама.

[/restrict]