Goran Radovanović, reditelj – VELIKA HOČA JE LOGOR ZA SRBE

Deo zapadnog sveta koji je vezan za državu i njene institucije, od kojih zavisi, uključujući velike festivale i glavne medije – otvoreno nastupa sa stavom da ga ne zanima bilo kakvo viđenje savremenih događaja iz srpske vizure, ali mi moramo da istrajemo

Nedavna zaplena vina porodici Srđana Petrovića u Velikoj Hoči, koju je, na brutalan način, izvršila policija takozvanog Kosova, bila je novi primer stalnih pritisaka Albanaca i njihove vlasti na tu srpsku enklavu sa oko 430 žitelja, a čiji je cilj da se oni proteraju a prostora na kom žive vekovima. O tom stradanju Srba često je pisao nobelovac Peter Handke, čest i drag gost ovog mesta. Našem istaknutom reditelju Goranu Radovanoviću je vezanost velikog pisca za taj srpski geto, gde uživa veliko poštovanje, bila povod da, prošle godine, napravi dugometražni dokumentarni film „Čekajući Handkea“, o stradanju kosmetskih Srba koji Zapad, gde su mnoga njegova ranija ostvarenja i nagrađivana, ignoriše. Glavni protagonista je Srđan Petrović, koji je, posle vesti da je Handke dobio Nobelovu nagradu, odlučio da reljefnu ploču sa piščevim likom postavi na svoju vinariju u kojoj je Handke bio više puta. O tom filmu, stanju u Velikoj Hoči i stradanju kosovskih Srba za „Pečat“ je govorio reditelj Radovanović, poznat i po izjavi da je politika odavno ušla i na filmske festivale.

Otkud popularna ličnost, to jest Handke kao centralna figura filma?
Handke je u filmu „Čekajući Handkea“ bio povod da se napravi film o savremenom getu u koji on dolazi, a gde u prve dve decenije ovog veka žive Srbi. To je Velika Hoča danas. Logor u kome Srbi sizifovski guraju svoje bure identiteta s vinom starim preko 800 godina. Moj film je ujedno optužujuća slika NATO-a koji je uspostavio režim što na razne načine podstiče i toleriše odlazak Srba s Kosova i Metohije. Jedan od načina je i rušenje srpskih nadgrobnih spomenika sa pločama i iz 2017. i 2018. Ovakvo ponašanje kosovskih vlasti i međunarodne zajednice je dijabolički i simbolički gest upućen srpskom narodu koji možda još više govori od tragedije nerasvetljenih ubistava 14 žetelaca u Starom Grackom (jul 1999), nerešenih ubistava 12 putnika autobusa Niš ekspresa, dignutog u vazduh kod Podujeva, februara 2001, i nerešenih ubistava goluždravih dečaka iz Goraždevca koji su živote izgubili avgusta 2003. Kupajući se u Bistrici.
Šta je Handke u vašem filmu?
U Velikoj Hoči i Orahovcu Peter Handke se pojavljuje kao pojam nade koji tek u susretu sa sizifovskim duhom neodustajanja od sopstvenog identiteta tvori slobodu. Na nama je da izdržimo i trajemo po svaku cenu. To je Handke razumeo. Rekao mi je da mu se film zato dopao. Zbog neodustajanja i trajanja. Kako formalnog (filmskog vremena), tako i simboličkog (identitetskog sadržaja).
I vaš antiratni film „Enklava“ bavi se gorkim iskustvima Srba na Kosovu i Metohiji. Šta vam je bio motiv da ga snimite?
Motiv da se bavim Kosovom i Metohijom kao temom na filmu proistekao je iz osećanja bespomoćnosti kada sam 17. marta 2004, na festivalu u Solunu, u direktnom prenosu grčke televizije, gledao stradanje našeg naroda. Tada su mi izronile slike mog prvog i do tada jedinog susreta s Kosovom 1980: ekskurzija sa Filozofskim fakultetom, vodič akademik Vojislav Đurić. Prelepe freske Gračanice, Bogorodice Ljeviške i Pećke patrijaršije ostale su u senci jednog događaja duboko pohranjenog u mojoj podsvesti. Tog prolećnog jutra, ispred kapije dečanskog manastira, jedan osamdesetogodišnji starac, skinuvši šajkaču, klekao je ispred autobusa pred nas studente i, prepoznavši beogradsku registraciju, zaplakao i zavapio: „Deco, zulum nam prave, pomagajte“. Ja sam, kao i ostali studenti, mirno prošao pored njega kao pored kakve neprijatne jurodive pojave koja nam je kvarila lepotu harmonije mladosti, pazeći da ga slučajno ne dodirnemo. Pomisao na Kosovo je za mene sledećih 25 godina bila pomisao na tog starca iz okoline Dečana: na neprijatnu pojavu koja se potiskuje, na nedefinisanu istinu koja iracionalno boli, na vox clamantis in deserto… Otud film „Enklava“, kao moje malo pokajanje i iskupljenje.
Koliko je potrebno da se naše traume vide i da li svet želi da vidi naše traume? Šta nam govori sadašnja situacija vezana za junake vašeg filma „Čekajući Handkea“?
Svet je vrlo širok pojam. Onaj deo zapadnog sveta koji je vezan za državu i njene institucije, od kojih zavisi, uključujući velike festivale i glavne medije – otvoreno nastupa sa stavom da ga ne zanima bilo kakvo viđenje savremenih događaja iz srpske vizure. Film „Čekajući Handkea“ odbijen je na svim zapadnim festivalima na kojima su prethodno prikazivani svi moji filmovi. Rusija, Latinska Amerika i Azija su tu veoma nepristrasne. Sreća je da danas prisustvo filma na nekom velikom festivalu nije više odlučujuće za njegovu promociju i njegov dalji život.
Da li su takozvane kosovske vlasti ovo s vinom u Hoči učinile kao neku vrstu odmazde zbog projekcije vašeg filma 5. decembra u Gračanici?
Van svake je sumnje da jesu. Slučaj s vinom je odmazda prema uspešnoj srpskoj porodici u Velikoj Hoči. To je odmazda i prema Srbima širom Kosova i Metohije koji traju i opstaju, ne odričući se svog identiteta.
Da li je bilo kakve reakcije filmskih kolega iz sveta na nasilje u Velikoj Hoči?
Za sada nije bilo reakcije ne samo od stranih nego ni od kolega kod nas. Zanimljivo je da jedan ugledni domaći međunarodni dokumentarni festival počinje ovogodišnji svečani program otvaranja telegramom podrške ukrajinskom narodu koji je, kako se naglašava, žrtva ruske agresije. A gde su žrtve rata u Jemenu? Koliko mi je poznato, rat tamo i dalje traje uz enormne svakodnevne žrtve jemenskog naroda. Taj festival postoji, uz finansijsku pomoć srpskih poreskih obveznika, već skoro 20 godina i nikada nije poslat telegram podrške niti avganistanskom narodu, niti libijskom narodu, niti sirijskom narodu, niti jemenskom narodu… Zašto se ovaj festival ne oglasi saopštenjem i zaštiti aktere dokumentarnog filma koji su progonjeni, pored ostalog zbog pojavljivanja u mom filmu? Da li je možda problem u naslovu filma, ime nobelovca Petera Handkea? Ili su, možda, politički stavovi Anri-Bernara Levija bliži direktoru festivala koji ga je i pozvao da, pre neku godinu, bude gost ovog festivala koji plaćaju srpski poreski obveznici? Očigledno je reč o najnižem obliku percepcije kulturne politike u čijem je biću duh samoporicanja i ropsko dodvoravanje zapadnim fondovima.
Film „Čekajući Handkea“ sad je dostupan javnosti. Hoćemo li pobediti tišinu?
Što je bilo do mene – ja sam učinio. Snimio sam film i pustio ga besplatno na društvene mreže. Sad je na redu Javni servis, koji je odavno kupio film.
Na koliko festivala su se našli vaši filmovi i kako su prihvaćeni?
Iskreno, ne znam. Sa sigurnošću mogu da kažem samo da je bilo preko 300 festivala na svim kontinentima na kojima su moji filmovi osvojili blizu sto nagrada. Pošto je amsterdamski IDFA, koji se smatra Kanom za dokumentarni film, prikazao četiri moja filma u konkurenciji, to se tretira kao veliki uspeh u svetu dokumentaristike. Što se igranih filmova tiče, oni su prikazivani na festivalima A kategorije u Lokarnu, Moskvi i Montrealu. Retrospektive mojih filmova viđene su u Havani, Novom Sadu, Beču, Meksiko Sitiju i Barseloni. U Srbiji sam dobio sve moguće nagrade: FEST, Festival dokumentarnog filma u Beogradu, Festival scenarija u Vrnjačkoj Banji, Festival filmske režije u Leskovcu, Godišnju nagradu Udruženja filmskih umetnika Srbije, Godišnju nagradu Udruženja filmskih kritičara Srbije, Nagradu grada Beograda, Sopot… Moj film „Enklava“ bio je srpski kandidat za Oskara. Jedino sam osetno slabije prolazio u regionu.