Горан Радовановић, редитељ – ВЕЛИКА ХОЧА ЈЕ ЛОГОР ЗА СРБЕ

Део западног света који је везан за државу и њене институције, од којих зависи, укључујући велике фестивале и главне медије – отворено наступа са ставом да га не занима било какво виђење савремених догађаја из српске визуре, али ми морамо да истрајемо

Недавна заплена вина породици Срђана Петровића у Великој Хочи, коју је, на бруталан начин, извршила полиција такозваног Косова, била је нови пример сталних притисака Албанаца и њихове власти на ту српску енклаву са око 430 житеља, а чији је циљ да се они протерају а простора на ком живе вековима. О том страдању Срба често је писао нобеловац Петер Хандке, чест и драг гост овог места. Нашем истакнутом редитељу Горану Радовановићу је везаност великог писца за тај српски гето, где ужива велико поштовање, била повод да, прошле године, направи дугометражни документарни филм „Чекајући Хандкеа“, о страдању косметских Срба који Запад, где су многа његова ранија остварења и награђивана, игнорише. Главни протагониста је Срђан Петровић, који је, после вести да је Хандке добио Нобелову награду, одлучио да рељефну плочу са пишчевим ликом постави на своју винарију у којој је Хандке био више пута. О том филму, стању у Великој Хочи и страдању косовских Срба за „Печат“ је говорио редитељ Радовановић, познат и по изјави да је политика одавно ушла и на филмске фестивале.

Откуд популарна личност, то јест Хандке као централна фигура филма?
Хандке је у филму „Чекајући Хандкеа“ био повод да се направи филм о савременом гету у који он долази, а где у прве две деценије овог века живе Срби. То је Велика Хоча данас. Логор у коме Срби сизифовски гурају своје буре идентитета с вином старим преко 800 година. Мој филм је уједно оптужујућа слика НАТО-а који је успоставио режим што на разне начине подстиче и толерише одлазак Срба с Косова и Метохије. Један од начина је и рушење српских надгробних споменика са плочама и из 2017. и 2018. Овакво понашање косовских власти и међународне заједнице је дијаболички и симболички гест упућен српском народу који можда још више говори од трагедије нерасветљених убистава 14 жетелаца у Старом Грацком (јул 1999), нерешених убистава 12 путника аутобуса Ниш експреса, дигнутог у ваздух код Подујева, фебруара 2001, и нерешених убистава голуждравих дечака из Гораждевца који су животе изгубили августа 2003. Купајући се у Бистрици.
Шта је Хандке у вашем филму?
У Великој Хочи и Ораховцу Петер Хандке се појављује као појам наде који тек у сусрету са сизифовским духом неодустајања од сопственог идентитета твори слободу. На нама је да издржимо и трајемо по сваку цену. То је Хандке разумео. Рекао ми је да му се филм зато допао. Због неодустајања и трајања. Како формалног (филмског времена), тако и симболичког (идентитетског садржаја).
И ваш антиратни филм „Енклава“ бави се горким искуствима Срба на Косову и Метохији. Шта вам је био мотив да га снимите?
Мотив да се бавим Косовом и Метохијом као темом на филму проистекао је из осећања беспомоћности када сам 17. марта 2004, на фестивалу у Солуну, у директном преносу грчке телевизије, гледао страдање нашег народа. Тада су ми изрониле слике мог првог и до тада јединог сусрета с Косовом 1980: екскурзија са Филозофским факултетом, водич академик Војислав Ђурић. Прелепе фреске Грачанице, Богородице Љевишке и Пећке патријаршије остале су у сенци једног догађаја дубоко похрањеног у мојој подсвести. Тог пролећног јутра, испред капије дечанског манастира, један осамдесетогодишњи старац, скинувши шајкачу, клекао је испред аутобуса пред нас студенте и, препознавши београдску регистрацију, заплакао и завапио: „Децо, зулум нам праве, помагајте“. Ја сам, као и остали студенти, мирно прошао поред њега као поред какве непријатне јуродиве појаве која нам је кварила лепоту хармоније младости, пазећи да га случајно не додирнемо. Помисао на Косово је за мене следећих 25 година била помисао на тог старца из околине Дечана: на непријатну појаву која се потискује, на недефинисану истину која ирационално боли, на vox clamantis in deserto… Отуд филм „Енклава“, као моје мало покајање и искупљење.
Колико је потребно да се наше трауме виде и да ли свет жели да види наше трауме? Шта нам говори садашња ситуација везана за јунаке вашег филма „Чекајући Хандкеа“?
Свет је врло широк појам. Онај део западног света који је везан за државу и њене институције, од којих зависи, укључујући велике фестивале и главне медије – отворено наступа са ставом да га не занима било какво виђење савремених догађаја из српске визуре. Филм „Чекајући Хандкеа“ одбијен је на свим западним фестивалима на којима су претходно приказивани сви моји филмови. Русија, Латинска Америка и Азија су ту веома непристрасне. Срећа је да данас присуство филма на неком великом фестивалу није више одлучујуће за његову промоцију и његов даљи живот.
Да ли су такозване косовске власти ово с вином у Хочи учиниле као неку врсту одмазде због пројекције вашег филма 5. децембра у Грачаници?
Ван сваке је сумње да јесу. Случај с вином је одмазда према успешној српској породици у Великој Хочи. То је одмазда и према Србима широм Косова и Метохије који трају и опстају, не одричући се свог идентитета.
Да ли је било какве реакције филмских колега из света на насиље у Великој Хочи?
За сада није било реакције не само од страних него ни од колега код нас. Занимљиво је да један угледни домаћи међународни документарни фестивал почиње овогодишњи свечани програм отварања телеграмом подршке украјинском народу који је, како се наглашава, жртва руске агресије. А где су жртве рата у Јемену? Колико ми је познато, рат тамо и даље траје уз енормне свакодневне жртве јеменског народа. Тај фестивал постоји, уз финансијску помоћ српских пореских обвезника, већ скоро 20 година и никада није послат телеграм подршке нити авганистанском народу, нити либијском народу, нити сиријском народу, нити јеменском народу… Зашто се овај фестивал не огласи саопштењем и заштити актере документарног филма који су прогоњени, поред осталог због појављивања у мом филму? Да ли је можда проблем у наслову филма, име нобеловца Петера Хандкеа? Или су, можда, политички ставови Анри-Бернара Левија ближи директору фестивала који га је и позвао да, пре неку годину, буде гост овог фестивала који плаћају српски порески обвезници? Очигледно је реч о најнижем облику перцепције културне политике у чијем је бићу дух самопорицања и ропско додворавање западним фондовима.
Филм „Чекајући Хандкеа“ сад је доступан јавности. Хоћемо ли победити тишину?
Што је било до мене – ја сам учинио. Снимио сам филм и пустио га бесплатно на друштвене мреже. Сад је на реду Јавни сервис, који је одавно купио филм.
На колико фестивала су се нашли ваши филмови и како су прихваћени?
Искрено, не знам. Са сигурношћу могу да кажем само да је било преко 300 фестивала на свим континентима на којима су моји филмови освојили близу сто награда. Пошто је амстердамски ИДФА, који се сматра Каном за документарни филм, приказао четири моја филма у конкуренцији, то се третира као велики успех у свету документаристике. Што се играних филмова тиче, они су приказивани на фестивалима А категорије у Локарну, Москви и Монтреалу. Ретроспективе мојих филмова виђене су у Хавани, Новом Саду, Бечу, Мексико Ситију и Барселони. У Србији сам добио све могуће награде: ФЕСТ, Фестивал документарног филма у Београду, Фестивал сценарија у Врњачкој Бањи, Фестивал филмске режије у Лесковцу, Годишњу награду Удружења филмских уметника Србије, Годишњу награду Удружења филмских критичара Србије, Награду града Београда, Сопот… Мој филм „Енклава“ био је српски кандидат за Оскара. Једино сам осетно слабије пролазио у региону.