Dr Dragan Petrović: SLEDI NOVA ETAPA RUSKO – UKRAJINSKOG RATA

Rusko-ukrajinski rat će potrajati, ali neće dovesti do globalnog nuklearnog sukoba, smatra dr Dragan Petrović iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, ekspert za postsovjetski prostor koji proučava dvadesetak godina

Naš sagovornik, trostruki doktor nauka (ekonomija, istorija, geografija), autor je 40 knjiga među kojima je nekoliko o Rusiji i Ukrajini i odnosima te dve zemlje. Neka njegova dela, u kojima se bavi međunarodnim političkim odnosima, izdata su inostranstvu, u SAD, Nemačkoj, Italiji, Rumuniji… U intervjuu za „Pečat“ rekao je i da bi u Evropi, zbog poremećaja u snabdevanju energentima iz Rusije, moglo doći do ozbiljnijih socijalnih nemira, kao i da nije realno da Srbija, zbog nepriznavanja nezavisnosti takozvanog Kosova, doživi „reprizu 1999. godine“.

Nakon deset meseci od početka rata u Ukrajini u svetu je, čini se, raširenije uverenje da će oružane akcije biti nastavljene nego da će početi pregovori o miru, uprkos sve vidljivijim znacima da i deo Zapada naginje traženju rešenja za pregovaračkim stolom. Kakvo je vaše mišljenje o tome i da li smatrate da je produžavanje rata posledica loše ruske taktike u njegovoj dosadašnjoj fazi i da on vodi širem sukobu pa i nuklearnom ratu?
Svi su izgledi da će se rat u Ukrajini, i to pojačanim intenzitetom, nastaviti i tokom predstojeće zime, a najverovatnije i u dobrom delu dolazeće 2023. godine. Ne verujem, međutim, u mogućnost nuklearnog sukoba jer tom opcijom, koja bi mogla da znači i kraj sveta, niko zaista ozbiljno ne preti. Svedoci smo da Vašington vrlo odlučno odbacuje pokušaje Kijeva da se NATO uvuče u sukob s Rusijom jer bi tek tada najgori scenario postao realan. Politička rukovodstva u Moskvi i Kijevu trenutno ne pokazuju nikakvu spremnost za skori početak nalaženja kompromisnog rešenja i prestanka oružanih sukoba i ostaju koncentrisana na što bolju pripremu za nove vojne akcije na vrlo širokom frontu. Valja podsetiti da je glavni uzrok sukoba politika isključivosti koju predsednik Volodimir Zelenski i rukovodstvo Ukrajine vode već duže vreme. Ona je zasnovana na „tekovinama“ puča iz 2014. godine, od kada se ne uvažava složenost strukture i identiteta Ukrajine, pri čemu se vrši pritisak u pravcu izmene identiteta velikog dela njene ruskojezične populacije u kojoj je dominantan udeo vernika Ukrajinske pravoslavne crkve koja pripada Moskovskoj patrijaršiji. To je zapravo nametanje, uz pomoć atlantističke geopolitike, modela Ukrajina-anti-Rusija. Rusija se tome, naravno, usprotivila zbog trajne obaveze da zaštiti „svoj narod“, ma gde se on nalazio. Na Zapadu koji, preko NATO-a, pruža snažnu podršku Ukrajini, i naoružava njene snage, i dalje je vladajući narativ da je za rat isključivi krivac Rusija, što, takođe, ne doprinosi odlučnijem zaokretu ka miru putem pregovora koje, najverovatnije, neće voditi samo dve sada ratujuće strane, Ukrajina i Rusija. Moskva je između dve loše opcije za nju – Ukrajina-anti-Rusija ili sukob – izabrala ovu drugu, uverena da je ona manje loša. Rat koji je povela otkrio je mnoge njene prednosti, ali i neke slabosti.
U rat je, od početka, uključena i „treća strana“?
Naravno. Dosadašnja nepopustljivost Ukrajine izraz je, pre svega, nepopustljivosti Amerike (kao i Velike Britanije i NATO-a) prema Rusiji. Zemlje Evropske unije su u odnosu na Rusiju podeljene po modelu „Stare Evrope“ i „Nove Evrope“, ali te njihove razlike ne dolaze do izražaja niti iz njih isplivavaju mirovne ideje, jer se, po diktatu Amerike, mora čuvati proklamovano jedinstvo tzv. Zapadnog sveta. U prvom bloku su vodeće države Unije, njeni osnivači, Francuska, Nemačka i Italija, kojima odgovara saradnja s Rusijom, zbog njenih energetskih i drugih bogatstava, a u drugoj one zemlje koje slepo slede diktat Amerike – Poljska, baltičke republike (Litvanija, Letonija i Estonija) i donekle Rumunija, čiji je animozitet prema Rusiji najizraženiji, kao i njihova spremnost da bezrezervno podržavaju ratoborni režim u Kijevu.
Dosadašnji tok rata, s dosta žrtava i velikim razaranjima, obeležili su uspesi obe strane, što je, samo po sebi, i Rusiji i Ukrajini dalo nadu da u narednom periodu mogu učiniti više nego dosad, a to znači ispraviti neke ispoljene greške, kako bi ostvarile ono što bi smatrale svojom pobedom. Rusija je u prvim mesecima ratovanja, tj. Specijalne operacije, imala rezultate u zaposedanju južnog i istočnog pravca, odnosno njihovom spajanju u jedinstvenu teritoriju i načinjanju dela utvrđenog sistema odbrane u Donbasu. U tim akcijama nastupala je sa oko 160.000 profesionalnih vojnika, kojima su se priključili dobrovoljci i snage LNR-a i DNR-a. Tokom leta i jeseni situacija na frontu se, međutim, značajno promenila. U tom periodu Ukrajina je izvršila više uspešnih kontraudara, zahvaljujući mobilizaciji velikih snaga i prihvatanjem ogromne vojne i druge pomoći od NATO-a, kao (zasad) zakletog saveznika. Ukrajinske snage su tada postale brojčano nadmoćnije, a smanjile su i sopstvenu inferiornost u naoružanju. Posle pokretanja uspešne ofanzive u Harkovskoj oblasti, a potom i zauzimanja Krasnog Limana, Ukrajinci su vrlo vidne rezultate ostvarili i u Hersonskoj oblasti i to nakon žestokih borbi.
Povlačenje ruskih snaga iz Hersona, čini se, izazvalo je najviše pažnje javnosti i medija u svetu. Iako je Rusija to predstavila kao „taktički potez“, Ukrajinci i njihovi zapadni saveznici tvrde da je reč o „velikom porazu Rusa“. Kako vidite taj događaj?
Najpre da kažem da su uspesi Ukrajinaca, koje sam pomenuo, nesumnjivo, bili rezultat izvesnih slabosti i propusta ruskog političkog vrha koji je, zbog nepostojanja društvenog i političkog konsenzusa oko vođenja čitave operacije, odugovlačio s pravovremenim akcijama, prvenstveno sa angažovanjem dodatnih snaga. Mobilizacija je, uveren sam, morala biti izvršena mnogo ranije. To kašnjenje uzrokovalo je defanzivu ruskih snaga na jugoistoku Ukrajine, gubitak dela osvojenih teritorija i, konačno, povlačenje, iz taktičkih razloga, s desne obale Dnjepra i grada Hersona. „Herson“ se može posmatrati i objašnjavati višedimenzionalno, uz traženje skrivenih uzroka i posledica. Po mom sudu, na Dnjepru i u Hersonu se najubedljivije pokazalo da su Rusi u jednu veliku vojnu operaciju krenuli s brojem vojnika manjim od potrebnog. Njihova prednost u naoružanju pokazala se nedovoljnom, pogotovo što su ih Ukrajinci, zahvaljujući isporukama oružja i vojne opreme NATO-a Kijevu, u tome „pristizali“. Ukrajinsko zauzeće grada Hersona, koji je nakon referenduma postao deo Ruske Federacije i prestonica jednog federalnog subjekta, bio je ozbiljan politički udarac za Moskvu. Taj utisak pojačale su kolone izbeglica koje su krenule ka drugim ruskim oblastima. S druge strane, uspeh u Hersonu dao je „vetar u leđa“ ukrajinskim borcima, a Zelenskom i političkoj vrhuški dobar razlog da nastave s daljim traženjem pomoći od svojih zapadnih saveznika. Povlačenje Rusa iz Hersona, Kijev je, na sva zvona, predstavio kao jasan znak da „može da pobedi okupatora i sačuva celu Ukrajinu“. No ratna sreća je, kao i svaka druga, sreća promenljiva. Posle Hersona Rusi su shvatili da u nastavak rata moraju ući i s više snaga i drukčijom taktikom. Imenovanje generala Sergeja Surovikina za glavnokomandujućeg ruskih snaga na zaraćenom području i promena načina delovanja otvorili su perspektivu da Rusija, za mesec-dva, preuzme potpunu inicijativu na ratištu. Već započeto bombardovanje dubine ukrajinske teritorije i postepeno pristizanje novih snaga s poligona za obuku (mobilisano je bilo oko 300.000 vojnika) daju nadu da će taj cilj biti postignut. Trenutno, ruske snage jedino na području Donbasa imaju izvesnu inicijativu, gde pokušavaju da uzmu Bahmut, Avdejevku i Ugljedar, strateški vrlo važna mesta. Istovremeno, ukrajinska strana se, posle dostignutog zenita, sve više suočava s nizom ograničenja za dalje vođenje rata u otežanim zimskim uslovima. Ukrajince i dalje drži u sukobu pomoć sa Zapada, ali je neizvesno dokle će Amerika i NATO biti spremni da povećavaju „ulog“ za Kijev. Uz to, u zemljama Evropske unije sve su glasnija „gunđanja“ zbog neprekidnog slanja oružja i novca režimu u Kijevu. Pod znakom pitanja je i odziv stranih dobrovoljaca u ukrajinsku vojsku kojih je, zasad, najviše iz Poljske.
Zapadne zemlje i NATO od početka rata podržavaju režim u Kijevu, i to na dva načina: vojno i učestalim sankcijama Rusiji. Kako ocenjujete domete tih sankcija i da li je Rusija danas slabija nego što je bila na početku svoje specijalne operacije u Ukrajini?
Ekonomija Rusije, bez većih problema, izdržava udar sankcija koje joj Zapad, predvođen Amerikom, nameće u talasima. Takođe, to kažnjavanje nije dovelo do političkih i socijalnih potresa u Rusiji, odnosno do ispoljavanja nelojalnosti stanovništva aktuelnoj državnoj politici. Samo deo društvene elite, pre svega tajkuni, pokazuju nesaglasje s vlašću, što je, inače, stari problem ruskog društva. Čini se da su upravo deo tih snaga i ono što čuveni politički teoretičar Aleksandar Dugin naziva „petom i šestom kolonom“ i ovoga puta činili blok otpora Specijalnoj operaciji. Pojednostavljeno kazano, deo ruske elite koja se devedesetih godina obogatila na sumnjiv način ima i dalje štetan uticaj u društvenom i političkom životu, a njeni interesi često nisu u saglasju sa interesima ruske države i naroda. Ti krugovi su, na primer, protiv remećenja dobrih odnosa sa Zapadom čak i ako to šteti nacionalnim interesima. Utisak je i da su odluke o referendumima i delimičnoj mobilizaciji pokrenule procese u prilog državotvornim i nacionalnim snagama Rusije. Velikim uspehom Rusije može se smatrati i činjenica da zemlje van kolektivnog Zapada nisu prihvatile da uvedu sankcije Moskvi, i da su nastavile saradnju s njom. To prvenstveno važi za zemlje BRIKS-a i ŠOS-a, kao i organizacije na postsovjetskom prostoru.
Rat će ipak, kad-tad, morati da se završi. Kakav ishod očekujete, s obzirom na to da obe strane ne odustaju od maksimalnih zahteva: Rusija i ne pomišlja da se odrekne pripojene četiri oblasti, dok Ukrajina tvrdi da na to nikada neće pristati, a uz to želi i povraćaj Krima.
Više puta sam rekao, ali da ponovim i ovde: male su šanse da Rusija izgubi ovaj rat. Ili da, mira radi, odustane od onoga zbog čega je u rat krenula. Zato što ona tek sad u punijoj meri pokreće svoje kolosalne mogućnosti za uspešno ratovanje. Bez obzira na to ko će u pregovorima učestvovati, realnim se čini rešenje po kom će Rusija zadržati četiri već prisajedinjene oblasti ili, izuzetno, najveći deo njihove teritorije, uz dodavanje nekih regiona na ruskojezičkom jugoistoku Ukrajine. Traženje Ukrajine da joj se vrati Krim, što Zelenski ponavlja kao mantru, jeste „nemoguća misija“. Dilema je kako bi Zapad mogao da reaguje na ovakvu soluciju: moguće je da kao deo kompromisa prihvati „rusko širenje“, ali i da se usprotivi, što bi značilo zadržavanje sadašnjeg „hladnog rata“ i ubrzanje u stvaranju multipolarnog sveta, što je kriza u Ukrajini snažno podstakla. Verovatno pripajanje ruskojezičkog jugoistoka Ukrajine, (Novorusije), dugoročno bi ojačalo ruske pozicije. S druge strane, verovatni ulazak Švedske i Finske u NATO, produžavanje ekonomskih sankcija Moskvi i zaoštravanje odnosa s kolektivnim Zapadom nanelo bi izvesne štete i Ruskoj Federaciji. Kolike – zavisiće od toga u kojoj meri će kolektivni Zapad ostati monolitan u svojoj politici prema Rusiji. On to sada jeste, ali nema garancija da će to ostati i na duži rok. Ne očekujem da se u pregovorima o miru pokreće priča obeju strana o ratnim zločincima, iako su Zelenski, Bajden i još neki političari na Zapadu više puta pripretili Putinu da će i on morati da odgovara za zločine počinjene u tekućem ratu.
Inače, sukob u Ukrajini će umnogome uticati na određenje celokupne epohe Vladimira Putina na čelu Rusije. Do ovog trenutka tu epohu određuju značajni uspesi. Već na početku njegovog prvog predsedničkog mandata, doneta je, u maju 2000, Teritorijalna reorganizacija Ruske Federacije, sa sedam (danas osam) federalnih okruga, koji egzistiraju paralelno s podelom na 89 subjekata federacije. Drugo, došlo je do privrednog jačanja Rusije, porasta svih važnijih ekonomskih pokazatelja. Smanjene su socijalne razlike, ali je ovde moglo da se uradi više, pošto je moć tajkuna ostala tek umanjena. Dosta je urađeno na planu demografske obnove, ali je demografski minus ponovo evidentan u poslednjih nekoliko godina. Do rata u Ukrajini, ugled Rusije u okruženju i svetu bio je u porastu, a formirana je i Evroazijska ekonomska unija. Rusiji predstavljaju problem, prvenstveno, prevelik udeo energenata i poluproizvoda u izvozu zemlje i nedovoljno ublažena socijalna nejednakost. Zbog svega toga ishod ukrajinskog sukoba će biti veoma važan za vrednovanje čitave Putinove ere, odnosno njega kao političkog lidera i državnika.

NI PRIZNANJE KOSOVA NI SANKCIJE RUSIJI Tokom rusko-ukrajinskog rata pojačani su pritisci Zapada na našu zemlju da prizna nezavisnost takozvanom Kosovu i da uvede sankcije Rusiji. Kurtijev režim u Prištini koristi to i sve više ugrožava bezbednost tamošnjim Srbima. Pod uslovom da rat potraje, kakve bi to posledice moglo da ima za Srbiju, a posebno za Kosovo i Metohiju. Može li se potpuno isključiti upotreba sile od onih koji su to već učinili 1999. godine? Atlantistički i, možda tek u nešto manjoj meri, EU centri moći pritiskaju srpski faktor o nizu pitanja, od Kosova do Republike Srpske i uvođenja sankcija Rusiji. To, na najsuroviji način, zloupotrebljava albansko političko rukovodstvo na Kosovu i Metohiji, na čijem je čelu sada Aljbin Kurti. Bez obzira na pritiske i pretnje, mi Kosova i Metohije nikada ne treba da se odreknemo. Verujem da „repriza 1999. godine“, zbog te naše doslednosti ili tvrdoglavosti, nije realna. Zato što su, u odnosu na tu, za nas tragičnu, godinu, odnosi snaga u svetu bitno drugačiji i zato što je ugled Srbije u međunarodnoj zajednici danas na mnogo višem nivou nego pre 23 godine. Zadatak nam je, takođe, da, i zbog odbrane Kosova i Metohije, radimo na kulturnom i ekonomskom povezivanju srpskog naroda u regionu, pre svega Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. S druge strane, mislim da bilans i rešavanje ukrajinskog sukoba, u kom predviđam konačan uspeh ruske strane, mogu bitno pomoći nama Srbima da se, u novoj geopolitičkoj situaciji, oslobodimo dugotrajnih i snažnih pritisaka zapadnih sila, sponzora lažne kosovske nezavisnosti. Ne smemo, bez obzira na ucene i obećanja, da uvedemo sankcije Rusiji, jer bi to donelo ogromnu ekonomsku i političku štetu Srbiji. Istakao bih i sledeće: u srednjem i dužem roku realno je očekivati izlazak Rusije na čitavu severnu akvatoriju Crnog mora i, potencijalno, čak i na sam Dunav, što će, nesumnjivo, imati dugoročne pozitivne posledice na geopolitiku Balkana i srpskih prostora.

Da li predviđate da je na postsovjetskom prostoru još negde moguća promena granica u budućnosti?
Priključenje četiri oblasti (pored Krima) Ukrajine Rusiji ne mora da bude konačna promena granica u postojećem sukobu. Po odluci nadležnih tela Ruske Federacije moguće je po istom modelu (referendumi i potom odluke državnih organa Rusije) priključiti još oblasti Ukrajine. Po strukturi stanovništva i istorijskim okolnostima, pretpostavljam da su tome potencijalno najbliže Harkovska, Dnjepropetrovska, te Nikolajevska i Odeska oblast, kao pretežno ruskojezične. Da li će neka od ovih oblasti i postati deo Rusije zavisi od niza okolnosti vezanih za ukrajinski sukob. Takođe, sve te okolnosti utiču dodatno i na oblik uređenja i status Ukrajine, kao i na to ko će biti na vlasti u Kijevu. Već sam naveo da sam skeptik u pogledu mogućnosti da Rusija izgubi ovaj rat, ali je neizvesno na kojoj će tački on biti okončan.
Kao realan kandidat za priključenje Rusiji može se posmatrati ruskojezična Tiraspoljska oblast, već otcepljena od Moldavije. Južna Osetija je najavila pripajanje Ruskoj Federaciji, a geopolitički njoj teži i Abhazija. Reč je o dve oblasti otcepljene od Gruzije koje je Moskva, nakon Kavkaskog rata 2008. godine, priznala kao nezavisne države. Belorusija je već u državnoj zajednici s Rusijom, što u budućnosti može imati i prisniji oblik. Najzad, kandidat za pripajanje Rusiji mogao bi postati i severni deo Kazahstana većinski naseljen Rusima i ruskojezičnim i evropeidnim stanovništvom koje bi realno trebalo da uživa autonomiju ili poseban status. Baltičke republike razvijaju rusofobnu politiku iako recimo u Letoniji i Estoniji više od trećine stanovništva čine Rusi i ruskojezično stanovništvo. U kom će pravcu stvari ići naravno zavisi i od odnosa na postsovjetskom prostoru, međunarodnog poretka, ali je definitivno jasno da su u sovjetskom periodu granice određivane proizvoljno od boljševičkih rukovodstava i sovjetske vrhuške, pa tu ima mesta korekcijama.
Zbog zavisnosti od ruskih energenata Evropa, kao nikad dosad, strahuje od dolazeće zime. Šta se sve tu može očekivati?
Smanjene isporuke ruskog gasa Evropi, kao odgovor Moskve na sankcije Zapada, već je kod Evropljana stvorilo strah od „sibirske zime“, ali i smanjenja privredne aktivnosti. Međunarodni monetarni fond je, tim povodom, ocenio da Evropi, zbog „cvokotanja“ i problema u proizvodnji, prete socijalni nemiri. Takvih nezadovoljstava je, kao što znamo, već bilo u pojedinim članicama Evropske unije, mada kalendarska zima još nije počela. Treba se setiti oktobarskog bunta naroda u Francuskoj, koji je predvodio lider levice Melanšon, ali i padova vlada u još nekoliko zemalja, od Velike Britanije do Italije. Priče političkih vrhuški evropskih zemalja da traženje zamene za ruske energente neće biti problem, pokazuju se kao potpuno netačne. Prosto zato što je nalaženje alternativa sporo i – veoma skupo. Naredne nedelje doneće pravi odgovor na pitanje koliko je rusko-ukrajinski rat poremetio normalan život Evropljana, jer snegova i velikih hladnoća ipak još nema. Zemlje EU imaju populaciju koja je, u celini, zbog niza interesa, najmanje naklonjena uvođenju sankcija Rusiji i time preuzimanju posledica tih mera, naročito u ekonomskom domenu. Sa elitom je nešto drukčija situacija, ali je i ona za održavanje saradnje s Rusijom. Međutim, mediji, politička vrhuška, a najčešće sama vlast, na razne načine povezana za atlantističkom geopolitikom i globalistima, nedovoljno misle na interes sopstvenog naroda. Svetao izuzetak tu je jedino Mađarska, u kojoj je vlada Viktora Orbana odbila da uvede sankcije Rusiji sa obrazloženjem da je takav njen korak u interesu Mađara. Lako se uočava da trajanje sankcija Rusiji pojačava krizu u Evropi, pre svega ekonomsku, ali i napetost između naroda i njegovih izabranih predstavnika.