Angela Merkel: Neću da se izvinjavam

Traženje mesta u istoriji: Užurbano pisanje memoara podstaknuto lavinom kritika na račun kancelarkine politike, posebno one prema Moskvi, uz uverenje da će joj „istorija dati za pravo“, kao i upozorenje da se Rusija, i u ovom trenutku, mora uzimati krajnje ozbiljno, i da to nije kukavičluk nego mudrost

Sudbine političara i državnika mogu biti, i najčešće jesu, varljive. S tim se suočava poslednjih meseci bivša nemačka kancelarka Angela Merkel. Ispraćena s kancelarskog trona kao heroina, dočekala ju je, samo nekoliko meseci posle toga, medijska i politička anatema. Na nju se svalilo drvlje i kamenje zbog njene politike, „posebno pogrešne“ prema Rusiji. I gotovo bespogovorne krivice za rat u Ukrajini. Pisali smo o tome u jednom od prethodnih brojeva „Pečata“.
Posle dugog ćutanja, i sporadičnih odgovora, Merkelova je očigledno odlučila da ide na barikade. Da brani svoju političku ostavštinu. Neće da se posipa (političkim) pepelom. Prkosno odgovara onima koji je teraju da to učini: „Neću da se izvinjavam“. Uverena je da će joj istorija dati za pravo.
Činilo se da je u istoriju već ušla na velika vrata. Prva žena, uz to istočna Nemica, na najvažnijem političkom položaju u zemlji. Neprikosnovena vladavina duga 16 godina. Od toga 14 godina zaredom prva na listi planetarno najmoćnijih žena. Liderka slobodnog sveta: titula rezervisana, tradicionalno i isključivo, za američke predsednike.
Čitajući u penzionerskom zatišju, i „političkom egzilu“, istorijsku literaturu i biografije velikih državnika, shvatila je, međutim, da (ni) istorija nije (previše) sigurna kuća. I da ništa u njoj nije konačno. Uvek se, i iznova, zavisno od okolnosti, gradi i razgrađuje. Dodaje i briše. Angela Merkel je rešila da „pripomogne“ u traganju za sopstvenim mestom u istoriji.
Iz velikog teksta (nekoliko stranica, uključujući, posle dužeg vremena, i naslovnu) „Špiglovog“ reportera Aleksandera Osanga (takođe istočnog Nemca), poznatog novinara i pisca, javnost je saznala da bivša kancelarka užurbano piše memoare. To su, uostalom, činili i svi njeni prethodnici, od Konrada Adenauera do Gerharda Šredera.

GODINA VELIKOG GESTA Svi su glancali sopstvene biografije. Opušteno. Puštajući da protekne vreme. Da se mnogo toga slegne i kristališe. Merkelova to čini očigledno u grču. U trci s vremenom. Pod optužbama koje je zasipaju. Imala je, naime, dok oluja još nije krenula, ideju da, zajedno s vernom saradnicom, dugogodišnjom šeficom njenog kancelarskog ureda Beate Bauman, prvo napiše knjigu o 2015. godini. Godini njenog velikog gesta. Godini kada je širom otvorila nemačka vrata izbeglicama. Više od milion njih. Uz čuveni poklič: „Mi to možemo, inače ovo ne bi bila moja zemlja.“ Osvanula je na naslovnici „Tajma“ kao „ličnost godine“.
Najpre pandemija, a potom, i posebno, rat u Ukrajini radikalno su promenili prvobitni plan. Treba pisati, i ispisati, celokupnu autobiografsku priču. Konačan tekst bi verovatno prošao kroz ruke iskusnog Aleksandera Osanga. On to ne spominje u „Špiglovom“ reporterskom tekstu. Neki bi detalji, međutim, to mogli da to sugerišu. Osang je prvi izveo bivšu kancelarku iz „egzila“, dužeg zatišja i ćutanja, na političku scenu. Učinio je to intervjuom na „otvorenoj sceni“, pred publikom u jednom berlinskom teatru.
Sada je usledio spomenuti tekst (i naslovna strana) u „Špiglu“: novinar je Angelu Merkel pratio neposredno, i u raznim prilikama, minulih meseci, po silasku s vlasti. I beležio detalje iz njenog „novog života“. Od izgleda njenog (novog) ureda, u neposrednoj blizini Brandenburške kapije i zgrade Rajhstaga, koji, smanjen, podseća na onaj (pompezni) u vladinoj zgradi. Iznad njenog stola opet je Konrad Adenauer, neobičan, ekspresionistički rad čuvenog austrijskog slikara, češkog porekla Oskara Kokoške (1886–1980). Njenom nasledniku Olafu Šolcu više (partijski) odgovara Vili Brant. Do povremenih zavičajnih izleta i tamošnjih susreta sa „običnim svetom“.
Aleksander Osang je beležio usputne, u svakom slučaju zanimljive, opaske bivše kancelarke o državnicima koje je Angela Merkel sretala (neke mnogo puta) u dugim godinama njene vladavine. I u raznim prilikama. Od (preminule) britanske kraljice Elizabete, preko više američkih predsednika do Vladimira Putina i Si Đinpinga. Male skice, krokiji, za razvijenije portrete u budućim memoarima?
Pišući s naglašenim poštovanjem o kraljici („s njom se završila jedna epoha“), Merkelova spominje jedan detalj i – zanimljivu opservaciju. Dok je posmatrala televizijski prenos kraljičine sahrane, spazila je u povorci svog starog sabesednika i oponenta Tonija Blera. Neverovatan politički talenat, kaže. A onda završnica: „Doživeo je kompletan krah reputacije, u Iračkom ratu postao je pudlica Džordža Buša.“
Ni Buš (Mlađi) nije prošao bolje. Zapazila je: „Bivši predsednik je na nekoj primedbi permutovao rat u Ukrajini sa onim u Iraku. Ruse i Amerikance. A onda se vadio na sopstvenu starost.“ To se zaista, primetila je, može desiti. Merkelovu je očigledno zaprepastilo to što je Buš rat predstavio – kao vic.
Podsetila je da se Buš „odao slikarstvu“. Slika portrete. Berluskonija, Putina… Naslikao je i nju. „Možda je to terapija kojom savlađuje svoje demone.“ Kako emocionalno povezati, pitala se, desetine hiljada mrtvih i slikarski hobi predsednika koji je, po svaku cenu, hteo rat kako bi se „pokazao i dokazao pred ocem“.
Buš je, naime, na farmi u Teksasu otkrio kancelarki porodičnu tajnu. Njegov otac, takođe Džordž Buš, i takođe predsednik Sjedinjenih Američkih Država (pre Bila Klintona) smatrao je da bi drugi njegov sin Džeb trebalo da bude predsednik, a ne on.

ŠTA BI REKAO KOL S Barakom Obamom je druga priča. On je kancelarki očigledno imponovao. I imponuje, kad više ni on, ni ona, nisu na vlasti. Ima, kaže, „auru“. I neskriveno mu zavidi. Na uvažavanju koje mu se ukazuje. Uverila se u to, kad ga je nedavno posetila. Biši predsednik ima biro u Vašingtonu sa 150 saradnika. Svim američkim predsednicima se, za života, grade biblioteke. Nemačkim kancelarima se tek posle smrti osnivaju fondacije s njihovim imenom.
Tek nedavno je osnovana fondacija Helmuta Kola. Pozvali su je na tu svečanost. I govorila je. Tad je rekla da bi Kol, u sadašnjoj situaciji, mislio na ponovno uspostavljanje odnosa s Rusijom. I da to mora, kad-tad da se dogodi. Nastao je zaprepašćujući muk. Ali je nastavila: „Uzimati Rusiju veoma ozbiljno nije znak slabosti nego mudrosti.“ Posle tih reči grunuo je aplauz.
Od njenog nekadašnjeg političkog zaštitnika (dok je još bila „Kolova devojčica“), naučila je, kaže, tri stvari – važnost ličnosti u istoriji, radost stvaranja i razmišljanje u istorijskoj međuzavisnosti i uslovljenosti.
Na misao o toj istorijskoj uslovljenosti, bez konačne i neopozive ocene, pošto sadašnjost (uvek) oblikuje tumačenje prošlosti, podstakao je slučaj Nevila Čemberlena. Posle gledanja Netfliksovog filma „Minhen – na ivici rata“, o nekadašnjem britanskom premijeru ne misli kao poniznom lideru koji se kukavički držao pred Hitlerom.
Film je, inače, snimljen po romanu britanskog pisca Roberta Herisa, za koga je Čemberlen „tragični heroj“ – on ne uspeva (u Minhenu, s Hitlerom), ali ima nečega dostojanstvenog u tom pokušaju, ničeg bednog kako se, inače, o tome redovno pisalo.
I onda jedno (intrigantno) poređenje Minhena 1939. s Bukureštom 2008. Čemberlen je, kaže Merkelova, u Minhenu razmišljao strateški. Kupovinom vremena omogućio je sopstvenoj zemlji da se bolje pripremi za (neizbežan) Hitlerov napad. Analogija: ona je, sprečavajući na NATO samitu u rumunskoj prestonici 2008. prijem Ukrajine (i Gruzije) u zapadnu vojnu alijansu, takođe kupovala vreme. Putin bi, zna sigurno, Ukrajinu u tom času lako pregazio. Ovako je Kijev dobio vreme da se vojno pripremi za uspešnu odbranu.
Da li je to zaista tada učinila s predumišljajem? Jedno je sigurno: čuvenim govorom na Minhenskoj (opet Minhen!) konferenciji o bezbednosti Putin je resko upozorio Zapad da će, ako se pređu „crvene linije“ koje je postavio, ruski odgovor biti odlučan i neizbežan.

OTVARANJE KARATA U svakom slučaju, sada se polako „otvaraju karte“, i pokazuje da se Ukrajina pripremala, i da su je pripremali, za „ofanzivnu odbranu“: gotovo godinu dana pre ruskog napada, 19. marta 2021, u Kijevu je Savet za nacionalnu bezbednost usvojio strateški dokument koji je predviđao ponovno preuzimanje Krima. Londonski „Ekonomist“ tvrdi da je napad na Krim bio planiran 2023. Moskva je bila hitrija. Plan je osujetila „specijalna ruska operacija“.
Američki vojni eksperti, koji su u sve upućeni, nisu saglasni oko stvarne sposobnosti ukrajinske armije da to i ostvari. Dok general Mark Mili, čelni čovek u Združenom štabu američke vojske, sumnja u to, njegov penzionisani kolega, general Ben Hodžis, bivši komandant američkih trupa u Evropi, smatra da je ofanziva izvodljiva. I da će čak uslediti u januaru. U Pentagonu su uočljivo uzdržani: plaše se da bi, u slučaju napada na Krim, odgovorili – nuklearnim udarom!
Poslednjih nedelja sve su učestalija pitanja da li bi Angela Merkel, da je još ostala na kancelarskom tronu, mogla da spreči rat. Bivši šef Socijaldemokratske partije (SPD) Zigmar Gabrijel, ministar u jednoj od njenih vlada, u to duboko veruje. Zna koliko je ruski predsednik uvažavao nemačku kancelarku. Mađarski premijer je izričit: s Merkelovom rata ne bi bilo…
Angela izgleda nije u to ubeđena. Mnogo vremena i energije je, kaže, potrošila baveći se Ukrajinom. Bilo je to vreme kad su je označavali „kraljicom krizne diplomatije“. Da bi isposlovala čuveni Minski sporazum (da ga je Kijev ostvario, rat bi možda bio izbegnut), samo u nedelju dana krstarila je, grozničavo, između Brisela, Moskve, Kijeva i Vašingtona. U „monumentalnoj palati“ u Minsku direktno se potom pregovaralo celu noć, uz dosta votke. Putin je kasnije rekao da mu je to bila najnapornija noć u životu.
Pokušala je početkom prošle godine da, zajedno s francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, isposluje „format“ za samit Evropska unija – Rusija. Nije uspela. Inicijativa je torpedovana, prećutno. Najverovatnije su, neki od njenih kolega, evropskih lidera koji su je godinama poslušno sledili, zaključili, navela je, „ova na jesen odlazi…“. Propuštena prilika. Shvatila je: najmoćnija žena sveta više nije u stanju da bilo šta promeni. Ni u unutrašnjoj ni, posebno, u spoljnoj politici…
Rat u Ukrajini je nije previše iznenadio. Prelistavajući dokumenta ministarstva spoljnih poslova iz 2001, suočila se s velikim „strahovima Helmuta Kola“. Tadašnji šef nemačke diplomatije Hans Ditrih Genšer preneo mu je detalje razgovora sa sovjetskim kolegom Eduardom Ševardnadzeom. Ako bi došlo do raspada Sovjetskog Saveza, upozoravao je Ševardnadze, krimsko pitanje bi opet neizbežno došlo na dnevni red.
Poznavala je, i u tom kontekstu, dobro Vladimira Putina s kojim se često sretala. I još češće telefonirala. Poslednji susret, njena oproštajna poseta, donela je, međutim, jedno iznenađenje. Ruski predsednik je na sastanak doveo šefa diplomatije Sergeja Lavrova: uvek su, pre toga, razgovarali „u četiri oka…“.
Zašto je posle izbijanja rata dugo ćutala? Niko nije došao da je bilo šta pita. Da je došao, dobio bi, kaže odgovor. Mnogi su uvereni da je upravo Angela Merkel, s dragocenim međunarodnim iskustvom, bila osoba koja je mogla da bude uspešan posrednik u eventualnim mirovnim pregovorima. Za to je bilo neophodno, podseća, da to od nje zatraži Kijev. I da se nemačka vlada s tim saglasi. Nije se dogodilo ni jedno, ni drugo. Još jedna propuštena prilika? Možda…