Ангела Меркел: Нећу да се извињавам

Тражење места у историји: Ужурбано писање мемоара подстакнуто лавином критика на рачун канцеларкине политике, посебно оне према Москви, уз уверење да ће јој „историја дати за право“, као и упозорење да се Русија, и у овом тренутку, мора узимати крајње озбиљно, и да то није кукавичлук него мудрост

Судбине политичара и државника могу бити, и најчешће јесу, варљиве. С тим се суочава последњих месеци бивша немачка канцеларка Ангела Меркел. Испраћена с канцеларског трона као хероина, дочекала ју је, само неколико месеци после тога, медијска и политичка анатема. На њу се свалило дрвље и камење због њене политике, „посебно погрешне“ према Русији. И готово беспоговорне кривице за рат у Украјини. Писали смо о томе у једном од претходних бројева „Печата“.
После дугог ћутања, и спорадичних одговора, Меркелова је очигледно одлучила да иде на барикаде. Да брани своју политичку оставштину. Неће да се посипа (политичким) пепелом. Пркосно одговара онима који је терају да то учини: „Нећу да се извињавам“. Уверена је да ће јој историја дати за право.
Чинило се да је у историју већ ушла на велика врата. Прва жена, уз то источна Немица, на најважнијем политичком положају у земљи. Неприкосновена владавина дуга 16 година. Од тога 14 година заредом прва на листи планетарно најмоћнијих жена. Лидерка слободног света: титула резервисана, традиционално и искључиво, за америчке председнике.
Читајући у пензионерском затишју, и „политичком егзилу“, историјску литературу и биографије великих државника, схватила је, међутим, да (ни) историја није (превише) сигурна кућа. И да ништа у њој није коначно. Увек се, и изнова, зависно од околности, гради и разграђује. Додаје и брише. Ангела Меркел је решила да „припомогне“ у трагању за сопственим местом у историји.
Из великог текста (неколико страница, укључујући, после дужег времена, и насловну) „Шпигловог“ репортера Александера Осанга (такође источног Немца), познатог новинара и писца, јавност је сазнала да бивша канцеларка ужурбано пише мемоаре. То су, уосталом, чинили и сви њени претходници, од Конрада Аденауера до Герхарда Шредера.

ГОДИНА ВЕЛИКОГ ГЕСТА Сви су гланцали сопствене биографије. Опуштено. Пуштајући да протекне време. Да се много тога слегне и кристалише. Меркелова то чини очигледно у грчу. У трци с временом. Под оптужбама које је засипају. Имала је, наиме, док олуја још није кренула, идеју да, заједно с верном сарадницом, дугогодишњом шефицом њеног канцеларског уреда Беате Бауман, прво напише књигу о 2015. години. Години њеног великог геста. Години када је широм отворила немачка врата избеглицама. Више од милион њих. Уз чувени поклич: „Ми то можемо, иначе ово не би била моја земља.“ Осванула је на насловници „Тајма“ као „личност године“.
Најпре пандемија, а потом, и посебно, рат у Украјини радикално су променили првобитни план. Треба писати, и исписати, целокупну аутобиографску причу. Коначан текст би вероватно прошао кроз руке искусног Александера Осанга. Он то не спомиње у „Шпигловом“ репортерском тексту. Неки би детаљи, међутим, то могли да то сугеришу. Осанг је први извео бившу канцеларку из „егзила“, дужег затишја и ћутања, на политичку сцену. Учинио је то интервјуом на „отвореној сцени“, пред публиком у једном берлинском театру.
Сада је уследио споменути текст (и насловна страна) у „Шпиглу“: новинар је Ангелу Меркел пратио непосредно, и у разним приликама, минулих месеци, по силаску с власти. И бележио детаље из њеног „новог живота“. Од изгледа њеног (новог) уреда, у непосредној близини Бранденбуршке капије и зграде Рајхстага, који, смањен, подсећа на онај (помпезни) у владиној згради. Изнад њеног стола опет је Конрад Аденауер, необичан, експресионистички рад чувеног аустријског сликара, чешког порекла Оскара Кокошке (1886–1980). Њеном наследнику Олафу Шолцу више (партијски) одговара Вили Брант. До повремених завичајних излета и тамошњих сусрета са „обичним светом“.
Александер Осанг је бележио успутне, у сваком случају занимљиве, опаске бивше канцеларке о државницима које је Ангела Меркел сретала (неке много пута) у дугим годинама њене владавине. И у разним приликама. Од (преминуле) британске краљице Елизабете, преко више америчких председника до Владимира Путина и Си Ђинпинга. Мале скице, крокији, за развијеније портрете у будућим мемоарима?
Пишући с наглашеним поштовањем о краљици („с њом се завршила једна епоха“), Меркелова спомиње један детаљ и – занимљиву опсервацију. Док је посматрала телевизијски пренос краљичине сахране, спазила је у поворци свог старог сабеседника и опонента Тонија Блера. Невероватан политички таленат, каже. А онда завршница: „Доживео је комплетан крах репутације, у Ирачком рату постао је пудлица Џорџа Буша.“
Ни Буш (Млађи) није прошао боље. Запазила је: „Бивши председник је на некој примедби пермутовао рат у Украјини са оним у Ираку. Русе и Американце. А онда се вадио на сопствену старост.“ То се заиста, приметила је, може десити. Меркелову је очигледно запрепастило то што је Буш рат представио – као виц.
Подсетила је да се Буш „одао сликарству“. Слика портрете. Берлусконија, Путина… Насликао је и њу. „Можда је то терапија којом савлађује своје демоне.“ Како емоционално повезати, питала се, десетине хиљада мртвих и сликарски хоби председника који је, по сваку цену, хтео рат како би се „показао и доказао пред оцем“.
Буш је, наиме, на фарми у Тексасу открио канцеларки породичну тајну. Његов отац, такође Џорџ Буш, и такође председник Сједињених Америчких Држава (пре Била Клинтона) сматрао је да би други његов син Џеб требало да буде председник, а не он.

ШТА БИ РЕКАО КОЛ С Бараком Обамом је друга прича. Он је канцеларки очигледно импоновао. И импонује, кад више ни он, ни она, нису на власти. Има, каже, „ауру“. И нескривено му завиди. На уважавању које му се указује. Уверила се у то, кад га је недавно посетила. Биши председник има биро у Вашингтону са 150 сарадника. Свим америчким председницима се, за живота, граде библиотеке. Немачким канцеларима се тек после смрти оснивају фондације с њиховим именом.
Тек недавно је основана фондација Хелмута Кола. Позвали су је на ту свечаност. И говорила је. Тад је рекла да би Кол, у садашњој ситуацији, мислио на поновно успостављање односа с Русијом. И да то мора, кад-тад да се догоди. Настао је запрепашћујући мук. Али је наставила: „Узимати Русију веома озбиљно није знак слабости него мудрости.“ После тих речи грунуо је аплауз.
Од њеног некадашњег политичког заштитника (док је још била „Колова девојчица“), научила је, каже, три ствари – важност личности у историји, радост стварања и размишљање у историјској међузависности и условљености.
На мисао о тој историјској условљености, без коначне и неопозиве оцене, пошто садашњост (увек) обликује тумачење прошлости, подстакао је случај Невила Чемберлена. После гледања Нетфликсовог филма „Минхен – на ивици рата“, о некадашњем британском премијеру не мисли као понизном лидеру који се кукавички држао пред Хитлером.
Филм је, иначе, снимљен по роману британског писца Роберта Хериса, за кога је Чемберлен „трагични херој“ – он не успева (у Минхену, с Хитлером), али има нечега достојанственог у том покушају, ничег бедног како се, иначе, о томе редовно писало.
И онда једно (интригантно) поређење Минхена 1939. с Букурештом 2008. Чемберлен је, каже Меркелова, у Минхену размишљао стратешки. Куповином времена омогућио је сопственој земљи да се боље припреми за (неизбежан) Хитлеров напад. Аналогија: она је, спречавајући на НАТО самиту у румунској престоници 2008. пријем Украјине (и Грузије) у западну војну алијансу, такође куповала време. Путин би, зна сигурно, Украјину у том часу лако прегазио. Овако је Кијев добио време да се војно припреми за успешну одбрану.
Да ли је то заиста тада учинила с предумишљајем? Једно је сигурно: чувеним говором на Минхенској (опет Минхен!) конференцији о безбедности Путин је реско упозорио Запад да ће, ако се пређу „црвене линије“ које је поставио, руски одговор бити одлучан и неизбежан.

ОТВАРАЊЕ КАРАТА У сваком случају, сада се полако „отварају карте“, и показује да се Украјина припремала, и да су је припремали, за „офанзивну одбрану“: готово годину дана пре руског напада, 19. марта 2021, у Кијеву је Савет за националну безбедност усвојио стратешки документ који је предвиђао поновно преузимање Крима. Лондонски „Економист“ тврди да је напад на Крим био планиран 2023. Москва је била хитрија. План је осујетила „специјална руска операција“.
Амерички војни експерти, који су у све упућени, нису сагласни око стварне способности украјинске армије да то и оствари. Док генерал Марк Мили, челни човек у Здруженом штабу америчке војске, сумња у то, његов пензионисани колега, генерал Бен Хоџис, бивши командант америчких трупа у Европи, сматра да је офанзива изводљива. И да ће чак уследити у јануару. У Пентагону су уочљиво уздржани: плаше се да би, у случају напада на Крим, одговорили – нуклеарним ударом!
Последњих недеља све су учесталија питања да ли би Ангела Меркел, да је још остала на канцеларском трону, могла да спречи рат. Бивши шеф Социјалдемократске партије (СПД) Зигмар Габријел, министар у једној од њених влада, у то дубоко верује. Зна колико је руски председник уважавао немачку канцеларку. Мађарски премијер је изричит: с Меркеловом рата не би било…
Ангела изгледа није у то убеђена. Много времена и енергије је, каже, потрошила бавећи се Украјином. Било је то време кад су је означавали „краљицом кризне дипломатије“. Да би испословала чувени Мински споразум (да га је Кијев остварио, рат би можда био избегнут), само у недељу дана крстарила је, грозничаво, између Брисела, Москве, Кијева и Вашингтона. У „монументалној палати“ у Минску директно се потом преговарало целу ноћ, уз доста вотке. Путин је касније рекао да му је то била најнапорнија ноћ у животу.
Покушала је почетком прошле године да, заједно с француским председником Емануелом Макроном, испослује „формат“ за самит Европска унија – Русија. Није успела. Иницијатива је торпедована, прећутно. Највероватније су, неки од њених колега, европских лидера који су је годинама послушно следили, закључили, навела је, „ова на јесен одлази…“. Пропуштена прилика. Схватила је: најмоћнија жена света више није у стању да било шта промени. Ни у унутрашњој ни, посебно, у спољној политици…
Рат у Украјини је није превише изненадио. Прелиставајући документа министарства спољних послова из 2001, суочила се с великим „страховима Хелмута Кола“. Тадашњи шеф немачке дипломатије Ханс Дитрих Геншер пренео му је детаље разговора са совјетским колегом Едуардом Шеварднадзеом. Ако би дошло до распада Совјетског Савеза, упозоравао је Шеварднадзе, кримско питање би опет неизбежно дошло на дневни ред.
Познавала је, и у том контексту, добро Владимира Путина с којим се често сретала. И још чешће телефонирала. Последњи сусрет, њена опроштајна посета, донела је, међутим, једно изненађење. Руски председник је на састанак довео шефа дипломатије Сергеја Лаврова: увек су, пре тога, разговарали „у четири ока…“.
Зашто је после избијања рата дуго ћутала? Нико није дошао да је било шта пита. Да је дошао, добио би, каже одговор. Многи су уверени да је управо Ангела Меркел, с драгоценим међународним искуством, била особа која је могла да буде успешан посредник у евентуалним мировним преговорима. За то је било неопходно, подсећа, да то од ње затражи Кијев. И да се немачка влада с тим сагласи. Није се догодило ни једно, ни друго. Још једна пропуштена прилика? Можда…