Zečevizija – Štrbac: filmska slika prevarene Srbije

Šezdeset godina od nastanka našeg prvog dokumentarnog klasika

Uskoro će se navršiti šezdeset godina od nastanka prvog srpskog dokumentarnog klasika, filma „Kiše zemlje moje“ autora Milenka Štrpca (1925–2004), paradigme Beogradske škole dokumentarnog filma, koja danas predstavlja trajnu vrednost srpske kulture, priznate u zemlji i naročito u inostranstvu, gde je u periodu od 1966. do naših dana pokupila pregršt najviših nagrada – od Venecije, Oberhauzena, Krakova i Bilbaoa do omaža u njujorškom Muzeju modernih umetnosti. U međuvremenu, u Beogradu je „beogradska škola“ gotovo sasvim zaboravljena. Moramo odmah pristupiti filmološkoj evaluaciji ovog autohtonog dela srpske kulture, izvršiti potpunu restauraciju preostalih kopija i početi ponovno kolektivno i kritičko gledanje ove pokretne slike naših korena i iluzija. Ko je stvarao ove filmove? Među mladim rediteljima državnog preduzeća za bioskopski žurnal i dokumentarni film „Filmske novosti“ našao se 1946. i Milenko Štrbac budući vodeći autor i jedan od osnivača Beogradske škole, reditelj pomenutog, dakle već antologijskog filma „Kiše zemlje moje“ (1963), koji je etalon jednog stila i pravca, štaviše i prelomni događaj u srpskom umetničkom filmu. U „žurnalu“ je Štrbac bio još pionir, sa zadatkom da snima i sastavlja filmske reportaže, dok su za prave filmove bili zaduženi nešto stariji i poznatiji. Ali mladog Štrpca je u karijeri zaustavila Rezolucija Informbiroa 1948. godine, koja ga je oterala na Goli otok i za najmanje pet godina odvojila od kinematografije. Sredinom pedesetih godina jedva je uspeo da se vrati tamo gde je stao i gde mu je ostalo srce, na Kosmet, koji ga je privlačio magnetskom snagom. Kada su mu ponovo dozvolili da snima (i potpisuje) svoje filmove, otišao je u Zvečan i u tamošnjoj topionici snimio U srcu Kosmeta (1954), film o borbi za ispunjenje plana, sasvim u duhu tadašnjih socrealističkih i „bratstvo-jedinstvo“ agitki. To je, međutim, tek početak naše uzbudljive priče. Ono što je tamo zatekao potpuno je razbilo njegove mladalačke i „stahanovske“ iluzije.

MAGLA I ĆUTANJE Ovaj film Štrpcu nije davao mira punih deset godina. Proklamovana atmosfera borbe za emancipaciju i afirmaciju nepismenih Šiptara dovedenih iz Albanije na Kosovo i Metohiju, dok je Srbima bio zabranjen povratak na posed naprednih njiva i vinograda, u najbogatije rudnike i topionice zemlje, bila je dugoročna strategija Broza i Kardelja, čije posledice danas vidimo u punom kapacitetu. Sumorna slika zaostalosti i želje ljudi da se iskobeljaju iz jada i čemera, iz tamnog vilajeta osuđenog na bedu i nasilje, nisu Štrpcu davale mira. Tuga kojom je odisala slika Gazimestana u 1946. godini, neizvesnost i potisnuti strahovi, vukli su ga na Kosovo njegovog vremena već ohlađeno od udarničkih iluzija i upućeno na sumornu realnost. Je li se išta nabolje promenilo? Šta je bilo od onih gromoglasnih parola, šta od još jednom, možda poslednji put oživljenih nada? Hteo je da pronađe baš iste one ljude od pre više od deset godina i da od njih čuje istinu o sudbini negdašnjih snova. Nije ih više bilo. U potomcima i svedocima video je pečal i ćutanje.
U međuvremenu uspeo je da u svom matičnom „Dunav filmu“ ostvari koncept dokumentarnog filma u duhu prvih načela dokumentarca Džona Grirsona: „(1) Dokumentarni film mora da savlada svoju građu na licu mesta i da se prisno upozna sa njom da bi mogao da je sredi i organizuje… (2) Vi fotografišete stvaran život… ali dajete i njegovo tumačenje“, na čemu je uporno insistirala ideologija mlade socijalističke kinematografije. Uvek na licu mesta i kako sam kaže „pupčanom vrpcom vezan za stvarnost“, podređen magičnoj snazi realističkog prizora iz koga cela umetnost filma crpi svoju izvornu snagu, izbrušen u beskrajnim diskusijama sa srodnim dušama u „Dunavu“ Krstom Škanatom i Svetom Pavlovićem i naročito prvim našim pravim filmskim kritičarem posle rata, tadašnjim direktorom „Dunav filma“ Vickom Rasporom, Štrbac je žudeo za povratkom, koji je vremenom dobijao mitske dimenzije.

MUKA, TAMA I ZNOJ Negde krajem 1962, dakle pre tačno šezdeset godina, zapisao je u beležnicu koja će prerasti u nacrt, a zatim scenario za budući dugometražni dokumentarni film: „Prvorođena ideja – da se posle deset godina vratim u Zvečan i kratkometražno sagledam nastale promene, u direktnom sudaru sa odabranom situacijom iz Srca Kosmeta – prilikom pregleda pomenutih filmova učinila se jasno tesnom i jednostranom. Pokazalo se da raspolažem sa 500-600 metara celovitog i efikasnog, lako gledljivog i životvornog filmskog materijala na temelju kojeg je zaista poželjno napraviti seriozan, dublji i značajniji zahvat. Dugometražni film specifičnog tipa, stila i namere… (podvukao B. Z.). Razmišljanje ga je vuklo dalje od Zvečana, u prizore i slike na ekranu podsvesti i sve ono što je video i doživeo na tlu Srbije u teškim posleratnim godinama, kada su – po ko zna koji put! – Srbi pristali da svojski zalegnu za drugoga, da podmetnu leđa za tuđe interese i obećanja od magle. Sa još bolnim sećanjem na međusobno ubijanje i istrebljivanje u ratu, nastavili su da se samoubijaju u udarničkom radu: jedan je umro od prevelikih napora, pao pod vagonet u rudokopu; drugog, seljaka-udarnika ubila je jektika; treći se propio i završio u jendeku; četvrti, eno ga u invalidskim kolicima, još se vuče po mitinzima. Piju ko smukovi i bodu se noževima. Frenga u Krajini i dalje hara. Rusalje još padaju na Duhove. U selu nijedna sijalica nije ostala živa. Šta je dobila Srbija svojim poslednjim podvigom? U dugim noćima sanjao je Štrbac kiše svoje zemlje. I na poleđini poslednje strane nacrtao Srbiju, njen „uži deo“ kako je on video i doživeo; antropogeografiju svoje studije promena, sve tačno prema Cvijiću (vidi skicu).
Maksimalno sam zainteresovan za ostvarenje jednog većeg, istinskog filma od krvi i mesa, pisao je Štrbac Rasporu i kolegijumu „Dunav filma“. „Tvrdo verujem da predložena ideja nosi veoma primamljive uslove za originalan, moderan i zreo zahvat. Prisećam se opaske izvesnog filmskog režisera, potom generala: ‚Tu sam upoznao narod koji sam dotad znao po čuvenju‘.“ „Čisto rečeno“, nastavlja autor, „ja želim da se vratim među ljude sa kojim sam se nekada sreo, da ih se prisetim uz pomoć sređenih i objedinjenih filmskih dokumenata i da i se, sa dozrelim iskustvom i poštovanjem, snažno i ozbiljno, zagledam u oči…“ (Zahvalio sam gđi Anđelki Slijepčević Štrbac što mi je omogućila pristup ovom i drugim rukopisima iz autorove ostavštine.)

KOLA SU SLOMLJENA „Ta vojska, predvođena je kao lajtmotivom, livcem iz visoke peći (U srcu Kosmeta), koji je kasnije upao u vrelo olovo, ostao malo hrom na jednu nogu, pa malo hramlje i škripi dok ide, ali ide dobro i ljudski napreduje… Nije li se kombinacija mrtvih i živih gotovo nametnula kao široka finalna sekvenca – dobro bi delovalo da tihim trubama kao uspravimo u stav mirno sve te stare spomenike, postrojimo ih kraj puta … pa kao na velikoj i neobičnoj smotri pored njih, simultano i intonirano livčevim korakom, razvijemo kadrove živih u nastupu bez poze, a sa puno prave ljudske snage i upornosti.“ Ali Štrbac je zbilja bio spreman da plati punu cenu istine. Na jednom mestu u filmu sam saopštava: „Ja mislim da moramo da pođemo od toga da film nije život. Život je veći od filma. I u životu je sve, a u filmu samo ponešto od života. Ovde vidimo pretežno muke, vidimo tamu, napore i znoj…“
Film se tako i rodio. Finale u ritmu hramanja i škripanja invalidskih kolica, sukob i sudar sa stvarnošću, preobrazio se u metaforu o vremenu i ljudima, nastalu na dejstvu sirovog prizora, upravo onako kako su zahtevali Grirson i Vicko. Po prašnjavom makadamu marširala je cela Štrpčeva Srbija gurajući pred sobom razglavljena kolica, predvođena ne više srećnim udarnicima nego kljastima i bogaljima. Stvarnost je demantovala ideale. Kola su se slomila. Negdašnji ideali i zatečeni rezultati stajali su u tragičnom raskoraku. Nizbrdo se kotrljala duboko ranjena, jedna prevarena zemlja i narod, kojoj su 1944. obećavali brda i doline, a onda je ostavili na margini i u zaostalosti, „sa malo hunre a više hudbe“. Nikakav „crni talas“ nije inspirisao našeg autora, iako je do takvog, ako je ikada postojao, bio samo jedan korak, što će uskoro prvi primetiti sam dobrohotni Vicko Raspor. Štrbac, ako ne otac crnog talasa u srpskom filmu, bio je njegov masivan nagoveštaj. Epoha je bila na dlanu. Prvi put nas dokumentarac je ispustio krik, a onda je progovorio do tada neznanim filmskim jezikom. „Čudni, neuobičajeni i iščašeni oblici neposrednog čulnog života predstavljaju neiscrpno blago za filmsku poeziju ove vrste“, pisao je povodom filma „Kiše zemlje moje“ mladi Živojin Pavlović. Može se reći da se iz Štrpčevog kritičkog realizma sivih tonova i guste fakture, „slepog polja“ života i bespomoćne margine, ispilio ceo naš „crni film“. Odavno smatram da su mnoge stvaralačke poetike glavnih njegovih predstavnika (Pavlović, Petrović i dr) nastale ispod Štrpčevog kožnjaka (vidi sliku iz 1947). Sve njih je zanimao upadljivi raskorak između proklamovanih ideala i potpune njihove negacije u stvarnosti. Ili još dublje: „Navikli smo na razlaz između onoga što govorimo i onoga što u dubini duše osećamo i mislimo“ (Mića Danojlić). U istom trenutku primetio je taj razlaz i Škanata (Prvi padež – čovek i dr.). Kasnije, pokušao je da isti raskorak presloži Štrbac u igranu strukturu na osnovu jedne od svojih dokumentarnih priča (U raskoraku, 1968), ali to već spada u sasvim novo poglavlje našeg filma.
Kao što je visoki ruski realizam, sa sve Dostojevskim, izašao iz Gogoljevog šinjela, tako je sve što su otkrile „Kiše zemlje moje“: naličje stvarnosti, propast iluzija, celu jednu zemlju zavedenu za Goleš planinu i zaustavljenu, hipnotisanu i paralizovanu u njenom prirodom kretanju. Jed i mučnina tog sveta prelamaju se kroz nijanse mrkih tonova jednog gotovo autističnog mikrokozma, realistične simfonije propasti. „Srbija je sveća koja dogoreva“, zapustela, napuštena i usamljena, čitalo se u ovoj otvorenoj metafori, koja se dobro videla ispod parola i armiranih fasada svog vremena. Bila je to metafora subverzivna u onoj meri u kojoj niko više nije bio u stanju da joj ospori duboko umetničko nadahnuće srodno slikarstvu Miće Popovića ili literaturi Dragoslava Mihailovića. Štrpčeva slika Srbije je bila komplementarna a postupak potkožan, upravo onakav kakav je najavio, malterisan pravom krvlju i trudovima, istinit, uglavnom bolan čim se podiđe iza fasada „srećnog Brozovog socijalizma“ (još jedan značajan Štrpčev film iz tog perioda bio je upravo dokumentarac Iza fasade, 1965, ohrabren uspehom Kiša, koji se zavlačio iza frontona najužeg gradskog centra i tamo otkrivao šokantno zapušene i zapuštene vene jednog presahlog društvenog krvotoka). Da bukvalno na korak od glavne arterije i svetlosti Beograda životari ovakva čamotinja saznali smo tek Štrpčevom kamerom. Njegova fina, čovečna i benigna ironija bila je dovoljna da nam otvori naše najvažnije, unutrašnje oko.

Kraj u sledećem broju: Bog u srpskom filmu