Troje mudraca sa Zapada

Prema Svetom pismu, sveta tri mudraca s istoka pratila su zvezdu koja ih je nepogrešivo vodila na poklonjenje tek rođenom Bogočoveku. U današnjoj Srbiji troje mudraca sa Zapada žele da se mi njima klanjamo

Baltazara, Mehiora i Kaspara u vremenu postistorije u Srbiji zamenili su ambasador Kanade Džajls Norman, ambasador Poljske Rafal Perl i ambasador(ka) Ujedinjenog Kraljevstva Šan Makleod. Više se ne prati Vitlejemska zvezda koja vodi do Spasitelja, nego interesi Vašingtona koji vode, čak i ne samo metaforički, put Armagedona. Umesto tamjana, zlata i smirne, mudraci sa Zapada sa sobom nose zapovesti koje nikakvog dobra narodu koji ih prima ne mogu doneti. Umesto svega toga, ovo troje mudraca nam donosi ono što bi se u najboljem slučaju moglo nazvati „kontramudrošću“ (sasvim u skladu s genonovskim objašnjenjem kontrainicijacije i „kontralitija“ o čemu smo pisali u broju 728).
Šta nam to, zapravo, ovo troje mudraca preporučuje u svom zajedničkom autorskom tekstu za „Politiku“ od 17. novembra 2022. objavljenom pod naslovom „Mudrost, poverenje i sećanje“? Već u prvom pasusu svoje „poslanice“ oni počinju da nam, što bi se lepo narodski reklo, „popuju“: „Građani od svojih nacionalnih lidera očekuju da upravljaju odgovorno i u interesima države. Nadaju se da će lideri biti blagosloveni mudrošću i dobrim rasuđivanjem, te da će svoja ovlašćenja sprovoditi vođeni odgovornošću. Zauzvrat, lideri pridobijaju poverenje ljudi kojima vladaju.“ Samo iz ovog pasusa je jasno da oni pod „mudrošću“ zapravo podrazumevaju „kontramudrost“, jer da se pretpostaviti da veruju da se sve gorenavedeno može primeniti na njihove lidere, kojima oni veruju. [restrict]

UNUKINA PRIČA Kanadski premijer Džastin Trudo je, nije to preteška reč za njega, cirkusant koji je uspeo da svojim bezbrojnim gafovima pomrači čak i slavu bivšeg američkog predsednika Džordža Buša Mlađeg, zbog čega ga već i kanadski mediji opisuju kao „čoveka koji voli da se izvinjava“ (ne na Tadićev način). Mnogo je zlokobnija, međutim, priča sa njegovom zamenicom, odnosno potpredsednicom vlade i bivšom šeficom kanadske diplomatije Kristijom Frilend. Deda Frilendove po majčinoj strani bio je Majkl Homijak (Mihaйlo Homяk, Mykhailo Khomiak), Ukrajinac katolik, nacistički saradnik koji je tokom Drugog svetskog rata bio glavni urednik lista „Krakivski visti“ (Krakovske vesti) koji je tokom Holokausta pravdao ubijanje Jevreja, Poljaka i Rusa. Homijak to nije radio iz čisto ideoloških razloga (što bi ga unekoliko i opravdalo, koliko god ta ideologija bila đavolska) nego i iz oportunizma, jer je od toga imao velike materijalne koristi, pošto je i stan i štampariju dobio od nacista koji su ih prethodno „oslobodili“ od Jevreja. Posle rata Majkl, odnosno Mihajlo se preko Bad Verishofena u Bavarskoj (gde se Kristijina majka Halina i rodila u američkoj vojnoj bolnici) kao „izbeglica“ dokopao Kanade, gde je nastavio karijeru propagandiste, ovoga puta pišući o sovjetskim pokoljima ukrajinskih civila.
Naravno, ne možemo decu, ili unučad kriviti zbog zločina svojih predaka, osim kada se oni njima otvoreno ponose i hvale, što Kristija Frilend i čini. „Mislim na svoje dedu i babu Mihajla i Aleksandru Homijak na Dan crnih traka (Dan sećanja na žrtve nacizma i komunizma u Evropskoj uniji). Večno su bili zahvalni Kanadi što im je pružila utočište i naporno radili da vrate slobodu i demokratiju u Ukrajinu. Ponosna sam što danas mogu da im odam počast“, napisala je ona na Tviteru 24. avgusta 2016. Ako je to lider u kojeg Džajls Norman ima poverenja i smatra „blagoslovenim mudrošću“, onda je jasno i kako taj čovek vidi slobodu i demokratiju u Ukrajini. Vrhunac te slobode i demokratije je preimenovanje glavne kijevske ulice po Stepanu Banderi, a streljanje ruskih ratnih zarobljenika najnormalnija stvar. O kačenju civila za bandere u Hersonu da ne govorimo, to je tradicija o kojoj vlasti u Kijevu ovoga puta nisu baš toliko voljne da se izveštava, pa iz „novooslobođenog“ grada izbacuju čak i novinare Si-En-Ena.

BRITANSKO-POLJSKI TANDEM Kakvom je to „mudrošću i dobrim rasuđivanjem“ blagoslovena vlast u Londonu? U stvari, o kojom od tri vlade i tri premijera samo u ovoj godini treba da se bavimo? Rišijem Sunakom koji hrabri Vladimira Zelenskog da će biti s njim „do kraja“, odnosno da će se boriti protiv Rusije do poslednje kapi ukrajinske krvi (ovo je već kliše, ali neizbežan). Blagosloven si mudrošću kada državu sa kojom moraš da sklopiš mir, jer u suprotnom ceo svet ode u propast, nazivaš „odmetničkom“? Izlazak na kraj s mnogo slabijim „odmetničkim državama“ od Rusije nije od ruke išao ni Bilu Klintonu, u čije vreme je taj termin popularizovan, ni Džordžu Bušu Mlađem, koji mu je dao novi elan, i sada će dokazano neefikasnom strategijom Sunak „rišiti“ problem u Ukrajini? Pri tome, ne treba zaboraviti ni da smo i mi svojevremeno bili na američkom spisku „odmetničkih država“. Ili još gore, što NATO upravo čini, proglašavati Rusiju za „terorističku državu“. To je „mudrošću najblagosloveniji“ put ka miru, tu nema dileme.
„Dobro rasuđivanje“ je, možda, vrlina Sunakove prethodnice Liz Tras, kojoj nećemo zameriti tragično nepoznavanje materije kojom je još kao šef diplomatije Ujedinjenog Kraljevstva trebalo da se bavi pa je brkala mora, gradove i pokrajine. Ali „dobrim rasuđivanjem“ i „blagoslovenošću mudrošću“ nikako se ne može smatrati ideja da sa svog privatnog telefona minut posle sabotaže na Severnom toku američkom državnom sekretaru pošaljete poruku „Gotovo je“. Time se postiže da u celoj operaciji dizanje u vazduh jednog takvog infrastrukturnog objekta uopšte više nije najveća glupost, pardon, „kontramudrost“ koju možete da uradite.
Kad smo već kod Severnog toka, vreme je da se osvrnemo i na šefa Rafala Perla Andžeja Dudu (Boris Džonson će oprostiti što smo njegove bisere potpuno zanemarili). Imaš istorijsko iskustvo s Rusijom kakvo ima Poljska, imaš istorijsko iskustvo s Velikom Britanijom kakvo ima Poljska (hrabrili ih 1939. da će „biti s njima do kraja“ pa ih ostavili na cedilu čim se zapucalo i prstom nisu mrdali sve do aprila i maja 1940. kada je Hitler napao i Norvešku, Beneluks i Francusku) i opet svoju državu guraš na prvu liniju rata koji bi mogao i da ne bude tvoj, pa si zbog toga „blagosloven mudrošću“? Tu ne mislimo samo na jačanje odbrambenog kapaciteta zemlje, nego i na agresivne akcije poput učešća u operaciji Severni tok. Čak je i čuveni Džefri Saks uveren da iza sabotaže gasovoda stoje SAD i Poljska. U intervjuu za „Blumberg“ je rekao: „Kladio bih se da je uništenje gasovoda Severni tok operacija SAD, možda SAD i Poljske.“ „Džefe, zaustavite se, to je vrlo jaka izjava, kako to mislite“, uzvratio mu je zbunjeni novinar, na šta je Saks odgovorio „apsolutno“ i nastavio s dokazivanjem svoje teze: „Prvo postoje direktni radarski dokazi da su američki vojni helikopteri koji su obično stacionirani u Gdanjsku nadletali taj prostor. Imali smo i pretnje SAD ranije ove godine da će na ovaj, ili onaj način staviti tačku na Severni tok. Ovo nije dozvoljeno govoriti na Zapadu, ali činjenica je da širom sveta, kada razgovaram sa ljudima, oni misle da su to učinile SAD. Čak i naši novinari i mediji mi privatno kažu ‚da, naravno‘ (da iza toga stoje SAD).“ Da ne pominjemo premudrost iza podizanja tenzija oko incidenta s raketama na teritoriji Poljske i najavama o aktivaciji čuvenog člana 5 Povelje NATO-a, što je moglo da dovede do trećeg svetskog rata samo da se „Pospani Džo“ nije probudio i s Balija im poručio da su preterali i malo spuste loptu.
I sada, blagosloveni svom tom mudrošću, oni nama poručuju da „svako ko brine o budućnosti ne samo naroda Ukrajine već i Rusije (znači i mi), mora da pošalje nedvosmislenu poruku (uvedemo samoubilačke sankcije i proglasimo ih teroristima) da je najbolji put da se smanje razaranja i patnje, da Kremlj momentalno promeni svoj kurs“. Eto…

[/restrict]