ŠVEDSKI ISKORAK UDESNO

Novu desničarsku i manjinsku vladu Švedske podržavaće nacionalistička i antiimigrantska stranka s neonacističkim korenom

Švedska je, posle osmogodišnje vladavine socijaldemokrata, na septembarskim izborima prihvatila aktuelnu evropsku političku „modu“ i dala prednost desnici. U novoj manjinskoj vladi sedeći ministri iz tri stranke desnog centra – Moderata (umerenih konzervativaca), Hrišćanskih demokrata i Liberala, a podršku u parlamentu (Riksdagu) davaće im ekstremno desni Švedski demokrati, nacionalistička i antiimigrantska partija s neonacističkim korenom s kojom, doskora, niko nije želeo da sarađuje.
Novi model vladanja nametnuo je neočekivano veliki uspeh Švedskih demokrata na minulim izborima, kada su, sa 20,5 odsto osvojenih glasova, postali druga najjača stranka u zemlji. Ispred njih su bili tradicionalno najuspešniji Socijaldemokrati, kojima je podrška 30,3 procenata birača donela Pirovu pobedu, nedovoljnu za nastavak vladanja.
Desni blok je osvojio 49,5 odsto glasova i 179 mesta u Riksdagu, a crveno-levi (Socijaldemokrate, Zeleni, Leva partija i Centar) 48,8 odsto i 176 mandata. Tako je Švedska zbog svega 0,7 odsto glasova skrenula udesno. Dokle će stići idući tim putem sada je teško predvideti. Prvenstveno zbog dosta nepovoljnih unutrašnjih i međunarodnih prilika, ali i zbog činjenice da „tanku“ većinu u parlamentu, uvek rizik za vladu, ozbiljno ugrožava već iskazani animozitet jakog jezgra među Liberalima prema Švedskim demokratama.
Liberali su, tokom dugog dogovaranja desničara o zajedničkoj vladi, sprečili da u nju uđu i Švedske demokrate iako su ovi, što je potvrdio i lider stranke Džimi Okeson, to planirali i želeli.
Novi premijer je lider Moderata Ulf Kristerson, iskusan političar pomalo napoleonovskog držanja, a njegovoj stranci su pripali i najvažniji resori – pravda, spoljni poslovi, finansije, odbrana i trgovina. Mnogi analitičari, međutim, predviđaju da će pravi „gazda“ pri kreiranju buduće državne politike biti Okeson, jer je njegova partija i suštinski, a ne samo simbolički, pobednik proteklog glasanja pošto će, konačno, biti u prilici da učestvuje u određivanju sudbine zemlje i to u vrlo delikatnom vremenu.
Moderatima je, kao najjačoj partiji desnice, skoro pola veka pripadalo liderstvo u tom bloku. Sada prosta logika nameće zaključak da ulogu stvarnog lidera treba da preuzmu Švedske demokrate, što je, čini se, već dobrim delom i uvaženo, ali prećutno. Jer čak i letimičan pogled na sadržaj nedavnog dogovora desnog bloka, sačinjenog na 64 strane, otkriva da su se Okeson i njegovi „komesari“ često pozivali na tu logiku. Principi i zadaci dogovorene politike imaju, naime, snažan pečat ideologije Švedskih demokrata. [restrict]

EROZIJA LIBERALNIH VREDNOSTI Dogovor desničara o novom modelu vladanja izazvao je čuđenje i negativne komentare i pojedinih stranih medija, koji predviđaju da bi postignuti „dil“ mogao izazvati snažnu eroziju onoga čime se Švedska dugo ponosi – tolerancije, liberalnih vrednosti i humanog odnosa prema imigrantima, kojima je davno postala „sigurna kuća“. Nezadovoljstvo je, naravno, izazvano saznanjem da će vođenje državnih poslova bitno zavisiti od Švedskih demokrata, za koje se tvrdi da su mnogo „grublji“ od svoje evropske „sabraće“ takođe izrasle iz neonacističkog miljea.
Okeson i njegovi sledbenici ne haju mnogo za takve „lekcije“ – ubeđeni su da većina Šveđana danas ne misli ni približno kao „juče“, i da će njihov radikalizam, iako oblepljen mnogim ružnim etiketama, i dalje privlačiti birače.
Njegovu prognozu realnom čine rezultati Švedskih demokrata u poslednja četiri izborna ciklusa. Pre 12 godina osvojili su pet odsto glasova, 2014. „skočili“ su na 13, 2018. imali su 17, a prošlog meseca glas im je dalo 20,5 odsto građana izašlih na birališta. Njihova kampanja je i ovoga puta, doduše u manjoj meri nego ranije, bila začinjena rasističkim ispadima, ali to kao da nije previše iritiralo javnost. „Galame“, na primer, nije bilo ni posle provokativnog pokliča spikerke stranačke televizije, u noći sabiranja izbornih rezultata, „Helg Seger“ (što znači „pobeda za vikend“) iako neodoljivo podseća i zvuči kao nacistički pozdrav „Sieg Heil“.
Na pitanje šta je u Švedskoj, „uzornoj demokratiji“, dovelo do brzog rasta naklonosti ksenofobnim ekstremistima, punog odgovora još nema.
„Jačamo zato što se Švedska promenila, zato što građani uviđaju da je dosadašnja politika imigracije i integracije preskupa i štetna za Švedsku“, često ponavlja Okeson, izazivajući ozbiljnu zabrinutost pre svega useljenika koje Švedske demokrate smatraju glavnim krivcima za društvene nedaće, najpre za porast kriminala i broja ubistava. Iako zasad ne postoji nijedna naučna studija koja to potvrđuje, među građanima je sve više onih koji veruju ovoj antiimigracionoj partiji. Oni se, takođe, nadaju da su upravo Švedske demokrate snaga sposobna da zaustavi talase nasilja locirane pretežno u doseljeničkim četvrtima i naseljima.
Upravo pred septembarske izbore bilo je objavljeno da je od početka godine u obračunima bandi, najčešće zbog droge, bilo 275 pucnjava u kojima je ubijeno 47 ljudi, dok je 74 osobe ranjeno. Stradali su i prolaznici i deca, što je dovelo da jačanja straha i nesigurnosti u nekad mirnoj i bezbednoj Švedskoj. U većoj meri od drugih partija, Švedske demokrate su u svojoj kampanji rešavanje ovog problema proglasile prvim zadatkom države. Da su doneli pravu odluku, potvrdio im je postignuti izborni rezultat kakav ni sami nisu očekivali. Od 7,5 miliona birača njih je birao svaki peti.
Dobru „prođu“ kod građana imaju i njihove tvrdnje da su beneficije za razne kategorije useljenika preveliki teret u situaciji kad su se ozbiljne ekonomske nedaće nastanile i u Švedskoj, koja više nije ekonomski prosperitetna i bogata kao u ranijim decenijama, kao „u vreme Ulofa Palmea i neposredno posle njega“.
Mada se „priča“ Švedskih demokrata ne može odbaciti, ona ipak nije puna istina, jer je na podele u društvu i sve veću radikalizaciju uticalo i još ponešto i poneko. Nikako se, uz ostalo, ne sme zanemariti fakat da ni socijaldemokrate ni druge prethodne političke opcije nisu pronašle način da Švedskoj „repriziraju“ blagostanje stvoreno u poslednjim decenijama minulog veka.
„Regrutaciju“ birača za Švedske demokrate obavlja i globalizacija koja zatvara i švedske fabrike, i švedskim radnicima dovodi konkurenciju iz siromašnijih zemalja EU, kao što su Poljska, Litvanija i Rumunija, spremnu da lakše prihvata obaranje cene rada. Zaštitnika u toj partiji traže i starosedeoci, „siti“ života u sredinama gde postaju manjina među komšijama s Bliskog istoka, sa Roga Afrike ili iz nekih drugih dalekih predela i kultura. „Javljaju“ im se i nekad „crveni“ birači, kao i ljudi iz ruralnih sredina, koje važe za uporišta stranke Centra (nekadašnjeg Agrarnog saveza).
Novost minulih izbora bila je i pojava nedavno formirane muslimanske stranke Nians, što je novi znak polarizacije između Šveđana i „novih Šveđana“.

PESIMISTIČKE PROGNOZE Premijer Kristerson je u inauguracionom govoru naglasio da Švedsku čekaju „velike reforme i promene“, posle kojih će zemlja izgledati mnogo drukčije nego sada. „U društvu se oseća velika frustracija, strah od nasilja, briga zbog ekonomije i nesigurne situacije u svetu gde je politička polarizacija vrlo izražena, baš kao i u Švedskoj… Zato želim da okupljam, a ne da delim“, rekao je on.
Prve prognoze dometa vlade uglavnom su pesimističke, zasnovane na raširenom uverenju da će ona najviše energije morati da troši na ublažavanje unutrašnjih razlika i usaglašavanje stavova sa Švedskim demokratama koji je lako mogu ostaviti u „bezvazdušnom prostoru“. Okesonov notes je, navodno, pun zahteva sa crvenim linijama nepopustljivosti koje on i njegovi partijski drugovi neće hteti da brišu radi pukog „mira u kući“. Rašireno je i uverenje da Kristersonov kabinet neće biti dugog veka, jer je sklopljen uz gaženje nekih starih obećanja i zakletvi radi dolaska na vlast.
Sad već bivša premijerka Magdalena Anderson izjavila je da desničarske partije, uprkos dugom dogovaranju, ipak nisu uspele da postignu jedinstvo potrebno za dugoročnije i uspešno vođenje zemlje u vrlo složenim domaćim i spoljnim okolnostima.
„Četiri neplodne nedelje (pregovora) postavile su temelj za četiri neplodne godine“, rekla je Andersonova, koja će ostati upamćena kao prva žena predsednik vlade u Švedskoj, ali i po tome što je zemlja u njenom mandatu, posle dva veka vojne neutralnosti, pristupila NATO-u.
Socijaldemokrate su podsetile da je desni blok već prekršio jedno obećanje, dato biračima tokom predizborne kampanje. Rekli su da će do 1. novembra biti spreman model za ograničenje cene električne energije, a pre neki dan je liderka Demohrišćana i ministarka privrede Eba Buš kazala da je to nemoguće učiniti u naznačenom roku, što je naljutilo mnoge građane. Socijaldemokrate su, takođe, saopštile da je krajnje nejasno kako vlada misli da pomogne najugroženijim sektorima – školstvu, zdravstvu i sektoru brige za stare. Nisu, naravno, pominjali da su joj taj problem oni ostavili.
Premijera bi više od kritika iz opozicije trebalo da brine tinjajuće nezadovoljstvo među Liberalima, čiji je lider Johan Person rekao da je prihvatanje saradnje sa Švedskim demokratama za njih „skupa cena“ jer su prekršili ono u šta su se godinama zaklinjali. Njegov kolega Jan Jonson, čelnik gradskog odbora u Stokholmu, bio je još gnevniji – trenutak potpisivanja koalicionog sporazuma desnice nazvao je „crnim danom“, i dodao da demokratija u Švedskoj neće nestati, ali da neke odluke vlade, zbog uticaja Švedskih demokrata, verovatno neće biti po meri demokratije. Kod onih koji „navijaju“ za pun mandat vlade vrlo je prisutna bojazan da bi moglo doći do odmetanja bar nekih liberalnih poslanika, a time i rušenja uspostavljene konstelacije snaga u Riksdagu.
U skladu s koalicionim sporazumom, glavni zadatak vlade biće oporavak ekonomije, pri čemu će se posebna pažnja posvetiti energetici, čestoj temi u medijima zbog visoke cene struje i prognoza da bi ona, početkom 2023, mogla biti veća čak do tri-četiri puta. Problem je i inflacija koja je letos bila 7,6 odsto, što je najveći procenat još od 1991. godine. Znak krize je i podatak da je u septembru zabeleženo 13 odsto stečajeva više nego u istom mesecu lane i da se taj trend nastavlja. Poskupljenja životnih namirnica su gotovo svakodnevna, a rastu i izdaci za plaćanje usluga. Nepovoljna okolnost za švedsku privredu je svakako i rusko-ukrajinski rat kojem se ne nazire kraj.
Vlada je u svom programu najavila izgradnju novih nuklearnih elektrana, što će biti snažan zaokret u odnosu na politiku dugovladajućih socijaldemokrata, koji su, tokom svojih mandata, broj reaktora smanjili sa dvanaest na šest. Osim toga, premijer je obećao hitno reaktiviranje dva reaktora, kako bi Švedska povećala izvoz električne energije. U planu je i smanjenje poreza i određenih socijalnih davanja čija je lepeza u Švedskoj odavno vrlo široka i – skupa.

ZAOKRET U IMIGRACIONOJ POLITICI Teme oko kojih će se najviše „lomiti koplja“ u Riksdagu biće, bez ikakve sumnje, imigracije, bezbednost i pravosuđe, o čemu vlast i opozicija imaju bitno različita mišljenja, a na njima bi moglo snažnije da se iskaže i nejedinstvo desnog bloka zasad pokriveno koalicionim sporazumom. Tu će se, predviđaju analitičari, videti i ko je stvarno jači igrač – premijer Kristerson ili vođa Švedskih demokrata Okeson. Odnosno tročlana vlada ili stranka koja joj daje neophodnu podršku u parlamentu. Sasvim je, međutim, izvesno da Švedska više neće biti nekadašnji „Eldorado za izbeglice“, što joj je laskavi nadimak iz prošlog veka.
I tokom velike migrantske krize 2015. godine Švedska je prihvatila više migranata i tražilaca azila po glavi stanovnika od bilo koje druge zemlje, uključujući i Nemačku Angele Merkel, čije je gostoprimstvo talasima beskućnika najviše isticano. Socijaldemokrate koje su vladale prethodnih osam godina, po mnogim ocenama, nisu uspele da asimiluju pridošlice pretežno iz muslimanskih zemalja, a islamofobni nacionalisti su to iskoristili da, „na sva zvona“, povežu rast kriminala i porast imigracije.
Ako vlada bude poštovala jedan od ključnih zahteva Švedskih demokrata, Švedska će, vrlo brzo, na svega 900 smanjiti broj azilanata koje će primiti u jednoj godini na osnovu raspodele u Evropskoj uniji, čiji je član. Uz to, zakonom će se utvrditi da prava tih „dođoša“ budu znatno smanjena u odnosu na sadašnje stanje, odnosno svedena na minimum propisan u EU. Postoji plan i da Švedska, po uzoru na susednu Dansku, azilante šalje u centre unajmljene u drugim zemljama i da ih prihvata tek ako njihovi zahtevi budu pozitivno rešeni. Takvi čekači bi, kako je objavljeno, mogli biti upućivani u Moldaviju i još neke zemlje, ali i na Kosovo. Postoji ideja i da se azilanti i ostali imigranti „proteruju zbog neprihvatljivog ponašanja“ i da se daju finansijske otpremnine onima koji žele „da se vrate kući“.
Osim namere da propisima oteža dolazak ekonomskih emigranata, prvenstveno manje obrazovanih, vlada će predložiti i drastično kresanje beneficija svim imigrantima, uključujući dodatke za porodilje i decu. Zakonska rampa bi trebalo da bude spuštena i na lako dobijanje švedskog državljanstva, za šta je sada potrebno samo pet godina legalnog boravka u Švedskoj.
Oštrije zakonske mere planiraju se i za kriminalce, dok će policija dobiti veća ovlašćenja radi suzbijanja i razbijanja bandi čiji su glavni teren veći gradovi gde je i najviše doseljenika. Policija bi trebalo da dobije nova uputstva i za efikasnije sprečavanje prosjačenja.
Najavljeni „paket strogoće“, iza kog,u najvećoj meri stoje Švedske demokrate, mogao bi dovesti do oštrijih protesta stranaca protiv te stranke. Doseljenici su već odranije u verbalnom ratu s tim islamofobima kojima spočitavaju da su sramota za Švedsku i da, takvi kakvi su, sa nacističkim i fašističkim stavovima, ne bi smeli da u imenu imaju reč „demokrate“.
„Oni čija poslanica u Evropskom parlamentu ružno govori o Ani Frank, žrtvi nacista, oni koji mrze muslimane i Jevreje, a slave dan Hitlerovog napada na Poljsku, nemaju pravo da sebe smatraju demokratama“, kaže Jasenko Omanović, koji je 16 godina bio poslanik u švedskom parlamentu.
Kad je o strancima reč, treba podsetiti da će nova vlada morati ozbiljno da se pozabavi i realizacijom letošnjeg sporazuma sa Turskom o izručenju lica koja Ankara smatra teroristima. Radi se, prvenstveno, o članovima Kurdistanske radničke partije (PKK) i „gulenistima“, sledbenicima Fetulaha Gulena (nastanjenog u SAD), kog vlasti u Ankari smatraju organizatorom puča u Turskoj 2016. godine.
Predsednik Redžep Tajip Erdogan je, i pre neki dan, tokom posete Azerbejdžanu, javno poručio novoj vladi u Stokholmu da Turska, bez ispunjenja njenog zahteva za izručenja, neće ratifikovati sporazum o prijemu Švedske u NATO, kao ni Finske prema kojoj ima iste zahteve.
Kristersonovu vladu, zbog pristupanja zemlje NATO-u, čekaju i razna usaglašavanja s tim vojnim savezom koja će biti ne samo trajna nego i skupa.

[/restrict]