ШВЕДСКИ ИСКОРАК УДЕСНО

Нову десничарску и мањинску владу Шведске подржаваће националистичка и антиимигрантска странка с неонацистичким кореном

Шведска је, после осмогодишње владавине социјалдемократа, на септембарским изборима прихватила актуелну европску политичку „моду“ и дала предност десници. У новој мањинској влади седећи министри из три странке десног центра – Модерата (умерених конзервативаца), Хришћанских демократа и Либерала, а подршку у парламенту (Риксдагу) даваће им екстремно десни Шведски демократи, националистичка и антиимигрантска партија с неонацистичким кореном с којом, доскора, нико није желео да сарађује.
Нови модел владања наметнуо је неочекивано велики успех Шведских демократа на минулим изборима, када су, са 20,5 одсто освојених гласова, постали друга најјача странка у земљи. Испред њих су били традиционално најуспешнији Социјалдемократи, којима је подршка 30,3 процената бирача донела Пирову победу, недовољну за наставак владања.
Десни блок је освојио 49,5 одсто гласова и 179 места у Риксдагу, а црвено-леви (Социјалдемократе, Зелени, Лева партија и Центар) 48,8 одсто и 176 мандата. Тако је Шведска због свега 0,7 одсто гласова скренула удесно. Докле ће стићи идући тим путем сада је тешко предвидети. Првенствено због доста неповољних унутрашњих и међународних прилика, али и због чињенице да „танку“ већину у парламенту, увек ризик за владу, озбиљно угрожава већ исказани анимозитет јаког језгра међу Либералима према Шведским демократама.
Либерали су, током дугог договарања десничара о заједничкој влади, спречили да у њу уђу и Шведске демократе иако су ови, што је потврдио и лидер странке Џими Окесон, то планирали и желели.
Нови премијер је лидер Модерата Улф Кристерсон, искусан политичар помало наполеоновског држања, а његовој странци су припали и најважнији ресори – правда, спољни послови, финансије, одбрана и трговина. Многи аналитичари, међутим, предвиђају да ће прави „газда“ при креирању будуће државне политике бити Окесон, јер је његова партија и суштински, а не само симболички, победник протеклог гласања пошто ће, коначно, бити у прилици да учествује у одређивању судбине земље и то у врло деликатном времену.
Модератима је, као најјачој партији деснице, скоро пола века припадало лидерство у том блоку. Сада проста логика намеће закључак да улогу стварног лидера треба да преузму Шведске демократе, што је, чини се, већ добрим делом и уважено, али прећутно. Јер чак и летимичан поглед на садржај недавног договора десног блока, сачињеног на 64 стране, открива да су се Окесон и његови „комесари“ често позивали на ту логику. Принципи и задаци договорене политике имају, наиме, снажан печат идеологије Шведских демократа.

[restrict]

ЕРОЗИЈА ЛИБЕРАЛНИХ ВРЕДНОСТИ Договор десничара о новом моделу владања изазвао је чуђење и негативне коментаре и појединих страних медија, који предвиђају да би постигнути „дил“ могао изазвати снажну ерозију онога чиме се Шведска дуго поноси – толеранције, либералних вредности и хуманог односа према имигрантима, којима је давно постала „сигурна кућа“. Незадовољство је, наравно, изазвано сазнањем да ће вођење државних послова битно зависити од Шведских демократа, за које се тврди да су много „грубљи“ од своје европске „сабраће“ такође израсле из неонацистичког миљеа.
Окесон и његови следбеници не хају много за такве „лекције“ – убеђени су да већина Швеђана данас не мисли ни приближно као „јуче“, и да ће њихов радикализам, иако облепљен многим ружним етикетама, и даље привлачити бираче.
Његову прогнозу реалном чине резултати Шведских демократа у последња четири изборна циклуса. Пре 12 година освојили су пет одсто гласова, 2014. „скочили“ су на 13, 2018. имали су 17, а прошлог месеца глас им је дало 20,5 одсто грађана изашлих на биралишта. Њихова кампања је и овога пута, додуше у мањој мери него раније, била зачињена расистичким испадима, али то као да није превише иритирало јавност. „Галаме“, на пример, није било ни после провокативног поклича спикерке страначке телевизије, у ноћи сабирања изборних резултата, „Helg Seger“ (што значи „победа за викенд“) иако неодољиво подсећа и звучи као нацистички поздрав „Sieg Heil“.
На питање шта је у Шведској, „узорној демократији“, довело до брзог раста наклоности ксенофобним екстремистима, пуног одговора још нема.
„Јачамо зато што се Шведска променила, зато што грађани увиђају да је досадашња политика имиграције и интеграције прескупа и штетна за Шведску“, често понавља Окесон, изазивајући озбиљну забринутост пре свега усељеника које Шведске демократе сматрају главним кривцима за друштвене недаће, најпре за пораст криминала и броја убистава. Иако засад не постоји ниједна научна студија која то потврђује, међу грађанима је све више оних који верују овој антиимиграционој партији. Они се, такође, надају да су управо Шведске демократе снага способна да заустави таласе насиља лоциране претежно у досељеничким четвртима и насељима.
Управо пред септембарске изборе било је објављено да је од почетка године у обрачунима банди, најчешће због дроге, било 275 пуцњава у којима је убијено 47 људи, док је 74 особе рањено. Страдали су и пролазници и деца, што је довело да јачања страха и несигурности у некад мирној и безбедној Шведској. У већој мери од других партија, Шведске демократе су у својој кампањи решавање овог проблема прогласиле првим задатком државе. Да су донели праву одлуку, потврдио им је постигнути изборни резултат какав ни сами нису очекивали. Од 7,5 милиона бирача њих је бирао сваки пети.
Добру „прођу“ код грађана имају и њихове тврдње да су бенефиције за разне категорије усељеника превелики терет у ситуацији кад су се озбиљне економске недаће настаниле и у Шведској, која више није економски просперитетна и богата као у ранијим деценијама, као „у време Улофа Палмеа и непосредно после њега“.
Мада се „прича“ Шведских демократа не може одбацити, она ипак није пуна истина, јер је на поделе у друштву и све већу радикализацију утицало и још понешто и понеко. Никако се, уз остало, не сме занемарити факат да ни социјалдемократе ни друге претходне политичке опције нису пронашле начин да Шведској „репризирају“ благостање створено у последњим деценијама минулог века.
„Регрутацију“ бирача за Шведске демократе обавља и глобализација која затвара и шведске фабрике, и шведским радницима доводи конкуренцију из сиромашнијих земаља ЕУ, као што су Пољска, Литванија и Румунија, спремну да лакше прихвата обарање цене рада. Заштитника у тој партији траже и староседеоци, „сити“ живота у срединама где постају мањина међу комшијама с Блиског истока, са Рога Африке или из неких других далеких предела и култура. „Јављају“ им се и некад „црвени“ бирачи, као и људи из руралних средина, које важе за упоришта странке Центра (некадашњег Аграрног савеза).
Новост минулих избора била је и појава недавно формиране муслиманске странке Нианс, што је нови знак поларизације између Швеђана и „нових Швеђана“.

ПЕСИМИСТИЧКЕ ПРОГНОЗЕ Премијер Кристерсон је у инаугурационом говору нагласио да Шведску чекају „велике реформе и промене“, после којих ће земља изгледати много друкчије него сада. „У друштву се осећа велика фрустрација, страх од насиља, брига због економије и несигурне ситуације у свету где је политичка поларизација врло изражена, баш као и у Шведској… Зато желим да окупљам, а не да делим“, рекао је он.
Прве прогнозе домета владе углавном су песимистичке, засноване на раширеном уверењу да ће она највише енергије морати да троши на ублажавање унутрашњих разлика и усаглашавање ставова са Шведским демократама који је лако могу оставити у „безваздушном простору“. Окесонов нотес је, наводно, пун захтева са црвеним линијама непопустљивости које он и његови партијски другови неће хтети да бришу ради пуког „мира у кући“. Раширено је и уверење да Кристерсонов кабинет неће бити дугог века, јер је склопљен уз гажење неких старих обећања и заклетви ради доласка на власт.
Сад већ бивша премијерка Магдалена Андерсон изјавила је да десничарске партије, упркос дугом договарању, ипак нису успеле да постигну јединство потребно за дугорочније и успешно вођење земље у врло сложеним домаћим и спољним околностима.
„Четири неплодне недеље (преговора) поставиле су темељ за четири неплодне године“, рекла је Андерсонова, која ће остати упамћена као прва жена председник владе у Шведској, али и по томе што је земља у њеном мандату, после два века војне неутралности, приступила НАТО-у.
Социјалдемократе су подсетиле да је десни блок већ прекршио једно обећање, дато бирачима током предизборне кампање. Рекли су да ће до 1. новембра бити спреман модел за ограничење цене електричне енергије, а пре неки дан је лидерка Демохришћана и министарка привреде Еба Буш казала да је то немогуће учинити у назначеном року, што је наљутило многе грађане. Социјалдемократе су, такође, саопштиле да је крајње нејасно како влада мисли да помогне најугроженијим секторима – школству, здравству и сектору бриге за старе. Нису, наравно, помињали да су јој тај проблем они оставили.
Премијера би више од критика из опозиције требало да брине тињајуће незадовољство међу Либералима, чији је лидер Јохан Персон рекао да је прихватање сарадње са Шведским демократама за њих „скупа цена“ јер су прекршили оно у шта су се годинама заклињали. Његов колега Јан Јонсон, челник градског одбора у Стокхолму, био је још гневнији – тренутак потписивања коалиционог споразума деснице назвао је „црним даном“, и додао да демократија у Шведској неће нестати, али да неке одлуке владе, због утицаја Шведских демократа, вероватно неће бити по мери демократије. Код оних који „навијају“ за пун мандат владе врло је присутна бојазан да би могло доћи до одметања бар неких либералних посланика, а тиме и рушења успостављене констелације снага у Риксдагу.
У складу с коалиционим споразумом, главни задатак владе биће опоравак економије, при чему ће се посебна пажња посветити енергетици, честој теми у медијима због високе цене струје и прогноза да би она, почетком 2023, могла бити већа чак до три-четири пута. Проблем је и инфлација која је летос била 7,6 одсто, што је највећи проценат још од 1991. године. Знак кризе је и податак да је у септембру забележено 13 одсто стечајева више него у истом месецу лане и да се тај тренд наставља. Поскупљења животних намирница су готово свакодневна, а расту и издаци за плаћање услуга. Неповољна околност за шведску привреду је свакако и руско-украјински рат којем се не назире крај.
Влада је у свом програму најавила изградњу нових нуклеарних електрана, што ће бити снажан заокрет у односу на политику дуговладајућих социјалдемократа, који су, током својих мандата, број реактора смањили са дванаест на шест. Осим тога, премијер је обећао хитно реактивирање два реактора, како би Шведска повећала извоз електричне енергије. У плану је и смањење пореза и одређених социјалних давања чија је лепеза у Шведској одавно врло широка и – скупа.

ЗАОКРЕТ У ИМИГРАЦИОНОЈ ПОЛИТИЦИ Теме око којих ће се највише „ломити копља“ у Риксдагу биће, без икакве сумње, имиграције, безбедност и правосуђе, о чему власт и опозиција имају битно различита мишљења, а на њима би могло снажније да се искаже и нејединство десног блока засад покривено коалиционим споразумом. Ту ће се, предвиђају аналитичари, видети и ко је стварно јачи играч – премијер Кристерсон или вођа Шведских демократа Окесон. Односно трочлана влада или странка која јој даје неопходну подршку у парламенту. Сасвим је, међутим, извесно да Шведска више неће бити некадашњи „Елдорадо за избеглице“, што јој је ласкави надимак из прошлог века.
И током велике мигрантске кризе 2015. године Шведска је прихватила више миграната и тражилаца азила по глави становника од било које друге земље, укључујући и Немачку Ангеле Меркел, чије је гостопримство таласима бескућника највише истицано. Социјалдемократе које су владале претходних осам година, по многим оценама, нису успеле да асимилују придошлице претежно из муслиманских земаља, а исламофобни националисти су то искористили да, „на сва звона“, повежу раст криминала и пораст имиграције.
Ако влада буде поштовала један од кључних захтева Шведских демократа, Шведска ће, врло брзо, на свега 900 смањити број азиланата које ће примити у једној години на основу расподеле у Европској унији, чији је члан. Уз то, законом ће се утврдити да права тих „дођоша“ буду знатно смањена у односу на садашње стање, односно сведена на минимум прописан у ЕУ. Постоји план и да Шведска, по узору на суседну Данску, азиланте шаље у центре унајмљене у другим земљама и да их прихвата тек ако њихови захтеви буду позитивно решени. Такви чекачи би, како је објављено, могли бити упућивани у Молдавију и још неке земље, али и на Косово. Постоји идеја и да се азиланти и остали имигранти „протерују због неприхватљивог понашања“ и да се дају финансијске отпремнине онима који желе „да се врате кући“.
Осим намере да прописима отежа долазак економских емиграната, првенствено мање образованих, влада ће предложити и драстично кресање бенефиција свим имигрантима, укључујући додатке за породиље и децу. Законска рампа би требало да буде спуштена и на лако добијање шведског држављанства, за шта је сада потребно само пет година легалног боравка у Шведској.
Оштрије законске мере планирају се и за криминалце, док ће полиција добити већа овлашћења ради сузбијања и разбијања банди чији су главни терен већи градови где је и највише досељеника. Полиција би требало да добије нова упутства и за ефикасније спречавање просјачења.
Најављени „пакет строгоће“, иза ког,у највећој мери стоје Шведске демократе, могао би довести до оштријих протеста странаца против те странке. Досељеници су већ одраније у вербалном рату с тим исламофобима којима спочитавају да су срамота за Шведску и да, такви какви су, са нацистичким и фашистичким ставовима, не би смели да у имену имају реч „демократе“.
„Они чија посланица у Европском парламенту ружно говори о Ани Франк, жртви нациста, они који мрзе муслимане и Јевреје, а славе дан Хитлеровог напада на Пољску, немају право да себе сматрају демократама“, каже Јасенко Омановић, који је 16 година био посланик у шведском парламенту.
Кад је о странцима реч, треба подсетити да ће нова влада морати озбиљно да се позабави и реализацијом летошњег споразума са Турском о изручењу лица која Анкара сматра терористима. Ради се, првенствено, о члановима Курдистанске радничке партије (ПКК) и „гуленистима“, следбеницима Фетулаха Гулена (настањеног у САД), ког власти у Анкари сматрају организатором пуча у Турској 2016. године.
Председник Реџеп Тајип Ердоган је, и пре неки дан, током посете Азербејџану, јавно поручио новој влади у Стокхолму да Турска, без испуњења њеног захтева за изручења, неће ратификовати споразум о пријему Шведске у НАТО, као ни Финске према којој има исте захтеве.
Кристерсонову владу, због приступања земље НАТО-у, чекају и разна усаглашавања с тим војним савезом која ће бити не само трајна него и скупа.

[/restrict]